Susret koji je obeležio 20. vek: Ajnštajn i Tagore o istini i lepoti

Četrnaestog jula 1930. Albert Ajnštajn je u svom domu na periferiji Berlina ugostio indijskog filosofa, muzičara i dobitnika Nobelove nagrade, Rabindranata Tagorea.

Knjiga „Nauka i indijska tradicija: kada je Einstein sreo Tagorea“ govori o ovom istorijskom susretu u širem kontekstu intelektualnog preporoda koji se proširio Indijom početkom dvadesetog vijeka, i koji je proizveo čudnu osmozu indijskih tradicija i sekularne zapadne naučne doktrine.

Sledeći izvod iz jednog od razgovora koji su vodili Ajnštajn i Tagore mešavina je prethodno ispitanih definicija nauke, lepote, svesti i filosofije u majstorskoj meditaciji o najsuštinskijim pitanjima ljudskog postojanja.

AJNŠTAJN: Verujete li u božanstvo koje je izdvojeno iz sveta?

TAGORE: Ne u izdvojeno. Beskonačna ličnost čovekova razume univerzum. Ne može postojati ništa što se ne bi moglo podvesti pod ljudsku ličnost, što dokazuje da je Istina univerzuma ljudska Istina.

Objasniću ovo pomoću jedne naučne činjenice — materija se sastoji iz protona i elektrona između kojih postoji praznina; ipak, materija se može učiniti čvrstom. Na sličan način, čovečanstvo čine pojedinci, ali su oni međusobno povezani ljudskim vezama, što ljudskom svetu daje živo jedinstvo. Čitav univerzum je povezan sa nama na sličan način, to je ljudski univerzum. Ja sam za ovom idejom tragao u umetnosti, književnosti i religioznoj svesti čovekovoj.

AJNŠTAJN: Postoje dva različita shvatanja prirode univerzuma: (1) Svet kao jedinstvo koje zavisi od čovečanstva. (2) Svet kao stvarnost nezavisna od ljudskog činioca.

TAGORE: Kada je naš univerzum u harmoniji sa Čovekom, sa večnim, mi to prepoznajemo kao Istinu, osećamo kao lepotu.

Albert AjnštajnAJNŠTAJN: To je čisto ljudsko shvatanje univerzuma.

TAGORE: Drugačije ne može ni postojati. Ovaj svet je ljudski svet – naučni pogled na njega jeste pogled naučnika. Postoji izvestan standard razuma i uživanja koje mu daje Istinitost, standard Večnog Čoveka čija iskustva potiču od naših iskustava.

AJNŠTAJN: To je shvatanje ljudskog subjekta.

TAGORE: Da, jednog večnog subekta. Mi ga moramo shvatiti kroz svoje emocije i delatnosti. Shvatili smo Vrhovnog Čoveka koji nema ličnih ograničenja pomoću svojih sopstvenih.

Nauka se bavi onim što nije isključivo povezano sa pojedincima; to je bezličan ljudski svet Istina.

Religija ostvaruje ove Istine i povezuje ih sa našim dubljim potrebama; naša individualna svest o Istini dobija univerzalno značenje. Religija daje vrednosti Istini, i mi tu Istinu prepoznajemo kao dobru kroz naš sklad sa njom.

AJNŠTAJN: Dakle, Istina i Lepota ne postoje nezavisno od Čoveka?

TAGORE: Ne.

AJNŠTAJN: Kada više ne bi bilo ljudskih bića, Apolon Belvederski ne bi više bio lep.

TAGORE: Ne.

AJNŠTAJN: Slažem se sa ovim viđenjem Lepote, ali ne i u vezi sa Istinom.

TAGORE: Zašto ne? Istina se ostvaruje kroz čoveka.

AJNŠTAJN: Ne mogu da dokažem da je moje stanovište ispravno, ali to je moja religija.

TAGORE: Lepota je u idealu savršenog sklada koji postoji u Univerzalnom Biću; Istina je u savršenom razumevanju Univerzalnog Uma. Mi kao pojedinci joj prilazimo kroz svoje sopstvene pogreške i zablude, kroz svoja prikupljena iskustva, kroz svoju prosvetljenu svest – kako bismo inače mogli da znamo Istinu?

AJNŠTAJN: Ne mogu da naučno dokažem da se Istina mora shvatiti kao Istina koja postoji nezavisno od ljudskog roda; ali ja u to čvrsto verujem.

Na primer, verujem da Pitagorina teorema u geometriji izražava nešto što je približno istinito, nezavisno od čovekovog postojanja.

U svakom slučaju, ukoliko postoji stvarnost nezavisna od čoveka, postoji i Istina koja se odnosi na tu stvarnost; na isti način, negacija prve mogućnosti povlači za sobom negaciju postojanja ove druge.

Rabindrant TagoreTAGORE: Istina, koja je neodvojiva od Univerzalnog Bića, mora suštinski biti ljudska, inače se sve ono što mi kao pojedinci shvatamo kao istinito ne može nazvati istinom – barem ne ona Istina koja se naziva naučnom i do koje se može stići jedino kroz proces logike, ili drugim rečima, putem misli koje su ljudske.

