Anton Pavlovič Čehov ostavio je u ruskoj i svetskoj književnosti jednako veliki trag i kao pripovedač i kao dramski pisac. Zanimljivo, (ne znamo da li ste se nekada to zapitali u časovima dokolice) slovenski narodi i jezici i nemaju drugog dramaturga svetskog ranga kao što je bio Čehov. Drama se dešava i u životu, ali se predstave igraju u pozorištu, a za jako pozorište neophodna je i jaka država. To je, valjda, slovenskim narodima vazda nedostajalo.

Takođe, mnogi se spore i oko toga kakav bi Čehov bio kao pisac romana. Iako to pouzdano ne možemo znati, mnogi tvrde da je u pripoveci Stepa pokazao da mu i ne bi predstavljalo tako veliki problem pisati u epskoj formi u kojoj su se Rusi ponajviše dokazali. Ali, Čehov je bio smrtno bolestan i bio je lekar. Nije mu bilo teško da sebi prizna kako mu je možda ostalo premalo vremena da bi ga potrošio na jednu jedinu priču.

Čehov o štetnosti duvana

Da ne dužimo, ipak… Vodvilj, monolog, O štetnosti duvana poslednje je delo što ga je Čehov napisao. To je jednočinka sa jasnom poentom, a sa duvanom ona ima malo veze. Eto i jedne male lekcije o genezi klikbejt naslova pre više od stotinu godina.


Anton Pavlovič Čehov: O štetnosti duvana

LICE:
Ivan Ivanovič Njuhin, muž svoje žene, vlasnice muzičke škole i ženskog pansionata.
Pozornica provincijskog kluba.
NjUHIN (s dugačkim zaliscima, bez brkova, u starom olinjalom fraku, veličanstveno ulazi, klanja se i popravlja prsluk)

Milostive gospođe i, u neku ruku, milostiva gospodo. (Raščešljava zaliske) Ženi mojoj bilo je predloženo da ja ovde održim neko popularno predavanje u dobrotvorne svrhe. Pa šta? Ako treba predavanje, neka bude predavanje, meni je savršeno svejedno.

Ja, naravno, nisam profesor i nemam naučnih zvanja, ali bez obzira na to, ipak, evo već trideset godina neumorno, moglo bi se čak reći na štetu sopstvenog zdravlja i tome slično, radim na pitanjima strogo naučnog karaktera, razmišljam i ponekad čak i pišem, možete zamisliti, naučne članke, to jest ne baš naučne nego tako nešto, izvinite za izraz, kao naučne.

Između ostalog, ovih dana napisao sam bio ogroman članak pod naslovom „O štetnosti nekih insekata”. Ćerkama se neobično dopalo, posebno ono o stenicama, a ja sam pročitao i pocepao. Jer, svejedno ma kako čovek pisao, bez persijskog praška nema ništa. Mi čak i u klaviru imamo stenice…

Za predmet svog današnjeg predavanja ja sam izabrao, tako reći, štetu koju čovečanstvu nanosi uživanje duvana. Ja lično pušim, ali žena mi je naredila da danas govorim o štetnosti duvana, prema tome, tu nema šta da se razgovara. Ako treba o duvanu, neka bude o duvanu meni je savršeno svejedno, a vama, milostiva gospodo, predlažem da se prema ovome mom predavanju ponesete s dužnom ozbiljnošću, kako ne bi bilo nesporazuma.

Koga, pak, plaši suvoparno, naučno izlaganje, kome se to ne dopada, taj ne mora da sluša i može da izađe. (Popravlja prsluk)

Posebno molim za pažnju ovde prisutnu gospodu lekare koji iz mog predavanja mogu da izvuku mnogo korisnih saznanja, pošto se duvan, uprkos štetnom delovanju, koristi i u medicini. Tako, na primer, ako se stavi u tabakeru, muva će izdahnuti, verovatno od živčanog sloma.

