Top 5 citata koji će vam promeniti život! Deset citata o… samo su neki od naslova koji nas zaokupe na dnevnom nivou, ali nikako da se zapitamo da li je život stvarno toliko mali da ga je moguće rastumačiti kroz neke sitne mudrolije, upakovane u fine paketiće od prosto proširenih rečenica, ili je jedina upotrebna vrednost istih, razmetanje tim mudrolijama prilikom razgovora? Fridrih Niče sigurno je jedan od filozofa koji su najcitiraniji u pop kulturi, i sigurno filozof koji je najmanje puta citiran kako treba!

On je izuzetno pogodan za ovo rasparčavanje na citate jer je često pisao u fragmentima i aforizmima, a ovde ćemo pokušati da ispravimo tu nepravdu.

Vrlina zaboravljanja u „Večnom sjaju besprekornog uma” (2004)

Za početak, jedan film koji jeste pogodio suštinu Ničeanske misli (da život treba živeti, a ne daviti ga nametnutim vrednostima), ali citat kojim se bavimo doslovno je uzet. Radi se konkretno o citatu iz dela „S one strane dobra i zla“, koji kaže:

 „Blaženi su oni zaboravni: jer oni ‘izlaze na kraj’ i sa svojim glupostima.“

eternal sunshine of a spotless mind

Lik koji tumači Kirsten Dunst izgovora ovaj citat prilikom procesa odstranjivanja sećanja glavnog junaka (što je zaplet filma). Njoj je taj citat lep, pronašla ga je u knjizi citata i voli da ga navodi. Upravo zbog toga misli da je Merzviak svetu podario jednu lepu stvar, ali kada saznaje da je i onda bila potčinjena proceduri, radikalno menja svoje mišljenje.

Zaboravljanje u kontekstu filma ima negativnu konotaciju, dok je kod Ničea ono pozitivno.

Zaboravljanje je za njega vrlina u smislu da oslobađa čoveka od okova i daje mu šansu da bude delatan. Sećanja mogu biti paralizujuća, odvlače čoveka od onoga što želi, navode ga na to da on to ne može! Sećanjem apsolutizuje trenutke iz prošlosti i čini ih nužnim.

Subjekt se kod Ničea ostvaruje kao takav samo kroz stvaranje (delanje), ali izvor tog delenja (ili ne-delanja) ne sme biti nametnut sa strane, pa ni od onog što je bilo (od sećanja)! Aktivno delanje nije reakcija na bilo šta drugo, već je čista volja tog subjekta da se ostvari kao delatan.

Nasuprot tome, reaktivan (pasivan) subjekt bi bio onaj koji dela u odnosu na nešto. (Primera radi, Isus Hrist je aktivna sila, hrišćanstvo kao pokret je reaktivna!)

Apsolutizujući prošlost, subjekt je sebi uskratio mogućnost aktivnog. Zaborav kod Ničea neće biti doslovan, prethodni događaji se ne smeju uzimati kao apsolutna nužnost, ali se ne može ni izbrisati da su se desili. Istina nije u dogođenom, već u tumačenju dogođenog, svaki fenomen ima dva tumačenja i ni jedno ni drugo nije nužno istina. Ono što subjekt time radi je da otvara svoju prošlost za novu vrstu tumačenja, odlučuje da neće biti ograničen padovima iz prošlosti, već se ostvaruje kao čovek koji želi da bude sada! Ovo je zato dobar šlagvort za…

„Što te ne ubije, to te ojača“ u „Konanu Varvarinu” (1982)

Ovo je jedna od najpopularnijih Ničeovih fraza koja se ustalila u kulturi, bez uzimanja konteksta u obzir. Doslovno uzeto u ovakvom obliku, ovo ojačanje ispadne kao nužan sled (pr: posle zime dolazi proleće). Na osnovu onoga što smo do sada rekli, znamo da nužnosti nema nego samo tumačenje. Ovaj citat je uzet iz dela Sumrak idola, a citat glasi:

 „Iz ratne škole života. – Ono što me ne ubije, čini me jačim.“

Konan Varvarin

U predgovoru ovog dela on na svoj zadatak „prevrednovanja svih vrednosti“ naziva „objavljivanjem rata“  večnim idolima… Kao što smo i ranije rekli, svaki fenomen ima dva načina na koja se može tumačiti, sam čin tumačenja uzima se kao sukob, poput rata, i kao što u ratu pobeđuje jači, tako i u ovoj borbi pobeđuje aktivna u odnosu na pasivnu silu.