Prema indijskoj filosofiji, postoji Braman, apsolutna Istina, koji se ne može zamisliti izdvajanjem pojedinačnog uma ili opisati rečima, već se jedino može shvatiti potpunim stapanjem individualnog sa njegovom beskonačnošću. Ali takva Istina ne može pripadati Nauci. Priroda Istine o kojoj raspravljamo je prikaz – to jest, ono što se prikazuje kao istinito ljudskom umu i zbog toga i jeste ljudsko, a može se nazvati maja, privid.

AJNŠTAJN: Dakle, prema Vašem shvatanju, koje bi moglo biti indijsko shvatanje, nije u pitanju privid pojedinca, već čitavog čovečanstva.

TAGORE: I vrsta pripada jedinstvu, čovečanstvu. Stoga čitav ljudski um shvata Istinu; indijski i evropski um se susreću na zajedničkom zadatku.

AJNŠTAJN: Reč vrsta se u nemačkom koristi da označi sva ljudska bića, a zapravo bi se čak i majmuni i žabe mogle njom obuhvatiti.

TAGORE: U nauci mi prolazimo kroz proces odbacivanja ličnih ograničenja naših individualnih umova i na taj način stižemo do saznanja Istine koja se nalazi u umu Univerzalnog Čoveka.

AJNŠTAJN: Problem potiče od pitanja da li je Istina nezavisna od naše svesti.

TAGORE: Ono što mi nazivamo istinom leži u racionalnom skladu između subjektivnog i objektivnog aspekta stvarnosti, pri čemu oba ova aspekta pripadaju nadličnom čoveku.

ukoliko postoji ikakva Istina koja nema nikakve veze sa ljudima, onda ona za nas apsolutno i ne postoji.

AJNŠTAJN: Čak i u svakodnevnom životu mi osećamo jaku potrebu da stvarima koje upotrebljavamo pripišemo stvarnost nezavisnu od čoveka. To činimo kako bismo na racionalan način povezali iskustva dobijena putem naših čula. Na primer, iako nikoga nema u kući, sto ostaje tamo gde jeste.

TAGORE: Da, on ostaje izvan individualnog uma, ali ne i onog univerzalnog. Sto koji opažam može se opaziti istom vrstom svesti koju ja posedujem.

AJNŠTAJN: Ako nikoga ne bi bilo u kući, sto bi ipak postojao – ali je to već neprihvatljivo s Vaše tačke gledišta – jer mi nismo u stanju da objasnimo šta to znači da sto postoji, nezavisno od nas.

Naša prirodna tačka gledišta koja se odnosi na postojanje istine van ljudskog roda se ne može objasniti ili dokazati, ali ona jeste verovanje koje svi neizbežno imaju – čak i primitivni ljudi. Mi pripisujemo Istinu nadljudskoj objektivnosti; neophodna nam je ta stvarnost koja ne zavisi od našeg postojanja i našeg iskustva i uma – iako ne umemo da objasnimo šta ona znači.

TAGORE: Nauka je dokazala da sto kao čvrst predmet jeste privid i da stoga ono što ljudski um opaža kao sto ne bi postojalo ako tog uma ne bi bilo. Istovremeno, mora se priznati da ta činjenica, da krajnja fizička stvarnost nije ništa do mnoštvo posebnih obrtnih centara električne sile, takođe pripada ljudskom umu.

U shvatanju Istine postoji večni konflikt između univerzalnog ljudskog uma i istog tog uma zarobljenog u pojedincu. Večni proces pomirenja se odigrava u našoj nauci, filosofiji, u našoj etici. U svakom slučaju, ukoliko postoji ikakva Istina koja nema nikakve veze sa ljudima, onda ona za nas apsolutno i ne postoji.

Nije teško zamisliti um kome se slijed događaja prikazuje ne u prostoru, već samo u vremenu, kao niz nota u muzici. Takvom umu ovakvo shvatanje stvarnosti je blisko muzičkoj stvarnosti u kojoj pitagorejska geometrija ne može imati nikakvog smisla.

Postoji stvarnost papira, beskrajno drugačija od stvarnosti književnosti. Za um moljca koji jede papir književnost je apsolutno nepostojeća, ali za Čovekov um ona ima veću vrednost Istine od samog papira. Na sličan način, ako postoji neka Istina koja nema čulne ili racionalne veze sa ljudskim umom, ona će zauvek ostati nepostojeća dok god budemo bili ljudska bića.

AJNŠTAJN: Ako je tako, onda sam ja religiozniji od Vas!

TAGORE: Moja religija leži u pomirenju Nadličnog Čoveka, univerzalnog ljudskog duha, u mom individualnom biću.

EINSTEIN I TAGORE O ISTINI

Prevodilac teksta: Željko V. Mitić

1 komentar

Odgovori

Please enter your comment!
Please enter your name here