Duvan je, uglavnom, biljka… Kada držim predavanje, obično namigujem deonim okom, ali vi ne obraćajte pažnje; to je od uzbuđenja. Ja sam vrlo nervozan čovek, govoreći uopšteno, a počeo sam da namigujem hiljadu osam stotina osamdeset devete godine, trinaestog septembra, onog istog dana kada je moja žena rodila, na neki način, četvrtu kćer Varvaru. Sve moje kćeri rodile su se trinaestog. Uostalom (pogledavši na sat), s obzirom na nedostatak vremena, nećemo se udaljavati od predmeta predavanja. Moram da vam kažem, žena moja drži muzičku školu i privatni pansionat, to jest ne baš pansionat, nego tako nešto. Među nama rečeno, žena voli da se požali na nemaštinu, ali ona je nešto ostavila na stranu, jedno četrdeset ili pedeset hiljada rubalja, dok ja nemam ni kopejke, ni prebijene pare ali šta vredi da pričam!

U pansionatu ja obavljam dužnost ekonoma. Kupujem namirnice, nadgledam poslugu, proknjižujem izdatke, prošivam sveske, tamanim stenice, izvodim u šetnju ženino kučence, lovim miševe…

Sinoć mi je dužnost bila da kuvarici izdam brašno i ulje, jer su bile predviđene palačinke. Ukratko, danas, pošto su palačinke već bile ispečene, moja žena došla je u kuhinju da kaže kako tri vaspitanice neće jesti, jer su im otekli krajnici. Tako se ispostavilo da smo ispekli nekoliko palačinki više. Šta s njima? Žena najpre naredi da se odnesu u podrum, a zatim malo razmisli, razmisli, pa reče: „Pojedi ih ti, nakarado!”

Kada je rđavo raspoložena, uvek me tako oslovljava: ili nakarado, ili aspido, ili sotono. A kakav sam ja sotona? Ona je uvek neraspoložena. I ja ne da sam pojeo sve palačinke, nego sam ih progutao, ne žvaćući, pošto sam stalno gladan. Juče, na primer, nije mi dala da ručam. „Tebe, veli, nakarado, nemam računa da hranim…” Ali (gleda na sat) mi smo se zapričali i malo udaljili od teme. Da nastavimo. Mada biste vi sada, sigurno, radije saslušali kakvu romansu, ili neku simfoniju ili ariju… (Peva) „U žaru bitke nećemo ustuknut…” Ne sećam se više odakle je to…

Uzgred, zaboravio sam da vam kažem da u muzičkoj školi moje žene, pored dužnosti ekonoma, na meni počiva i predavanje matematike, fizike, hemije, geografije, istorije, solfeđa, književnosti i tome slično. Za plesanje, pevanje i crtanje žena uzima posebnu naknadu, mada plesanje i pevanje takođe ja predajem.

Naše muzičko učilište nalazi se u Psećem sokaku, u kući broj trinaest. Zbog toga mi je, verovatno, i život tako nesrećan, što stanujemo u kući broj trinaest. I ćerke su mi se rodile trinaestog i na kući imamo trinaest prozora… Ali šta vredi da vam pričam! Radi dogovora, moju ženu možete naći kod kuće u svako doba, a program škole, ako želite, prodaje vratar po trideset kopejaka. (Izvlači iz džepa nekoliko brošurica) Evo, ako želite, mogu i ja da vam ustupim.. Primerak staje trideset kopejaka! Ko želi? (Pauza) Ne želi niko? Onda dvadeset! (Pauza) Šteta. Da, kuća broj trinaest! Ništa mi ne polazi za rukom, ostareo eam, oglupaveo… Eto, držim predavanje, izgledam veseo, a tako bih voleo da mogu da viknem iz sveg glasa, ili da odletim nekud daleko, na kraj sveta. Nemam kome ni da se požalim, i najradije bih plakao, plakao …

