Književnost na sudu. Kako je cenzura oblikovala istoriju književnosti

Vrednost slobode mora se opravdavati iz dana u dan i to je izazov koji se prečesto olako uzima.

Na mnogo načina češki Jevrejin, Franc Kafka, nije bio u pravu kada je rekao da knjiga mora biti kao sekira za zamrznuto more u nama.

Ljudi, dragi Kafka, zaziru od sekira i njihovog oštrog sečiva, a ponajviše se boje oštrih reči. Svoju dušu ili svoj unutrašnji svet (kako god to zamrznuto more voleli da drugačije nazivaju) radije zamišljaju kao šareno prolećno polje puno najrazličitijeg cveća. Pa jednog dana uberu mali žuti cvet bez mirisa, a sledećeg bogati buket šarenih lala. I zalivaju ga novim iskustvima.

Možda ga ponekad i preoru da bi počeli iz početka, ili ne, jer novih koraka se više od svega boje.

Zabranjene knjigeAli − zamrznuto more − tako ljudi ne zamišljaju svoj unutrašnji svet. Uostalom, zar nije jasno da bi tada morali da prihvate kako im je zaista potrebna sekira, a mnogo im je bliža ideja da od knjige dobiju osećaj prijatnog tapšanja po ramenu koje im govori da je sve u redu i da mogu nastaviti po starom?

Teško je, veliki Kafka, praviti oštre rezove na životnom putu. Odgovornost za svoju sudbinu, tako cenjena na rečima, u stvarnosti se pretvara u savetovanje sa saputnikom iz stada i uljuljkanosti u vožnji toplim kočijama čiji kočijaš bira samo utabane puteve.

Istinu žele samo retki

Od knjiga ljudi žele mnogo toga, a istinu, bar dok je ona potpuno sveža i nova, samo retki. Na tom su se kamenu spoticala i neka od najvećih imena svetske književnosti.

Najpre je bilo prihvaćeno pisati samo o platonskim ljubavima, a zatim o srećnom bračnom životu. Bilo je skandalozno spomenuti bračnu neveru, naročito ako je njen vinovnik žena. O onom o čemu su svi najviše razmišljali, seksu, takođe se predugo moralo ćutati.

Šta je tek ostajalo aluzijama na homoerotski odnos, masturbaciju, malo slobodnije seksualne fantazije? Strogi građanski moral uvek je nalazio načina da provokatorima kaže da nisu poželjni u njihovom idealnom svetu pristojnosti i uzornog ponašanja.

Biti dobar Amerikanac, uzoran Francuz ili Englez dostojan slave svoje imperije značilo je i praviti razliku između onoga šta se radi i onoga o čemu se priča, između onoga o čemu se mašta i onoga o čemu se piše.

Cenzura je najbolja reklama

Svet se morao kretati napred, a zabrane koje su kačene na korice knjiga samo su doprinele njihovoj popularnosti i neopozivom uticaju koji su izvršile na kreranje slike sveta u kojem živimo danas. Proglasiti 50 nijansi sive nepoželjnim polupornografskim štivom isto je što i platiti reklamu za ovu knjigu u najboljem terminu na najgledanijoj televiziji ili na najvećem bilbordu. Da dušebrižnici nisu previše brinuli, niko ne bi ni saznao za ovo suštinski bezvredno i nižerazredno delo.

Zabranjene knjigeGledano iz perspektive vlastodržaca, podanicima treba dati hleba i igara. Hleba bar u simboličnim dozama svakodnevno, igara povremeno, a knjiga, svako iskustvo nalaže, što ređe.

I ne morate ih spaljivati, kao što je primetio pisac Farenhajta 451, Rej Bredberi, dovoljno je da učinite da ih ljudi prestanu čitati. Na Zapadu je bio zabranjivan Marks, u Sovjetskom Savezu Biblija, u hrišćanskim školama Tolkin, Lovac u žitu i Hari Poter. Svako nas, za naše dobro i u kolektivno ime, od nečega štiti.

Seksualnost kao najzabranjivanija tema

Uzorni branioci građanskog morala i buržoaskog sistema vrednosti ponajviše su se tokom poslednjih vekova trudili da nas sačuvaju od nas samih i od svih onih pisaca koji su ljudsku seksualnost smatrali dovoljno bitnim činiocem naše stvarnosti da bi se o njoj moralo tako sporazumno ćutati.

Malo-pomalo, neki od tih pisaca završio bi na sudskom procesu, braneći se od optužbi da je povredio javni moral. Tužioci su, najčešće, bili oni muževi koji nisu želeli da njihove žene o svojoj seksualnosti saznaju išta više od onoga što su im oni tokom prve bračne noći saopštili. Ili pokazali. Bojali su se, naravno, lošeg uticaja.

Gistav Flober

Madam Bovari zabranjenaTakva je bila i sudbina Madam Bovari, najpoznatijeg dela Gistava Flobera. Godine 1857, gotovo u isto vreme kada i Bodlerovo Cveće zla, i ovo Floberovo delo moralo se braniti pred sudom za svoje pravo na postojanje. Krivica je bila jasna – povreda javnog morala i religije.