Pobedničko tumačenje vrši nasilje nad svim ostalim tumačenjima i postavlja sebe na vrh kao istinu, jer prave istine kao takve, po Ničeovom mišljenju, nema. To ne znači automatski da postoji vrsta relativizacije gde sve može biti istina i kontra; istinu diktira onaj koji je u datom trenutku u poziciji moći ali ta istina kao takva nije nužna, i podložna je promeni.

Drugim rečima, istina, pa i uzrok delanja, subjektu ne sme doći od bilo čega sa strane, već od njega samog tako što će postaviti sebe na tu poziciju.

Konan Varvarin počinje tim citatom iz „Sumraka idola“, time implicirajući da je i Konan kao lik Ničeanski lik, a s obzirom na to da će Olivera Stouna biti još na ovoj listi (on i Džon Milius su scenaristi), možemo pretpostaviti da to i jeste bila zamisao.

Prisutne su i očigledne metafore, pa se glavni antagonista zove Doom (sudbina, prokletstvo), a nakon toga biva prodat u roblje. Konan završava na Točku patnje (wheel of pain).

Ali samo zato što će Konan na kraju postati kralj i prevazići sve prepreke, ne čini ga natčovekom! Konan se iz točka patnje nije izbavio sam, već je bio otkupljen. Da se njegov gospodar koji ga je otkupio nije napio, i nije pustio Konana na slobodu, verovatno ne bi ni pomislio na sprovođenje svoje osvete u delo. On shvata ključ zagonetke o maču i na kraju, vođen svojim ciljem, postaje bolji ratnik, ali ne jer je mač istina kako je njegov otac govorio, nego iz želje za osvetom.

Njegova patnja ga je gurala napred… Što ga nije ubilo, ojačalo ga je… Ali da ga drugi ljudi nisu upućivali na njegovu sudbinu, postoji verovatnoća da se ne bi ostvario kao takav. Da nije poslat da oslobodi ćerku kralja, da li bi tu završio? Njegova akcija, u osnovi je reakcija.

I na kraju, kada svoj cilj ostvari, šta onda? Narator nas upućuje na to da će Konan proći kroz mnogo avantura da bi na kraju bio kralj svog naroda, ali to je i dalje fiksni cilj koji je moguće postići. On ne povlači večno htenje.

Reaktivnost u „Wall Street-u” (1987)

Evo i drugog pojavljivanja Olivera Stone-a, samo ovog puta rediteljska palica je njegova. Iako se može reći da je na nivou filma opasnost podređivanja sebe drugoj sili ekspliciran kako treba, ovaj savet koji Bud Fox dobija pred sam kraj, ima za cilj da aludira na Ničea, ali promašuje njegovu poentu.

Nakon što je Bud Fox uspeo da sačuva aviokompaniju u kojoj radi njegov otac, dolazi na posao ushićen uspehom koji je postigao, ali tu ga čekaju namrgođena lica, da bi tada dobio jedan savet: „Čovek gleda u ambis, ali ništa ne gleda njega. U tom trenutku čovek pronalazi svoj karakter, i to je ono što drži podalje od ambisa“. Ovo je vid parafraziranja ničeovog fragmenta iz dela S one strane dobra i zla koji glasi:

„Ko se bori s čudovištima, mora paziti da pri tom i sam ne postane čudovište. I ako dugo gledaš u ambis, i ambis gleda u tebe.“

U interpretaciji Čaka iz Wall Street-a, ne gleda ambis čoveka, već čovek, suočen sa ambisom, razmatra mogućnosti koje su mu date (opet mogućnost dva tumačenja jednog!), ambis kao takav ne provocira čoveka, već on sam, spram svog karaktera, bira svoj put.

