And girls they want to have fun,

Oh girls just want to have fun!

– Cyndi Lauper

Nekada su top listama vladali Backstreet Boys, danas One Direction. Boj bendovi, grupe lepuškastih momaka su se izređale tokom istorije, ali emocija je ostala ista: neutešno plakanje i neizmerna ljubav koju im pružaju fanovi.

Džon Pareles primećuje da je aplauz postao demode; sada se traži vrisak kao najbolja reakcija na proizvode pop kulture. Ali šta je to kod boj bendova što privlači mase obožavateljki?

Da li su boj bendovi potcenjeni u pop-kulturi?

Da bismo razrešili ovu misteriju, moramo se prvo upoznati sa kulturom tinejdžerki, naročito tokom 90-ih godina, kada boj bendovi postaju masovna pojava na muzičkoj sceni.

devojke na koncertu

„Devojčice su, naročito početkom i tokom 90-ih godina, same stvorile svoju uradi sam (Do-It-Yourself) supkulturu koja je stvarala zinove, vebsajtove, nezavisne filmove, video klipove i muziku”, piše Suzan Dž. Daglas u svojoj knjizi The Rise of Enlightened Sexism.

Gejl Vold tumači muziku mladih kao „važan izvor emotivnog utočišta i kao način za izražavanje besa, zadovoljstva, frustracije i nade”. Vold se u svom delu Just a Girl? Rock Music, Feminism, and the Cultural Construction of Female Youth uglavnom bavi uspešnim ženama u rok muzici, tradicionalno definisanoj kao muški žanr. Iako se ovde ne bavi boj bendovima, Vold formuliše snažnu misao – devojaštvo se ne može nazvati univerzalnim pravom i vlasništvom žena.

Još uvek živimo u patrijarhalnom svetu, koji sprovodi nešto što Vold naziva „estetskom diskriminacijom”. Dalju razradu ovog pojma Vold daje u svom delu I Want It That Way: Teenybopper Music and the Girling of Boy Bands: postoji hijerarhija visoke i niske kulture, kroz koju se posebno omalovažava muzika koju konzumiraju tinejdžerke. Dovodi se u pitanje njihov muzički ukus i na taj način dolazi do brisanja ženskog kulturnog identiteta.

Histerija ili relevantni muzički sud?

S druge strane, masa ženskih fanova predstavlja pretnju autoritetu muškog kritičara muzike, koji je tradicionalni arbitar vrednosti popularne muzike. Obožavateljke konzumiraju boj bendove na izrazito ličan i osnažujući način.

Jedna od ispitanica je podelila svoje shvatanje Beatlemanije (koje prevedeno citiram iz gorepomenute knjige Gejl Vold): „Gledajući unazad, deluje mi komercijalno i ponižavajuće da je milion nas vrištalo za ova četiri momka. Ali u to vreme bilo je to nešto veoma lično za mene i, verujem, milion drugih devojaka. Bitlsi su delovali kao da se obraćaju direktno nama, i na čudan način, za nas.” Poistovećivanje sa članovima benda i poistovećivanje sa tekstovima pesama je veoma važan momenat u odrastanju mladih ljudi.

„Verujem u boj bendove kao društveno dobro, izvore svetlosti i nežnosti u svetu koji nema naviku da nagrađuje ovakve osobine kod mladića”, Alana Masej piše u svom članku The Absolute Necessity of One Direction. Ona takođe definiše svet mladih devojaka kao The Kingdom of the Girl, gde se slobodno uživa u svim guilty pleasures. Tu se ne dovodi u pitanje nečiji ukus, već se ekstatično razmenjuju informacije i deli oduševljenje povodom nove pesme, muzičkog videa, intervjua itd.

Mišel Džening s druge strane naglašava konstantno ućutkivanje ženske publike: „Moramo da imamo na umu da se ženski glasovi i dalje ne uzimaju u obzir, trivijalizuju se i ućutkuju, koliko god bio visok nivo decibela na One Direction koncertima”. Takođe, postoji problematičan stereotip da su devojčice i devojke bez kontrole i da im samim tim treba kontrola. Swooning, Screaming, and Sociology: Girls’ Behavior at a One Direction Concert is a Feminist Issue je članak Dženingove koji unosi feministički element u pojam obožavateljke boj benda.

Od pojave Elvisa Prislija 1956. godine, američki mediji su često opisivali skup mladih ženskih fanova okupljenih oko nekog pop idola kao „histeriju” – opis koji unižava njihovu muzičku uključenost, navodi Sara Bejker. Okruženi oko benda, fanovi imaju mogućnost da dožive „kompleksnu ekspresiju individualnosti i kolektiva”, kako to naziva Kris Ričards u svom članku Beatlemaniacs, Beliebers, Directioners – why do they scream?. Bend im pomaže da izgrade svoj identitet i, takođe, nalaze svoje mesto u grupi fanova istomišljenika.

Saradnici Kultiviši se

Rejčel Simons je autorka The Curse of the Good Girl, knjige u kojoj se bavi činjenicom da se od mladih žena nepravedno očekuje da budu ljubazne i skromne do nemogućih granica. Ona kaže da je koncert jedinstven događaj koji daje devojkama retku priliku da odbace ove nametnute prohteve. „U svojim svakodnevnim životima, devojke nemaju dozvolu da vrište. Koncert pruža oazu od svakodnevnih pravila kojih se pridržava dobra devojka. Vrištanje simbolizuje opuštanje i napuštanje stega samosvesne osobe koja svima udovoljava”, zaključuje Simonsova.

Zato, devojke, pustite One Direction i pevajte na sav glas!

Piše: Nina Bovan

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.