Kako grozan razvoj događaja kojim je jedno remek−delo započelo svoj uspon ka samim vrhovima svetske literature. Optužbe su se svalile na, iz današnjeg ugla, bezazlenu Floberovu rečenicu koja glasi:

Potom je jednim pokretom zbacila svu svoju odeću.

Pokvarena ljudska mašta i tada je, kao i danas, uzbuđeno reagovala na ovako sažeto postizanje čulne napetosti kod čitaoca. Naravno, problem je bio još veći kada se zna da je to učinila pred ljubavikom, a ne pred zakonitim suprugom, uzornim ali dosadnim lekarom koji naizgled ničim nije zaslužio takvu nepravdu.

Nesrećni Flober uspeo se odbraniti argumentima da je poruka zaokruženog dela moralna jer gospođa Bovari završava nesrećno, samoubistvom, u očaju i beznađu zbog svojih neostvarenih snova, mogućnosti i nesrećnih ljubavi. Ipak, svaki poznavalac Flobera zna da mu je bilo više stalo do pravilnog smeštanja jednog običnog zareza u rečenici nego do moralne poruke njegovog dela. Po sopstvenom priznanju, patnje Eme Bovari preživljavao je kao da su njegove i poslednja poglavlja romana napisao je sa suzama u očima.

Šarl Bodler

Porok je bio poslednje Bodlerovo sredstvo da se ne utopi u masu prosečnosti. Verovao je u opijenost – bilo vinom, bilo vrlinom.

I njemu je suđeno te iste 1857. godine.

Šarl BodlerJavni tužilac, isti onaj koji je progonio Flobera, ovoga puta hteo je da uspešno dovrši proces. Uspeo je. Bodlerovu poeziju, njegovo Cveće zla, smatrao je skandalom nad skandalima, a sama ličnost čuvenog pesnika umnogome je doprinela neslavnoj reputaciji koju je uživao u malograđanskim krugovima poslušnih podanika Drugog carstva.

Bio je uživalac opijuma, apsinta i hašiša, dendi i boem istovremeno. Svoju kosu je iz bizarne želje da sablažnjava one koje je prezirao bojio u zeleno.

Oblačio je najotmenija odela, hodao graciozno i ukrašavao svoju pojavu prostitutkom koju je sa sobom vodio na ugledna mesta hraneći tako svoju neutoljivu glad za provokacijom.

Bodler je stekao svoju neslavnu reputaciju i pre nego što je dodirnuo osetljivu žicu buržuja svojim pesmama. Kada je trinaest pesama bilo isključeno iz Cveća zla zbog nemorala (opet, naravno, zbog aluzija na seks, prostituciju i lezbijski odnos) i Bodler proglašen krivim, Viktor Igo je rekao da je to retko odlikovanje tadašnjeg režima kojim se pesnik može ponositi.

D.H. Lorens

I roman Ljubavnik ledi Četerli uživa slavu skandaloznog dela zbog slobodnog prikaza ljubavi i seksualnosti. Današnji čitalac mu prilazi sa mnogo očekivanja u tom smislu, ali nakon iskustva koje je sa sobom donelo vreme od njegovog nastanka, u ovom romanu nalazi malo toga skandaloznog.

Da bi osetio katarzu savremenika, kao i njihovo zgražavanje, morao bi se vratiti u kasne dvadesete godine prošlog veka i osećati intenzivno pritisak puritanskog javnog mnjenja koje je stajalo na putu svakom vidu subverzije koja dolazi iz tabora zagovornika oslobođene seksualnosti.

Roman je nastao 1928. godine i pisac ga je o svom trošku štampao u Firenci. Međutim, put na piščevo rodno tlo, u Englesku, bio mu je zatvoren sve do 1960. godine, kada je prvi put odštampana potpuna verzija ovog romana.

Iako Lorens preslobodno za to vreme opisuje žensku seksualnost, engleskoj buržoaziji mnogo su više smetale međuklasne tenzije koje u romanu postoje.

Ledi Četerli, supruga paralizovanog engleskog aristokrate, započinje tajnu vezu sa šumarom na imanju, prototipom kliširanih baštovana u eri erotskih filmova koji su stupili na scenu par decenija kasnije.

Tek je tokom šezdesetih godina na tlu Amerike, sa početkom seksualne revolucije, roman D. H. Lorensa postigao svoju slavu, a za neiskvareno društvo tog vremena još uvek je predstavljao skandal i knjigu koja je ispod stola putovala od jedne do druge ženske torbice.

Prema nekim izvorima, Lorens je roman pisao na osnovu svog iskustva. Naime, usled povrede u ratu ostao je impotentan, a njegova supruga imala je brojne ljubavnike. Građansko društvo tog vremena ipak nije imalo piščevu snagu karaktera i širinu duha da istini pogleda u oči. Zamrznuto more u ljudima odbijalo je da prihvati oslobađajući i bolni udarac sekire po svojoj ledenoj površini.