Bud Fox, naišao je na jednog ’monstruma’, a Čak mu samo želi dobro. Ali ovde se o tome ne radi, akcenat je na onome što je bio i Konanov problem. Ne smemo delati kao rekcija na nešto već bestemeljno! Bud Fox imao je želju da uspe u svom poslu, ali iz želje da što pre napreduje potčinjava se nekom drugom, mada takođe, ako bi delao spram svog karaktera, išao bi linijom manjeg otpora.

Kako bi živeo život na ispunjen način, po Ničeovom mišljenju treba prevrednovati sve vrednosti i delati na taj način da nema kajanja zbog onog što nije učinjeno. Nekad će to zahtevati okretanje protiv samog sebe da bi na kraju izašao kao pobednik na duge staze…

„Večno vraćanje“ u „Pravom detektivu” (2014)

Ovde delimično istupamo jer je u pitanju serija, ne film, ali svakako da na najbolji način pokazuje koje je jedno od najpopularnijih tumačenja jednog od najbitnijih momenata u Ničeovoj filozofiji.

Pravi detektiv

Rast Kol je detektiv pozvan na informativni razgovor kako bi pomogli organima gonjenja da rasvetle slučaj serijskog ubice, koji podseća na onaj koji su on i njegov partner Martin Hart rešili pre sedamnaest godina.

U petoj epizodi serije Rast Kol kaže:

Zašto moram da živim u prošlosti? Ne želim više ništa da znam. Ovo je svet gde ništa nije rešeno. Znate kako, neko mi je jednom rekao da je vreme (spljošten) krug. Sve što smo ikada uradili, i što ćemo uraditi, radićemo ponovo iznova i iznova.

Kasnije se nadovezuje na teoriju struna po kojoj, ako bismo se distancirali od našeg univerzuma u kojem vreme protiče linearno napred, van njega, posmatrano iz četvrte dimenzije, vremena ne bi bilo, a naš univerzum izgledao bi spljošteno… Postoje i teorije o večnom vraćanju, kao teorija vremena po kojoj, ako vreme ide beskonačno u jednom i drugom smeru, znači da će u jednom trenutku svaki momenat morati da se ponovi (kao i kod niza brojeva koji idu u beskonačnost) i tako u beskonačno. Međutim, ništa od toga nije ono o čemu je Niče pisao.

Večnim vraćanjem istog, Niče se bavi u svom kapitalnom delu Tako je govorio Zaratustra, a konkretan deo koji se tiče večnog vraćanja nalazi se u poglavlju O priviđenju i zagonetki.

U tom poglavlju Zaratustra predočava zagonetku u kojoj se on penje stazom dok mu je na leđima izvesni patuljak, kada u jednom trenutku se ne odvaži da se suprostavi patuljku. Zaratustra patuljku predočava svoju viziju o kapiji vremena koja se zove „Trenutak“ i do koje vode dva puta (dva tumačenja!), jedan put vodi u jednu beskonačnost nazad, a drugi u drugu beskonačnost ka gore, i oba puta sastaju se u „Trenutku“ i protivrečni su jedan drugom…

Zaratustra postavlja pitanje da li su dva puta večno protivrečna ili obrazuju krug, tada patuljak kaže:

„Sve što je ravno laže! Svaka je istina savijena, samo je vreme krug!“

Ovo je deo koji ljudi uglavnom navode, ali čak ni Zaratustra nije zadovoljan tim odgovorom. Takođe ne treba praviti grešku, Zaratustra se ne ostvaruje kao natčovek u tom delu, Zaratustra je put ka natčoveku. Ovo je Zaratustrina vizija kapije, i kao što smo govorili da se svaki fenomen može tumačiti na dva načina i da dok jedan oslobađa za bestemeljno delanje, drugi parališe na mestu, takođe i ovde Zaratustra ima izlaganje koje poput nihilističkog izlaganja Rasta Kola

„i zar se nećemo ponovo vraćati i trčati onom drugom strašnom ulicom – zar se ne moramo večno vrećati?“

da bi ga tada u tome prekinuo lavež psa i nastupa drugi deo vizije koji je interpretacija Zaratustrine vizije…

Zaratustri se javlja pastir (onaj koji se oslanja na moral, koji životu nameće vrednosti), kojem se zmija (koja predstavlja onaj krug… vreme) uvukla u grlo! Zaratustra je vukao koliko je mogao, ali nije uspevao da mu pomogne dok mu samo nije rekao da joj odgrize glavu, što pastir i učini i na taj način spase sebi život.

