Kada neko delo dođe do višeg stepena razvoja, ono dolazi do meta-nivoa, nivoa svesti o sebi. Samorefleksivnost kao osobina javlja se najčešće u zrelom dobu, i teži da otkrije šta leži iza onog „Ja“ i na koji način se predočava svetu.

Termin „meta-grafiti“

Najpre bih želeo da bliže odredim termin  „meta-grafiti“ koji se do sada, u svojim istraživanjima, nije pojavljivao uopšte, ili makar ne u tom obliku. Ono što bih stavio u ovu kategoriju spada i u širi domen street arta (u čiji koš guram i grafite, naravno, no sve posmatram kao članove jedne veće porodice, te je korišćenje termina „grafiti“ ili „street art“ kod mene potpuno zamenljivo).

No, biram termin meta-grafiti zbog toga što mi je najadekvatniji, iako se sam služim primerima svojih stencila i paste-up radova.

Grafiti o grafitima, jednostavno rečeno, prisutni su već dugo, i mogu se videti i u šaljivim porukama poput ovog rada↓ koji prisustvom ironije naglašava paradoksalnost svoje poruke.

meta-grafiti

Ironija kao retorska figura se vezuje za meta-svojstvo, i često koegzistira sa samoreferencijalnošću, što je npr. izuzetno često u postmodernoj književnosti koja se naslanja na ironiju kroz samosvest.

Obrada Mikelanđelovog Davida

Da ne bih širio priču o pukoj teoriji, baciću se na prikaz mojih radova koje sam sa unapred određenim ciljem i grupisao tako da bih mogao da objasnim određenje meta-grafita. Najpre bih se pozabavio mojom obradom Mikelanđelovog Davida kojeg sam konvertovao u dvodimenzionalnu formu i izmenio mu neke od bitnih odlika prepoznavanja time što sam umesto glave posadio NY fat cap.

meta-grafiti

Pokušao sam da uspostavim balans između veličine replike i originala, ali na kraju je moj David dostigao tek visinu od 160 cm, i time važi za najveći rad koji sam napravio.

David u izvornom obliku ne bi bio potpuno usklađen sa samom formom, jer je rascepkana i fragmentarna estetika šablona takva da bi se sva elegancija statue stopila sa površinom i iščezla, dok time što mu menjam osnovu prepoznavanja (glavu) i na nju banalno stavljam sliku NY fat cap-a, menjam i njegovu svrhu.

Takođe, klasična Davidova poza biva rekontekstualizovana time što nalikuje pozi crtača koji koristi sprej pri zidu. Zapravo sam hteo i da mu dodam sprej u ruci gde bi se umesto cap-a našla Davidova glava, ali nisam hteo da budem grub u odavanju ideja. Ovako je ona ovde data suptilno, prefinjeno. Iako je odrađeno pored skitnice koji je spavao stojeći sa druge strane stepenica.

Beba sa sprejom

Bebu sa sprejom sam odradio pre godinu dana i svakako taj rad spada u prve koje sam planirao za ovu grupu. Tada sam lepio dosta plakata sa mračnijim motivima, i mislio da je upravo ovim (jednim od retkih radova koje sam štampao u koloru) napravljen balans i time dodatno osvežen grad šarenilom.

meta-grafiti

Ideja je tu vrlo jednostavna, beba sa sprejom u ruci i flekama od boje predstavlja ljupku glorifikaciju ovog našeg zanata, i njena nevinost u očima jeste ona istinska sreća i zadovoljstvo koje se javlja u trenutku izrade. Zapravo, ta beba i oličava ono što je suštinsko za crtanje noću, za lepljenje svojih paste-upova i izradu šablona. Puls grada se nikad ne može osetiti na sličan način.

U slučaju panike uništiti zid

Šablon U slučaju panike uništiti zid mi je takođe drag. Za razliku od gornjeg rada, ovde se ne opisuje svrha nego razlog, kroz pitanje – zašto crtači i street artisti imaju tu želju da troše noći na crtanje grafita? A odgovor leži u toj intimnoj potrebi da se usmerimo ka jednoj akciji koju odlikuje repetitivnost (u slučaju tagovanja, na primer) i koja dovodi do smirenja.

meta-grafiti

U osnovi crtanja leži ona dionizijska potreba za stvaranjem i razaranjem, i ona je oličena ovde kroz stapanje oba principa. Dozvolila im je da koegzistiraju.

Dekart – šaram, dakle postojim

Za poslednji rad u kojem se ironija i intertekst spajaju kroz postmodernistički postupak negiranja tradicije i istorije, odabrao sam Dekarta. On jeste kamen temeljac zapadnjačke filozofije sa svojom toliko famoznom, a izlizanom floskulom Mislim dakle postojim.

Po mom skromnom mišljenju, smatram da je Dekart banalno poistovetio razmišljanje sa postojanjem, što očigledno postaje kada pogledamo istočnjački model kroz pojam meditacije – ona zahteva potpuno čist svest koji bi Dekart odredio onda kao ne-postojanje jer se razmišljanje potiskuje.

meta-grafiti

Samim tim, ono što Dekart naziva mišljenje, danas je adekvatna glagolska imenica „smaranje“ kao problem modernog sveta. I to je tek prvi sloj poigravanja prikačen za ovaj rad, međutim, onaj meta-referentni sloj leži u precrtanoj prvoj reči i drugoj postavljenoj – šaram – dakle postojim.

Za kapitalistički sistem Zapada aktivnost jeste jedini vid postojanja, zanemaruju se i razmišljanje i meditacija i nameće se rad kao odlika življenja. Labor omnia vincit.

Dostizanje spoznaje

Na kraju, svrha samorefleksije jeste dostizanje spoznaje o sebi, ili grafitima u ovom slučaju, kao nečeg što živi zasebno i što je samo sebi dovoljno. Tu leži i glorifikacija samih radova i njihovog života i smrti na zidovima, bez ikakve pretenzije na jednoznačnost ili pristrasnost.

I moji i tuđi radovi koji spadaju u ovu grupu predstavljaju zaista jedan poseban odeljak sistema street arta, i kroz pojam  „meta-grafita“ smatram da bi trebalo da se ubuduće obrati više pažnje na njih.

Više o autoru i njegovim radovima: vu101blog.wordpress.com

DELI
Član književnog društva Orfisti, studira opštu književnost. U sklopu „Vudemn“ projekta stvara video-eseje za youtube kanal o novim medijima i umetnostima, i pod istim pseudonimom se bavi street artom na ulicama Beograda i teorijski – na svom blogu. Obožava hiperlinkove.

Odgovori

Please enter your comment!
Please enter your name here