Reći ćete: ćerke… Šta ćerke? Ja im govorim, a one se samo smeju… Moja žena ima sedam kćeri… Ne, izvinite, čini mi se šest… (Živo) Sedam! Najstarijoj Ani je dvadeset sedam, a najmlađoj sedamnaest. Milostiva gospodo! (Osvrće se oko sebe) Ja sam nesrećan, preobratio sam se u glupaka, ništavilo, ali vi, zapravo, imate pred sobom najsrećnijeg
oca na svetu. Zapravo, tako bi trebalo da bude i ja ne smem da govorim drukčije. Eh, kad biste samo znali! Ja sam sa svojom ženom proveo trideset i tri godine i mogu da kažem da su to bile najlepše godine u mom životu, ne baš najlepše, nego tako… uopšte. Sve one proletele su, jednom rečju, kao jedan srećan tren, pravo govoreći, neka idu do đavola! (Osvrće se)

Uostalom, ona, izgleda, još nije stigla, nije ovde, pa mogu da govorim što me volja… Ja se užasno bojim… bojim se kad me ona gleda. Da, dakle, kažem vam: ćerke moje ne udaju se tako dugo, verovatno, zato što su tako stidljive i zato što ih muškarci nikada ne viđaju. Večerinke moja žena neće da priređuje, na ručak nikoga ne poziva, to je neobičio škrta, srdita, čangrizava dama, pa nam zato niko ne dolazi, ali… mogu da vam saopštim u poverenju… (Prilazi rampi) O velikim praznicima ćerke moje žene možete videti kod njihove tetke Natalije Semjonovne, one iste koja pati od reume i hoda u nekakvoj žutoj haljini e crnim tufnicama, kao da je sva posuta bubašvabama. Tamo se služi i zakuska. A kada nema moje žene, onda može i ovo… (Kvrcne se po grlu) Moram da vam priznam, ja se obično napijem od jedne čašice, pa mi je na duši prijatno i ietovremeno tako tužno da ne mogu ni da iskažem: ko zna zašto, prisećam se mladosti i dobijam želju da pobegnem, ah, kad biste znali koliko to želim! (U zanosu) Da pobegnem, da ostavim sve i da bežim koliko me noge nose … Kuda? Svejedno kuda… samo da pobegnem od ovoga gadnog, banalnog i besmislenog života koji je od mene načinio starog, jadnoga glupaka, starog, jadnog idiota, da pobegnem od te glupe, ništavne, zle, zle, zle cicije, od moje žene koja me je mučila trideset i tri godine, da pobegnem od muzike, od kuhinje, od ženinih para, od svih trica i banalnosti… i da se zaustavim negde daleko, daleko u polju i da stojim kao drvo, kao stub, kao strašilo za ptice, pod širokim nebom i da svu noć gledam kako nada mnom plovi tihi, jasni mesec, i da zaboravim, da zaboravim… O, kako bih voleo da se ničega ne sećam!…

Kako bih voleo da svučem sa sebe ovaj odvratni, stari frak u kome sam se venčao pre trideset godina… (Skida frak) u kome stalno držim predavanja u dobrotvorne svrhe… Evo ti, na! (Gazi frak) Evo ti! Star sam, jadan i nesrećan kao i ovaj prsluk s iznošenim, olinjalim leđima… (Pokazuje prsluk) Ne treba mi ništa! Ja sam iznad toga, ja sam nekada bio mlad, pametan, studirao sam, maštao, smatrao sebe za čoveka… Sada mi ništa ne treba! Ništa, osim mira… osim mira! (Pogledavši u stranu, brzo navlači frak) Do đavola, iza kulisa je moja žena… Stigla je i čeka me tamo… (Gleda na sat) Vreme je već isteklo… Ako vas upita, molim vas, budite dobri, pa joj kažite da je predavanje održano… da se nakarada, to jest ja, držala dostojanstveno. (Pogledavši u stranu, nakašlje se) Ona gleda ovamo… (Povisivši glas) Polazeći od činjenice da duvan sadrži poguban otrov, o kome sam vam upravo govorio, pušiti ni u kom slučaju ne treba, i ja dozvoljavam sebi da se, na neki način, nadam da je ovo moje predavanje „o štetnosti duvana” bilo od koristi. Rekao sam što sam imao. Dixi et animam levavi! (Rekoh i dušu olakšah!)

 

DELI
Pojavljujemo se kad nas najmanje očekuju i potiskujemo senzacije dana.

Odgovori

Please enter your comment!
Please enter your name here