Onom koji životu postavlja vrednosti  i spram njih (i zbog njih) ne ostvari sebe na način na koji bi želeo, ovo vraćanje strašnom ulicom deluje kao prokletstvo i parališuće je za svaku vrstu aktivnog delanja.

Večno vraćanje istog bi bilo gledanje na svaki trenutak kao trenutak odluke gde treba reći: „Hoću još jednom!“, sa ciljem da ukoliko živimo životom kojim želimo, bez kajanja, onda bismo želeli da sve to proživimo ponovo i sa svim onim lošim što smo na putu doživeli, jer je to vodilo ka tome da se u ovom datom trenutku odluke osećamo zadovoljno svojim životom! Sve vrednosti treba prevrednovati jer život sam po sebi nema vrednosti.

Smrt boga u „Sopranovima” (1999 – 2007)

U drugoj sezoni Sopranovih, sin Tonija Soprana, Antoni Soprano, u školi za lektiru dobija Stranca Albera Kamija, pa između ostalog nailazi i na Ničea čije ideje ostavljaju utisak na mladog dečaka čiji pogledi na svet postaju nihilistički. U datoj epizodi, Toni Soprano želi da krsti svog sina kojem se ta ideja ne dopada. Kada ga upita odakle mu da nema boga, sin mu odgovara: „Nije da nema boga, samo je mrtav.“ Ovo je parafraziranje dela iz predgovora Zaratustre i aforizma iz Vesele nauke… Parafraziranje koje je banalno u svom tumačenju.

Smrt boga kod Ničea odnosi se na propast metafizike (utemeljenja života sa ’meta’ pozicije, vrednujući život, postavljaju se iznad njega) i propast evropskog morala. To se najbolje oslikava u aforizmu iz Vesele nauke, kada Ludi čovek traži boga fenjerom na pijaci gde niko živ ne veruje u boga. Svi oni počnu da ga ismevaju, na šta ludak odgovara:

„Gde je bog? Ja ću vam to reći! Mi smo ga ubili, vi i ja! Svi smo njegove ubice! Ali kako smo mi to učinili? Kako smo mogli da ispijemo more? Ko nam je dao sunđer da izbrišemo čitav horizont? Šta smo učinili kada smo ovu zemlju otkovali od njegovog sunca? Kuda se ona sada kreće? … Da li ne lutamo kroz neko beskrajno ništa?“

Niče će za stare filozofe reći da misle zaliveni moralom. Pod tim misli da oni životu postavljaju izvesnu vrednost tako što spram meta pozicije koja je van života (bog) njemu postavljaju vrednost i onda govore kako treba živeti i život svode na težnju ka onom pravom svetu (raju).

Niče zastupa drugo stanovište, za njega sam život nema vrednost jer nema ni te meta pozicije, život konstantno postaje i stalno se odmotava… Kao takav nije konačan, pa se stoga ne može obuhvatiti u celosti i nametnuti mu vrednost. Vrednosti nema, niti je moguće misliti van života samog, može se misliti samo iz njega. Zbog toga je za Ničea, „Bog mrtav“!

Ali šta se desi kada ljudima sklonimo ono što im je bila vodilja celog života, nešto na čemu se temelji čitava njihova kultura? Desi se isto što i malom Antoniu, sve počinje da gubi svoju vrednost i pada se u pasivni nihilizam. To je ona opasnost reaktivnosti od ranije, kada se ono čemu je reaktivno podređeno skloni, ono je paralisano. Rešenje ovog problema je, kako smo ranije rekli, u bestemeljnosti i želji za životom bez kajanja, sa željom da se bude najbolja verzija sebe.

