Godine 1863. Šarl Bodler objavljuje esej Slikar modernog života u nastavcima u listu Figaro. Bodler u ovom eseju, među prvima, govori o modernosti. Moda, elegantan život i dendizam – to su neki od elemenata modernizma koje Bodler izdvaja.

bodlerove mačke

U Slikaru modernog života Bodler posebno mesto daje ženama kojima izriče veliku pohvalu. Posebno pohvalno govori o šminkanju i ukrašavanju koje žene koriste da bi istakle svoju lepotu, a diže glas protiv pobornika „čiste, prirodne lepote“.


Odlomak Žena iz eseja Slikar modernog života

Biće koje je, za većinu muškaraca, najživlji izvor, pa čak, recimo to na sramotu filozofskih slasti, i jedan od najtrajnijih užitaka; biće prema kom ili radi kog stremi svaki trud muškog; to užasno i nepristupačno biće poput Boga (s tom razlikom što se beskonačno ne saopštava jer bi zaslepilo i uništilo konačno, pri čemu je biće o kom govorimo možda nerazumljivo samo zato što nema šta da saopšti), biće u kom je Žozef de Mestr video lepu životinju čija ljupkost uveseljava i olakšava ozbiljnu igru politike; biće radi kog se bogatstva stiču i traće; radi koga, ali posebno pomoću koga umetnici stvaraju svoje najistančanije dragulje; iz kog proističu najrazdražljivija zadovoljstva i najplodniji bolovi, žena, rečju, za umetnika uopšte, pa ni za gospodnina G, nije tek ženka namenjena zadovoljavanju mužjaka.

bodler o ženamaOna je pre svega božanstvo, zvezda koja zapoveda svim naumima muškog mozga; u njoj se ogledaju sve lepote prirode zbrane u jednom jedinom biću; ona je predmet najvatrenijeg obožavanja i radoznalosti koje slika života može pružiti posmatraču. Svojevrsni idol, možda skučenog uma, ali koji zadivljuje, očarava, o čijem pogledu ovise sudbine i volje. Ona nije, ponavljam, životinja čiji udovi, pravilno sastavljeni, predstavljaju savršen primer harmonije; ona čak nije ni tip čiste lepote, o kakvom sneva kipar u svojim najstrožim meditacijama; to ne bi ni izbliza bilo dovoljno da se objasni tajanstvena i složena ženska čar. Ovde nam ne mogu pomoći Vinkelman i Rafael; a siguran sam da bi gospodin G, uprkos rasponu svoje inteligencije (budi rečeno bez uvrede), rado propustio komad antičkog statuarija, ako bi to značilo da će izgubiti priliku da gustira portret Rejnoldsa ili Lorensa. Sve što ženu krasi, čime ona ističe svoju lepotu, deo je nje same; a umetnike koji su se naročito posvetili proučavanju ovog zagonetnog bića opčinjava čitav taj mundus muliebris, gotovo koliko i žena sama. Žena je nesumnjivo svetlo, pogled, obećanje sreće, ponekad i reč; ali ona je pre svega opšti sklad, ne samo u svom držanju i pokretima svojih udova već i u muslinu, gazi, širokim i golicavim oblacima sukna u koje se umotava, koji su atributi i pijedestal njenog božanstva; u metalu i kamenju koje joj obavija ruke i vrat, svojim iskrama raspirujući plamen njenog pogleda, ili koje nežno ćućore na njenim ušima. Ima li pesnika koji bi se drznuo da, slikajući zadovoljstvo izazvano pojavom lepote, odvoji ženu od njenog ruha? Koji muškarac na ulici, u pozorištu, u šumi, nije na najbezazleniji način uživao u znalački sačinjenoj toaleti, i poneo sa sobom sliku nerazdvojnu od dame kojoj pripada, sazdavši tako od žene i njene odore nerazdvojnu celinu? Ovde bi, nalazim, bilo umesno vratiti se izvesnim pitanjima vezanim za modu i ukrašavanje, koje sam samo okrznuo početkom ove studije, i odbraniti umetnost toalete od priglupog klevetanja od strane izvesnih, veoma sumnjivih ljubitelja prirode.

DELI

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here