Srđan Valjarević je savremeni srpski pisac, kog kritika često svrstava u kategoriju urbanog pisca. Za ovakvu definiciju opravdanje moglo bi se naći u samim Valjarevićevim tekstovima u kojima preovladavaju slike grada i života u njemu. S podjednakim uspehom piše i poeziju i prozu, a do sada je objavio sledeće naslove:

  • List na korici hleba (1990)
  • Džo Frejzer i 49 pesama (1992)
  • Ljudi za stolom (1994)
  • Zimski dnevnik (1995)
  • Džo Frejzer i 49 (+24) pesama (1996)
  • Dnevnik druge zime (2005)
  • Komo (2006)

Ukoliko bismo mi pokušali da ga definišemo, kao što je to učinila kritika, pre svega bismo verovatno istakli da je Srđan Valjarević nepretenciozan pisac, a, čini se, i čovek. Njegov stil je lagan, tečan i pre svega prizeman, bez potrebe da izdigne autora na pijedestal.

Naprotiv, čitalac će Valjarevića doživeti kao svog druga i sapatnika, jer je život koji on primećuje oko sebe i beleži tako sličan onom životu koji se odvija oko svakog od nas, na baš svakoj ulici baš svakog grada.

 

Nakon definicija kritike i čitaoca, red nalaže da se dopusti i piscu da sam sebe definiše, ili da makar proba da to učini. Iako to, kao i svaki pisac, otvoreno čini u svakom svom delu, verovatno mu je to najbolje pošlo za rukom u pesmi „Klinč“ iz zbirke Džo Frejzer i 49 (+ 24) pesama čiji vam deo ovde prenosimo.

Zovem se Srđan Valjarević, rođen 16. jula 1967. gidine u Beogradu, imam male šake i debele usne, imam hiljadu dolara zarađenih u mašinbravarskoj radionici, čitam Šervuda Andersona, veoma sam loš udvarač, ne studiram ništa, ne govorim razgovetno, volim flomastere, volim kad žensko nosi mušku košulju, volim Patagoniju, volim punjene paprike, mislim da sam dripac.

Dobitnik je više književnih nagrada, poput nagrade Gorki list ili Stevan Sremac. Njegov roman Dnevnik druge zime nagrađen je 2006. kao jedan od deset najboljih romana u jugoistočnoj Evropi, a iste godine dobio je i nagradu Biljana Jovanović za ovaj roman.
Ipak, pre nego što se latite Dnevnika druge zime, mi vam preporučujemo Zimski dnevnik, koji prethodi ovom romanu. Evo deset citata upravo iz Zimskog dnevnika koji bi vas mogli zaintrigirati da ga pročitate.

U 18.15 sve slike su tu. Slike su tu stalno. Kako kaže Džon Kejdž: „muzika je stalna, samo je slušanje povremeno.“ Sve je tu. Čovek nije stalan. Imam strahove, kida me sujeta, treba mi mlake vode za umivanje. Iz zgrade u Ulici Karla Lukača izlaze na vetar jedan čovek i jedno dete i drže se za ruke. Moje je da ćutim, da slušam i da gledam.

U 20.45 jedna devojka ubacuje pisma u poštansko sanduče. Prešla je ulicu pre toga i u hodu vadila pisma iz džepa. Nekome šalje malo od svog života. Nešto iz svoje priče šalje nekoj drugoj priči. To je ova slika: jedan život je jedna pesma kroz jednu priču je jedna slika.

U 13.45 u Kosovskoj ulici tri devojčice pred kišobranom. Vraćaju se iz škole i guraju se veselo jedna uz drugu. Kiša im pada na noge ali ne i na glave i hodaju zbijene pod kišobranom. Vesela slika. Devojčice se smeju. Sve ono što ih ne zanima nije pod tim kišobranom ovog trenutka. Ono je izvan toga i kisne.

U 11.30 u Dojranskoj ulici jedna devojka maže usta karminom. U jednoj ruci drži malo ogledalo, u drugoj karmin kojim prelazi preko usana. Gleda u svoje usne na ogledalu. Kako stvarno izgledaju te usne to nikada neće videti. Može ih videti samo na ogledalu i tu ne može videti kako one drugome izgledaju. Ista je stvar i sa očima. Ista je stvar i sa ušima, sa kosom. Ista je stvar sa svetom: kako mi stvarno izgledamo?

Tačno u 22.00 jedan momak se u kafiću „Mocart“ žali što dugo čeka na kafu. Žali se glasno. Uostalom, čemu žaliti se šaputanjem, to bi onda bilo kao jecanje. Ovako, bolje je ridati nego jecati. Kad već nema te kafe.

Knjige, na primer, nisu nešto što pripada književnosti, književnost je kao neki špajz, a sve ono što je u špajzu ne pripada špajzu, nego je pravljeno za nešto drugo; tako da knjige ne pripadaju književnosti, nego životu.

Evo, 22 je i 15 minuta, javljam se sa zemlje, nazirem okom jednu situaciju, vrlo uobičajenu, ide automobil Ulicom Vojislava Ilića, pijan sam kao Zemljanin, i ne znam da li da poverujem da je budućnost ove planete u humoru.

To je život. Znam da mi sutra neće biti mnogo bolje nego što mi je danas, ali to znam svakog dana. Od toga nemam ništa. Nisam onaj koji bih hteo da budem. Nema onog koji bih hteo da budem. Juče mi je bilo loše, nema šanse da će mi sutra biti bolje, samo mi je danas odlično, zapamti to.

Imam recept, slušaj: sada, odmah, idi na reku, i samo malo hodaj uz nju, uzvodno ili nizvodno, svejedno, samo hodaj pored reke, daj malo da ona ponese ono čega ti je više nego što ti treba. Reka i onako može da nosi ono što ne može da proguta.

Lekcija: život je prevara. Lekcija: smrt nije bitna. Lekcija: mrav je kralj. U međuvremenu sneg. U međuvremenu i kiša, ali bilo je i sunca. Video sam. Samo da pohvataš. U međuvremenu i život. Video sam.

POSTAVI KOMENTAR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.