Neopravdano zapostavljeni Dan šesti

Posthumno objavljen i možda pomalo neopravdano zapostavljen, od strane kritike, roman Dan šesti Rastka Petrovića, predstavlja poetičku sumu književnog opusa i životnog iskustva samog autora od ratnog povlačenja preko Albanije do boravka u emigraciji u Americi.

Možda zapravo u samom stvaralačkom postupku stoji odgovor na pitanje zašto je neopravdano zapostavljen.

dan šesti
Rastko Petrović

Ljudska sudbina i pogled na rat

Petrovićeva umetnička opsesija izražava ljudsku sudbinu do mitskih razmera između istorijskog i kosmičkog trajanja. Književna dela kojima je kritika posvećivala više pažnje su ona u kojima se veličala pobeda, slavio mir ili pak sa druge strane žalilo za gubitkom ili porazom. Rastko Petrović je svojim delom Dan šesti tragičnim ratnim dešavanjima dao univerzalni svevremeni smisao.

Rastko nam je svojim romanom dao mogućnost da vidimo da povest o ratu ne mora nužno imati herojsku ili državotvornu notu. Njegova ideja kao takva ostala je i u njegovo vreme kao i sad prilično smela i avangardna. Dubina ratne tragedije u romanu Dan šesti nadilazi istorijsko i postaje kataklizmično, mitsko dešavanje kako u svojoj studiji navodi Predrag Petrović.

Mitsko i kosmičko u delu

Rastkov roman je lišen nacionalnog i patriotskog tona „u toj mitskoj dubini dezintegriše se identitet pojednica i kulturom uspostavljena svest o pripadnosti naciji, otadžbini i društvu“.

Rat u romanu ukida sve razlike izmedju čoveka i životinje. Svi procesi koji se dešavaju su zapravo ono što Stevan Papa-Katić naziva istorijskom biologijom: „Ja sam spoj ćelijica, ja sam živa materija, ja sam istorijska biologija.“

dan šesti

Junaci su lišeni svih prava na učestvovanje u životu i lišeni prava življenje uopšte. Doživljavaju najniži stupanj dehunanizacije pa se čak i svojim govorom i komunikacijom sve manje razlikuju od životinja. Svi socijalni stupnji moraju biti ukinuti da bi se pokazala tajna rođenja i povratak materinskoj utrobi, da se u ciklusu večne obnove umirući čovek ponovo rodi.

„Jedinstvenost romana Dan šesti upravo je u tome što se zajednička sudbina čoveka i univerzuma sagledava iz poetički legitimizovane, saznajne perspektive sačinjene od mitskog i književnog iskustva ali i naučnog saznanja – od antropologije i etnologije do teorije relativiteta.“ S toga nije slučajno što Stevan Papa-Katić u Americi postaje vrhunski naučnik, paleontolog.

Dan šesti u celini objavljen 1961. zajedno sa Drugom knjigom Seoba simbolično predstavlja početak zlatnog doba srpskog romana tokom šezdesetih godina prošlog veka.

Citati iz romana Dan šesti

Smrt je imala uvek svoj uzrok negde u životu i naprslosti kapilarnog suda, iako niko nije u stanju da je pronađe.“


„Kako sam mogao odvratiti svoje lice od čovečanstva?“


„Kao da je prošlost bila uzburkano ogledalo sadašnjosti i da je sadašnjost bila već pre prošlosti i oduvek, i da je bila oduvek na ovom zajedničkom tlu.“


„Nije mogao ništa da sanja, toliko je njegovo spavanje bilo blisko smrti. Odjednom bol ga je probudio. Čupavi, sivi pas razdirao je njegovu nogavicu i besno mu trzao, čas levo, čas desno, raščupane krpe. Komad kože mu je zderao sa cevanice.“


„Niz jedan ugao usana curila mu je pena pomešana sa jedom, nešto kao rastopljena, ljuta mesečina – tako mu je ostala uspomena iz snova. I suze su mu tekle, ali bez ikakve veze sa tugom.“


„I ne osećajući pri padu veće bolove nego obično, ne dižući se sasvim sa zemlje, ne spuštajući se sasvim na nju, gubio je svest i došavši sasvim sebi, uzalud pokušavao da se digne. Pogledao bi ispred sebe: velika, purpurna zavesa, talasasta, ogromna, ispred celog prostora išla je pravo na njega kao uspravljeno more.“

1 komentar

Odgovori

Please enter your comment!
Please enter your name here