Izvorno, telenovele su nastale u SAD kao radio-drame i nosile su naziv sapunice, zbog toga što su nastale pod pokroviteljstvom oglašivača koji reklamiraju sredstva za čišćenje, tačnije deterdžente i drugu kućnu hemiju, a bile su namenjene domaćicama koje su preko dana ostajale kod kuće. I danas se serije i telenovele povezuju sa određenom vrstom čišćenja ili katarze kroz koju prolaze likovi od kojih svaki ima neku „prljavu malu tajnu“.

Snimanje telenovela je jeftino, a donose mnogo novca

Telenovele predstavljaju „grub komercijalni opijat“ napravljen da privuče najširu moguću publiku svojim zaglupljujućim sadržajem, dok krajnju finansijsku korist imaju sponzori i produkcijske kuće. U današnje vreme namenjene su nižim slojevima društva, koji nemaju pristup video produkciji visokog kvaliteta, niti internetu.

Masovno se melodramske serije i telenovele proizvode prvenstveno u zemljama Latinske Amerike i u tim državama predstavljaju gotovo jedine sadržaje koji se narodu serviraju, odnosno jedino što se građanima omogućava da gledaju.

Telenovele su jeftine, lake za praćenje i ne zahtevaju posebnu, preteranu pažnju. Njihov svet je krajnje pojednostavljen, ali ipak na svoj poseban način prikazuju život kao preterano dramatičan, kakav nije u stvarnosti niti to može biti

televizija

Stereotipi i kič u serijama

Život je predstavljen kroz niz društvenih i kulturnih stereotipa: uvek postoji ljubavni trougao, u tom trouglu obično neko bude teško povređen ili umre, bogati se zaljubljuju uvek u siromašne i obrnuto, siromašni na čudesan način postaju bogati, uvek postoji zla žena koja hoće da uništi svačiji život… Sve je to začinjeno sa mnogo ljubljenja i patetike, tačnije plakanja.

Ovde treba napomenuti da su telenovele sinonim za kič. Kič pobuđuje trenutne ljudske emocije, ali ne zahteva duhovni i intelektualni napor. On jeste deo umetnosti smišljen da se dopadne najširem krugu ljudi, povlađujući njihovom lošem ukusu i nekim potrebama. Obeležja kiča u telenovelama su još: nerealne situacije, banalni dijalozi, oskudna obrazovna vrednost…

Na krajnje pojednostavljen način one govore o nekim univerzalnim temama: ljubav, izdaja, ljubomora, zavođenje, nasilje, osveta, strast, ugnjetavanje, seksizam, korupcija, incest. Kraj je uvek srećan, što TV-auditorijum drži u uverenju da ako budu naporno radili, sve će se po njih srećno završiti.

Uticaj melodramskih TV serija i telenovela na moderno društvo

U društvima opterećenim izraženim socijalnim razlikama, tačnije klasnim podelama, vrednosti su samo ono što se vezuje za buržoasku klasu, dok radnici treba da žive gledajući stvari koje ne mogu da imaju, pretvarajući se da ih imaju. Televizija ljudima pruža iluziju da mogu da budu ono što ne mogu, kroz telenovele im omogućava da posredno žive živote drugih.

Glumci u telenovelama prilično atraktivno izgledaju, što gledaoce dodatno tera da se identifikuju sa likovima. Sve je začinjeno „prljavim malim tajnama“ koje svaki od likova mora da ima i koje govore o njegovom poreklu, vanbračnoj vezi, detetu koje su dali na usvajanje. Na toj ideji zasnovani su i savremeni rijaliti programi.

Ljudi usvajaju društvene vrednosti koje im se serviraju putem televizije. Ali ne treba zaboraviti da priče mogu da oblikuju ljudsku svest.

Postoji izreka (Hopi Indijanci) da „onaj koji priča priče, vlada svetom“ , a možemo naslutiti i kako.

Ako smo se ikad zapitali u šta to ljudi veruju, možemo li da se ne zapitamo čemu u stvari ljudi robuju? Ljudi najviše robuju sopstvenim zabludama. Nedostatak kulturne širine sprečava ih da uživaju u umetnosti, a kamoli da se njome bave. U toj ljigavoj suspenziji-mešavini infantilnog verovanja u kulturne i društvene stereotipe, državu, različite večne i nepromenjive institucije, a posebno uz dominantnu opčinjenost nacionalnim mitovima i herojima, nastaje, uspostavlja se i razvija totalitarna svest.

Kreatori društvenog poretka na temeljima totalitarne svesti obrazuju konzervativne totalitarne sisteme, u kojima se silom ili propagandom društvo pretvara u ljigavu i bezobličnu masu, koju oni drže konzerviranu u postojećem stanju. Njome  je lako upravljati i oblikovati je prema sopstvenim zamislima. Televizija nije faktor promene nego služi izbegavanju sukoba sa realnošću, konfrontacije i stvaranja političkih problema. Televizija služi da se smanji interesovanje za suštinske promene sistema.

Piše: Dejan Ivanović

DELI

2 COMMENTS

  1. Svaka cast za tekst. Na ovom principu funkcionisu rijaliti programi. Sto ih je vise, sto su sokantniji, narod je vise zainteresovan za tudje zivote a mnogo manje za probleme u drzavi, za ekonomiju, privredu, kulturu. Drugim rijecima sve je manje zainteresovan za SOPSTVENI ZIVOT

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here