Kamijev Stranac: čovek koji odbija da učestvuje u „društvenoj igri“

0
16
Alber Kami Stranac
Alber Kami

Ono što je očigledno netačno, ali istovremeno najšire prihvaćeno, u vezi sa romanom Stranac, jeste ideja da je Alber Kami bio egzistencijalista, kao i njegovo delo. Kami je delo napisao 1941. godine, u Alžiru. Kako su francuski izdavači tog perioda bili pod nadzorom nemačkih okupacionih vlasti, postavljalo se pitanje cenzure.

Kada je Stranac prošao cenzuru, prvo izdanje objavljeno je u 4.000 primeraka, i ironično, veoma dobro je prihvaćeno u antinacističkim krugovima. Prikaz koji je napisao Sartr ubrzalo je Kamijevu karijeru.

U kontekstu okupacije, roman je veličan zbog svog fokusa na nelegitimnosti vlasti, sveta bez vrednosti i primarnosti individue.

Zašto ne egzistencijalizam?

Distinktivno obeležje ovog pravca ne tiče se njegovog odnosa prema „egzistenciji“ uopšte. Pre svega, nalazi se u tvrdnji da promišljanje o ljudskoj egzistenciji zahteva nove kategorije koje se ne mogu naći u konceptualnom repertoaru drevnih ili modernih mišljenja.

Ljudska bića se ne mogu razumeti niti kao supstance sa fiksiranim svojstvima niti kao subjekti koji čine interakciju sa objektima sveta.

Alber Kami Stranac
Alber Kami

Predstava o ljudima ne može se graditi na osnovu izjednačavanja naučne sa moralnom slikom. Namera, krivica, odgovornost, karakter i sl. obuhvataju važne aspekte čovekovog postojanja, ali ni moralno razmišljanje (rukovođeno normama dobrog i zlog), ni naučno (rukovođeno normom istine) nije dovoljno da ga objasni.

Kami sebe nije smatrao egzistencijalistom. Sem toga, u romanu Stranac se pojavljuje čitav spektar drugih doktrina, kao što su, sem apsurda, determinizam, nihilizam, naturalizam, stoicizam. Nihilističko raspoloženje dominira, primetno je prisustvo Ničea i Dostojevskog, ali i Foknera i Hemingveja. Sem toga, nije nezanemarljiva ni ekonomska i društvena kriza u Alžiru onog doba.

Savremeni egzistencijalizam nudi čudne vrste intelektualnog komfora u svojim verbalizmima i doktrini zadovoljavajućeg angažovanja.

Kami je odbacio sve sisteme, sva laka rešenja.

Sartrov Igo Barin smrću daje značenje svom apsurdnom postojanju; Merso umire, postižući jedini mogući mir u dubokom i totalnom prihvatanju osećaja apsurdnosti, a ne doktrine.

Paradoks apsurda

Kamijev prvi značajni doprinos filozofiji je njegova teorija apsurda koja govori da ljudi teže jasnoći i smislu u svetu koji ne nudi nijedno od to dvoje. Godine 1942. izdaje kratki roman Stranac – o Mersou, čoveku koji živi apsurdnim životom; a iste godine, šest meseci kasnije, izlazi i Mit o Sizifu – književni esej o apsurdu.

Mnogi pisci pisali su o apsurdu. Sam Kami nije bio „utemeljivač“ apsurda, te zbog toga i nije voleo kada bi ga zvali filozofom apsurda. Sve manji interes za temu pokazivao je nakon objavljivanja eseja. Kako bi razlikovali Kamijev apsurd od ostalih, mnogi onda govore o Paradoksu apsurda.

Kami je naglašavao činjenicu da je sreća prolazna i da je ljudski život smrtan, te da treba više ceniti sreću i život. U Mitu o Sizifu, taj dualizam postaje paradoks: čovek ceni svoj život i sreću enormno, istovremeno svestan da će umreti. Upravo zbog toga su sve težnje besmislene. Čovek može živeti sa dualizmom sreća-nesreća, ali ne može prihvatiti paradoks da ceni život iako zna da je besmislen.

Ono što prema Kamiju ima smisla je da uprkos tome što ljudi žive u indiferentnom i „apsurdnom“ svetu, u kojem je činjenica da će svi umreti, što izaziva (be)smisao, smisao može biti ostvaren sopstvenim odlukama i interpretacijama.

