Tip ljudi koje je Stanković slikao u svojim pripovetkama danas se nalazi na margini društva. Ove ljude u našem savremenom dobu ne bismo nazvali božjim. Svaki grad u Srbiji ima „lokalnu budalu“, a možda bi se moglo reći da po selima postoji jedna glavna „seoska luda“, dok su ih veći gradovi puni i više nego što nam se u prvi mah čini. Božji ljudi su ljudi socijalno nižih slojeva, ljudi periferije, ljudi koji su božjom rukom obeleženi, neka vrsta medijuma, jer oni mogu da „komuniciraju“ sa Bogom. Još u epskim pesmama su se pominjali sveci kao prosjaci koji blagosiljaju i kažnjavaju.

To je neki drugačiji svet, svet za koji nemarno oko ima samo polusažaljiv, poluprezriv pogled. To su prosjaci, ubogi, slepci, hromi, sumanuti, zaneseni u prljavim košuljama dugim do zemlje, u tuđem odelu, ranjivi, nesiti, grabljivi i podivljali, ćutljivi, besomučni, večno rasplakani.

božji ljudi

Stanković je govorio kako su vidari, gatari na sve strane počeli da niču, a potom bežali u grad, varoš, vukli se po ulicama. Sav taj bolesni i bolni svet obavijen je nekom čudnom, strahovitom, zlokobnom atmosferom. Ima nečeg jezivog u pesmi koju božji ljudi pevaju. Pisao je o starom Vranju, gde su se svi vodili ni za čim drugim nego za ludilom srca i obešću krvi. Kod Stankovića nalazimo degenerisane ljude i žene, zatrovane manijake, kliničke ludake kakvih inače nema, u tom obliku, bas toliko u narodu.

Folklorni elementi su jako bitni za sve pripovetke Bore Stankovića, pa se tako u njima javlja verovanje koje kaže da kada hranite prosjaka hranite svoje mrtve. Narodni običaji i porodični propisi su za Stankovićeve likove bili zakoni koji su svakog zarobili i okovali. Sukob čovekovog instinkta sa pravilima njegovog malog društva duboko je težak i gorak, što je i danas slučaj sa našim ljudima koji, iako zdravi i pravi, vrlo lako mogu postati jedan od  božjaka. Stankovićevi ubogi i prosjaci najviše su se okupljali po grobljima. Zadušnice su jedan od velikih praznika i tada možemo videti ovaj i sličan svet koji se skuplja po grobljima i danas. Postoji Stankovićeva pripovetka upravo sa ovim nazivom.

Upečatljivi likovi Bore Stankovića

Tako ćemo prepoznati u našoj okolini Stankovićevog Ljubu i njegovu Nazu. Motiv neostvarene ljubavi je neiscrpna tema svetske književnosti, a Stanković ga je opisao u nešto drugačijim okolnostima. Ljubav Ljube i Naze nije ostvarena na socio-kulturnom nivou. Neodozvoljena strast se kanališe u pravcu alkohola. Naza je žena koja sve čini kako bi je pop venčao sa Ljubom, ali on joj se u stvari samo podsmeva. Oboje su prosjaci. Naza voli Ljubu, lepog ali lenjog prosjaka, daje mu i svoje naprošeno. Ljuba se ne seća kako je Naza umrla, ali je očigledno da je završila tragično.

božji ljudi
Iz „Koštane“

Stankovićev Mitka je još jedan lik kojeg možemo pronaći u našoj okolini. Mitka odbija da bude prosjak, beži od činjenice da je sve izgubio. Dolazi na ženin i ćerkin grob i tada mu druge žene daju da jede. Običnim danima niko ne bi rekao da je prosjak, jer čist i vredan. Ima neku čudnu lepotu i privlačnost, ali je svojim porocima oterao ženu i ćerku u grob.

Bekče je od onih na koje iracionalne sile imaju uticaj. Kada je mesečina Bekče igra i peva, prosi i bije ostale prosjake. Bezimeni junak iz pripovetke Sam ne sme slobodno na zemlju da staje, uvek ide nekako krijući se. Uvek preplašen, beži od svih i jedva čeka da se zavuče u neki ćosak. Ljude izbegava, jedva da progovori sa nekim, jer misli da je na smetnji. U njegovom liku postoji nešto što je univerzalno za sve ljude – bačenost čoveka u ovaj svet.

Menko je od onih koji razgovaraju sami sa sobom, što nam danas uopšte nije strano. Za Marka kažu da je pomerio pameću zbog nekih para nađenih u zemlji. Ide uspravno, nikada ne govori, hoda kao senka. Deca mu odavno oženjena, braća prebogata, ali od stida zbog njega takvog ne smeju izlaziti na ulicu. Deda Vasa, slep starac sa lulom u ustima, čim izađe na ulicu počne sam sa sobom da govori, kao da dolazi sa onoga sveta.

božji ljudi

Još je mnogo Stankovićevih likova koje i danas možemo pronaći među svetom. Božji ljudi su zapravo lako vidljivi ukoliko se samo malo osvrnemo oko sebe, samo je pitanje koliko smo (ne)spremni da ih prihvatimo. Svi se Stankovićevi stradalnici gube u nečemu višem. On nam je dao ljudsku dušu u njenom opštem i večnom obliku. Dela Bore Stankovića su istorija čoveka.

Piše: Jovana Ilić

DELI

Odgovori

Please enter your comment!
Please enter your name here