Henri Miler

Sa druge strane, nož na koji je dočekano delo Henrija Milera bio je više nego britko naoštren i spreman na delanje. Rakova obratnica, naizgled nesređena zbirka piščevih seksualnih avantura tokom boravka u Parizu, bila je sve samo ne dobrodošla na police američkih knjižara sve do šezdesetih godina, iako je štampana 30 godina ranije.

Henri MilerMiler, taj smeli pobornik seksualne vitalnosti koji je i u dubokoj starosti uživao u društvu mladih lepotica, nije se dao omesti i, dok je nad Rakovom obratnicom visio veo skandala, napisao je još mnogo jednako smelih i eksplicitnih romana. Ipak, knjiga pod najluđim naslovom, bar kad je Miler u pitanju, Ludi penis, štampana je tek posthumno. Nakon ovakvog Milera, Bukovskom je bilo odveć lako da bude Bukovski.

Džejms Džojs

Skandali, zabrane i cenzure, pa i plamen vatre, nisu zaobišli ni, po mnogima, najbolji roman dvadesetog veka – Uliks.

Džejms Džojs je ovaj roman pisao deset godina i uspeo je da kao niko do tada prikaže haotičan unutrašnji svet običnih ljudi. Bili su to pripadnici srednje dablinske klase, uhvaćeni literarnim objektivom umetnika u svojim kretanjima, razgovorima i razmišljanjima tokom jednog običnog dablinskog dana.

Oni piju pivo, pa stoga i psuju, a taj dan je prolećni, pa zato često pomišljaju i na seks. Ipak, jedna aluzija na masturbaciju je bila kap koja je prelila čašu.

Roman je javno spaljivan u Americi, Kanadi, Engleskoj i Irskoj, a njegov uvoz na tlo SAD bio je kažnjiv zakonom od 1922. do 1933. godine.

Naravno, Uliks je prljavo delo (pomenuti Henri Miler sa najvećim poštovanjem zapisao je kako bi Uliksa trebalo čitati u poljskom WC-u), prljavo kao i ljudska duša. U njemu su ljudi prikazani onakvima kakvi jesu, a ne kako sebe zamišljaju, a ti isti ljudi to ne vole. Zbog toga vole kič, laskanje i neozbiljnost. Od umetnosti traže da bude prijatni ukras na ružičasto okrečenom zidu svakodnevice. U suprotnom im ne treba. Neprijatnosti iz stvarnog života sasvim su im dovoljne.

Vladimir Nabokov

O tome ipak nimalo nije brinuo Nabokov. Jedino je tako mogao napisati skandaloznu knjigu kao što je Lolita.

Lolita korice Pedeset godina kasnije, jedno je sigurno – ako su zbog nečega ljudi besneli na pisca, onda je to zbog toga što je čitavu priču ispričao na takav način da su u očajniku H. H. mogli zamisliti sebe i što im čitava zabranjena seksualna avantura nije delovala kao nešto što se moglo desiti samo nekom drugom.

Ni majke takođe nisu bile oduševljene pomišlju da se u njihovim ćerkama krije jedna moguća Lolita. Javno mnjenje i njegovi predstavnici nisu mogli okriviti Nabokova da je uvredio ičiju čast ili da će pokrenuti talas pedofilije u američkom društvu. Međutim, mrzeli su ga i pokušali su da mu se osvete zato što ih je naterao da se užive u njegovu priču i shvate koliko je ona moguća i ljudska, zato što je prljav veš ljudskih nagona raširio posred glavnog gradskog trga usred mirnog buržujskog popodneva.

Cenzura danas

Danas je situacija izmenjena. U eri marketinga i sami pisci igraju na kartu lascivnosti i često neukusnim i banalnim (u umetničkom smislu) temama pokušavaju skrenuti pažnju na svoje delo.

Zakonske zabrane ne postoje osim u izuzetnim slučajevima. Dovoljno je staviti oznaku da knjiga nije za mlađe od… i stvar je jasna, a ta oznaka po sebi je poput pozitivne kritike uglednog književnog časopisa na zadnjoj korici knjige jer u sebi sadrži obećanje slatkog ukusa zabranjenog voća.

Postali smo imuni na dejstvo bilo kakve umetničke subverzije i prezasićeni pornografijom. Ona nas i dalje mami, no njena oslobađajuća snaga izbledela je u vremenu kada nas obnažena tela supermodela provociraju sa svakog bilborda.

Cenzura u demokratskim društvima nije prihvaćena institucija i potrebe za spaljivanjem knjiga nema. Dela Gistava Flobera, Lorensa, Milera i ostalih svojevremeno zabranjivanih pisaca uspela su poput sekira udariti po ledu koji je prekrivao hladne i licemerne malograđanske umove, ali zamrznuto more se još uvek nije otopilo do kraja.

Vrednost slobode mora se opravdavati iz dana u dan i to je izazov koji se prečesto olako uzima.

Odgovori

Please enter your comment!
Please enter your name here