Natčovek u filmu „Uže” (1948)

Brendon i Filip, inspirisani predavanjima o Ničeu, lišavaju života svog kolegu sa fakulteta, Davida, kojeg smatraju „manje vrednim“ u odnosu na njih. U njegovom stanu organizuju žurku i pozivaju Davidove najbliže kako bi posvedočili o savršenosti njihovog zločina. Ljudi se skupljaju, razgovor ide svojim tokom kada, odjednom, dođu na temu ubistva kao vid odstranjivanja „inferiornih bića“…

Kada Davidov otac postavi pitanje ko daje sebi za pravo da kaže ko je inferioran a ko ne, Brendon mu odgovara da su to oni koji su privilegovani da vrše ubistvo, a to bi bili ljudi „intelektualne i kulturološke superiornosti, koji su iznad tradicionalnih moralnih vrednosti. Dobro i zlo, pravi pogrešan put, stvoreni su za običnog čoveka, inferiornog čoveka, jer su njemu potrebni!“ Pitanje koje Davidov otac postavlja je da li se onda slaže i sa Ničeovom „teorijom supermena (natčoveka)“ i zaključuje da se tim mišljenjem vodio i Hitler.

Ovo je opasnost selektivnog uzimanja misli i banalnog tumačenja istih! Put čoveka ka najboljoj verziji sebe ni u kom smislu ne povlači sa sobom odstranjivanje onih koji nisu delatni!

Nasilje Aktivnog nad Reaktivnim nije bukvalno nasilje, već čin kojim Aktivno potvrđuje sebe kao takvo, tako što onda reaktivno dela u odnosu na aktivno. Aktivan (ili superioran) subjekt teži da bude najbolji mogući i ostvari se na taj način, on ne dozvoljava da ga pasivni ometaju u njegovom cilju, ali nigde se ne implicira odstranjivanje „inferiornih“.

Po Brendonovom mišljenju, jedina odlika natčoveka je odreći se vrednovanja života, i eliminisanje „inferiornih“. Ne samo da van konteksta Ničea on upada u kontradiktornost, već i u njegovom kontekstu on natčoveka (ubermensch) pretvara u izgovor za ubijanje. Natčovek je ono ka čemu, po Ničeovom mišljenju, treba težiti… Biti najbolji ja koji mogu biti. Kako postajem najbolji ja? Tako što ne crpim izvor delanja iz tradicije ili od nekog ko postavlja svoje vrednosti života, nego ja kao subjekt tumačim život i spram svog iskustva donosim odluku da budem delatan i težim da se ostvarim kao najbolji mogući ja.

Banalizacija „Volje za moć“ u „Trijumfu volje” (1935)

Šta je ono što aktivnog subjekta pokreće na delanje…? Njegova volja, ili kako je Niče naziva „Volja za moć“, iako je to nesrećan prevod, značenje originala približnije je „volji prema moći“ ili „Volja ka moći“. Volja za moć implicira da postoji želja da se vlada, i takav prevod upravo je posledica nacističkog režima koji nam na delu pokazuje koja je opasnost takve banalizacije jednog ovakvog mislioca.

Trijumf volje

U „Trijumfu volje“ Hitler od naroda zahteva težnju ka onim starim vremenima, pre Velikog rata, kada je Nemačka nacija bila moćna. I samo će volja učiniti da Nemačka nacija izdrži period „preporoda“ i ponovo bude „moćna“.

Delove nacije koji su u međuvremenu „postali loši“, oni će odstraniti, zarad nacije. Ovaj film je propagandni film, i kao takav cilj mu je da sve druge učini inferiornim, a sebe prikaže superiornim, tako što će slike ogromnih kolona, i aviona, staviti na svako platno u zemlji kako bi učvrstili svoje stanovište.

Nema boljeg primera posledica banalnog tumačenja od ovog. Ujedno, nema ni boljeg mesta gde bi valjalo primeniti Ničeove ideje i zapravo misliti svojom glavom. Ne biti podređen vrednostima i činiti nedela koja su utemeljena u vrednostima ustavnog poretka nacije, čoveka na čelu te nacije ili pak samog Boga. Tumačiti život spram sopstvenog iskustva i težiti za najboljom verzijom sebe!

Piše: Nikola Jović

4 COMMENTS

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.