Diskordijanizam: avangardna religija u kojoj ne smete ni u šta verovati

Diskordijanizam ne zaslužuje više popularnosti od bilo koje druge moderne (anti)religije, a zaslužuje je bar toliko. Ima mnogo sholastike u tvrdnji da se o diskordijanizmu ništa ne može sa sigurnošću reći; na kraju krajeva, pravi diskordijanac se potvrđuje baš kroz svoje sektašenje. Doslednost je u nedoslednosti.

Već iz rečenog može se osetiti omamljivi i ne svakom prijatni miris avangarde, lucidnih „izama“ iz prve polovine XX veka koje su neobični vetrovi preneli do ere hipi revolucije.

Kao i svaka druga pojava, tako i diskordijanizam predstavlja dete svog vremena i u biti simptomatičan društveni fenomen. Jedno je govoriti o dokonosti andergraund pisaca koji su ga osmislili, sasvim drugo o razlozima za njegovu popularnost koja ni danas, pedesetak godina kasnije, ne jenjava.

Šta je, dakle, diskordijanizam?

Ime je dobio po rimskoj boginji Diskordiji, čiji je grčki pandan boginja Erida. To je žensko božanstvo, kćer Zevsa i Here, sestra Arejeva, boga rata. Erida je boginja razdora i ne vole je ni bogovi ni ljudi, jedino bog rata, njen brat Arej, i boginja nasilne smrti, Kere.

Erida je ona koja je ljuta zbog nepoštovanja poslala na Pelejevu i Tetidinu svadbu jabuku razdora, početak i sudbinski uzrok grčko-trojanskog rata. Njena deca su Algeja (bol), Amfilogija (rasprava), Androktazija (klanje), Ata (ludost), Disnomia (bezakonje) i druga, nimalo pozitivna božanstva.

Diskordijanizam

Primarne ideje diskordijanizma povezane su sa karakteristikama božanstva po kom dobija ime.

Nasuprot drugim religijama, diskordijanci odbijaju da zagovaraju lažnu ideju da u kosmosu vlada ikakav red. Štaviše, ne prihvataju ni suprotnost te tvrdnje – ni nereda ni reda nema u svetu, oni su samo u ljudskom umu, kao šabloni, matrice u koje se smešta iskustvo.

Ali nijedna matrica nije bolja od druge, sve jednako vrede i istinu nije jednostavno pronaći.

Između filozofskog stava i umetničkog manifesta

Već se iz pomenutog može nazreti da diskordijanizam nije jedno od mnogih popularnih nju-ejdž učenja, već pomalo filozofski stav, pomalo umetnički manifest, kritički osvrt kroz ironiju i način izražavanja koji kombinuje različite sfere ispoljavanja duha. Tako, dok smo u prethodnom pasusu videli da diskordijanizam jasno upućuje na Kantovu kritiku saznanja, u afirmaciji haosa i nereda uprkos svesti da oni nisu ništa istinitiji od reda i harmonije, nailazimo na hegelovsku afirmaciju antiteze nasuprot tezi i raspirivanje dijalektičke vatre između njih.

Međutim, ideje diskordijanizma ne završavaju se na metafizičkim idejama, i dalje, možda možemo reći da diskordijanizam ne treba ni povezivati sa filozofskim, već pre sa praktičnim, svakodnevnim problemima čoveka. Na tom polju, diskordijanizam, potpuno u duhu vremena kada nastaje, služi afirmaciji individualne slobode, negiranju institucija i bilo kakvih pravila, a čini to kroz parodiranje crkvenih hijerarhijskih uređenja.

Diskordijanizam i anarhija

Tako se navodi u kapitalnom delu diskordijanizma, knjizi Principia Discordia, da je jedina definicija diskordijanskog društva ta da se ono ne može definisati. Svaki diskordijanac potvrđuje se upravo kroz nepoštovanje pravila i pravljenje novih sekti čime dobija titulu Episkopa.

Ipak, najviši stepen u hijerarhiji i ovde je Papa; on ima pravo da venčava, krštava i sahranjuje, kao i da potpuno reorganizuje diskordijansku crkvu. Često se, pak, dešava da se svi slušaoci na prezentacijama diskordijazma proglase papama već prvog dana. Svaki čovek, žena i dete na zemlji jesu Papa. Diskordija se svakom Episkopu obraća direktno, ali im govori različite stvari koje onda oni propovedaju. Sve su njene reči, ipak, jednako istinite.

Carstvo jednakih, božanskih ljudi

Dakle, prema učenju diskodijanizma, svaki je čovek ravan drugom čoveku, a pripadnost zajednici se potvrđuje kroz nepoštovanje njenih pravila. Teatar apsurda ovde postaje religija apsurda, a sprdnja i humor u službi su nenasilnog oslobađanja od stega dogmi i buđenja unutrašnjeg anarhističkog stava.

Dadističko odbacivanje ozbiljnosti u cilju jednog preporoda koji će doneti novu, zdravu ozbiljnost, u diskordijanizmu dobija drugačije ruho, principe destruktivnih manifesta kako futurizma tako i nadrealizma, tvorci diskordijanske ideje izvode iz sfera umetnosti naizgled u sferu religije, ali se ta sfera koristi samo kao metafora, materijal za parodiranje koje treba čoveka izvesti na put samnoosvešćenja i slobode, do ponovnog prihvatanja istine da je sve božansko u svetu poteklo iz njega i da sebe mora smatrati poslednjom merom svih stvari, ishodištem i začetkom svega uzvišenog.

Piše: Dušan Stojanović

 

Odgovori

Please enter your comment!
Please enter your name here