Zašto je Mit o Sizifu bitan za roman Stranac?

Sartr kaže da je Kami mislio da mora dati jedan filozofski prevod svoje beletrističke poruke, te je roman konstruisan tako da pruži ukupnu ilustraciju ideja iznetih u ovom eseju. Kami je naglašavao da jedanput spoznat apsurd mora da se prihvati i da mu se čovek suprotstavi bez obzira što je unapred siguran da će biti poražen. Mitski simbol življenja i borbe Kami pronalazi u Sizifu. U svojim romanima pokazao je kako izgleda suočavati se sa apsurdom i boriti se sa nadom.

Detalj sa Ticijanove slike: Kažnjavanje Sizifa
Detalj sa Ticijanove slike: Kažnjavanje Sizifa

Mit o Sizifu je ogled o apsurdu, tačnije o čovekovoj nemogućnosti da životu odredi smisao i u njemu postavi čvrste i nesumnjive vrednosti. Čovek traga za smislom, harmonijom i jasnoćom, uprkos besmislenom svetu odvojenom od Boga i svih večnih istina i vrednosti. On traži izvesnost i sigurnost. Jedinstvo sa svetom i sigurnost u smisao i vrednosti života ranije je davala religija, ali ona u tome više ne uspeva. Posle epohalne „smrti Boga“ čovek je ostao samo sa svojom potrebom za jedinstvom, izvesnošću i sa znanjem da više nema apsolutne tačke s koje bi ta potreba mogla da bude zadovoljena.

Apsurd se javlja kada se potrebe za apsolutom i jedinstvom suoče sa činjenicom da se svet ne može svesti na ma koji racionalan i razuman princip.

U Sizifu Kami vidi apsurdnog heroja koji je živeo svoj život do krajnjih granica, mrzeo smrt i bio osuđen na besmisleni posao (metafora savremenog čoveka). Ono što Kamija zanima jesu Sizifove misli kada postane svestan svoje beznadežne situacije. U trenutku kada Sizif spozna uzaludnost svog posla i izvesnost svoje sudbine, on je u poziciji da shvati i apsurdnost svoje situacije i dosegne stanje zadovoljstva i prihvatanje. Zato zaključuje da se može zamisliti da je Sizif srećan.

Ali za razliku od eseja, u romanu Kami prikazuje iskustvo apsurda i ne daje njegovo racionalno objašnjenje.

Junak i ideja Stranca

Junak je u Strancu nosilac neke specifične ideje. U svet se pojavljuje kako bi ispitao „otpornost“ sveta na nju, da bi proverio da li je svet dobro mesto za oživotvorenje te ideje. Ali i junak u svetu biva proveren: može li on da zastupa tu ideju. Na kraju, proverava se i sama ideja: šta će se sa njom desiti kada prestane da bude samo ideja i počne da se pretapa u jedan oblik životne prakse.

U predgovoru za američko izdanje Kami kaže da je Merso čovek koji odbija da učestvuje u „društvenoj igri“. On odbija da laže, a društvo se zbog toga oseća ugroženim. U našem društvu, kaže Kami, čovek koji ne plače na sahrani svoje majke verovatno će biti osuđen na smrt.

Stranac je napisan kao ispovest glavnog junaka u prvom licu i blizak je dnevniku, jer se, posebno u prvom delu, događaji grupišu po danima – svedočanstvo o apsurdnom življenju i smrti. U delu se logički i postepeno razvija jedna jednostavna priča, bez jezičkih eksperimenata i konstrukcija, bez fantastičnih i snoviđenskih dodataka. Ispovedno pripovedanje doprinosi reportažnom stilu (sveden, bez detalja i dekora), i dokumentarističkoj ubedljivosti priče o ravnodušnom junaku koji je osuđen na smrt.

Alber Kami, Stranac
Alber Kami, Stranac, Izvor: “Albert Camus – The Stranger” flickr photo by lungstruck https://flickr.com/photos/lungstruck/7755782156 shared under a Creative Commons (BY) license

Stranac Merso

Pripovedač Merso nema nikakav psihološki uvid, ne impresionira svojim intelektualnim moćima i čak ni ne pokušava da izađe na kraj sa onim što mu se dešava. Merso samo registruje ono što vidi, a najviše što se od njega može dobiti je procena da je nešto bilo „zanimljivo“. On vrlo često skreće čitaočevu pažnju na svoju nesposobnost da razume i objasni.

Sve što se dešava Mersou i njegovoj okolini prikazano je kao oblik automatizma – od sprovoda, preko ubistva, pa do suđenja. U takvom svetu čak je i moral takav. Sukob dolazi na relaciji Mersoov unutrašnji automatizam, lišen opšteg morala, i spoljašnji, društveni automatizam zasnovan na licemernom moralu.

Međutim, razumevanje sveta predstavljenog u romanu počiva upravo na čitaočevoj spremnosti da se sa pripovedačem do izvesne mere poistoveti.

Potrebno je svet gledati njegovim očima i meriti njegovim merilima.

Aujourd’hui, maman est morte. Ou peut-être hier, je ne sais pas.

Događaj od koga sve počinje jeste sahrana Mersoove majke. Njegov odnos prema tome je najblaže rečeno nekonvencionalan. U sceni sahrane iznenađuje njegova ravnodušnost, on sve to doživljava pre kao smetnju, remećenje njegovog svakodnevnog života.

Ali ono na šta nas navodi pripovedač je da shvatimo kao neobično ne njegova osećanja i ponašanj, nego upravo ponašanje i osećanja drugih. Neki ljudi su je voleli i osećaju žalost za njom (plač majčine prijateljice, Perezovo onesvešćivanje). Ali drugi su je poznavali i samo slede pravila ponašanja koje društvo u takvim prilikama nameće. Merso nas navodi da to shvatimo kao čudno i usvojimo njegovu perspektivu.

Ali upravo čovek koji je ravnodušan zbog smrti majke, seti se nje kada čuje komšiju Salamana da plače za psom. Čitalac tu ostavlja dozu rezerve prema svojoj proceni Mersoa – neophodno je da Mersoa shvatimo kao etički negativan lik, ali ne i kao moralno čudovište.

Čak i u nastavku romana, čak i kada mu se sudi, čini se da su svi više zainteresovani za njegov odnos sa majkom i ponašanje na sahrani. Njemu se u stvari sudi za bezosećajnost i indiferentnost, a ne za ubistvo.

Njegov apsurdan odnos prema majci ogleda se i u konstataciji:

Svakako majku sam mnogo voleo, ali to ne znači ništa. Sva zdrava ljudska bića priželjkuju manje-više smrt onih koje vole.

Ali baš zbog toga postavlja se pitanje – da li je onda sve to krivica njegove majke? On je od detinjstva neosetljiviji jer ona nije s njim govorila, nije umela da mu pruži neophodnu toplinu, pa je svakako doprinela njegovom razdvajanju ličnosti, svojim nespretnim stavom. Ako je Merso kriv, on nije kriv za ono što mu sudi društvo nego je kriv pred samim sobom, za svoje povlačenje pred životom.

Odsustvo i odnos prema Bogu

U filozofiji egzistencijalizma osnovna je ideja odsustva Boga i bačenost čoveka u neposrednu egzistenciju u kojoj pokušava da izbori nadu i cilj svog života. Sukob sa sveštenikom daje nam uvid u unutrašnje Mersoovo bogatstvo, kada prvi put i pokazuje emocije. Prilikom tog razgovora on pada u afekat jer mu smeta sveštenikova briga za njegovu dušu i doživljava pravi moralni preobražaj, katarzu.

Merso ne veruje u Boga, ni u večni život, ni u to da perspektiva večnog spasenja može dati smisao našim postupcima i neke od njih prikazati kao vrednost. On time naizgled gubi, ali za razliku od sveštenika on ima sigurnost i izvesnost: on zna, a sveštenik veruje i nada se.

Prekipelo mu je kada je sveštenik rekao da će se moliti za njega – napad na sveštenika napad je na društvo kome taj sveštenik pripada. To je svet dvoličnog morala – prvo ga je osudilo, a onda hoće da ga žali i moli se za njega. To je ono što Merso mrzi i napada.

Ako su na kraju života samo smrt i ništavilo koji u jednom času brišu sve, onda je sasvim svejedno šta se u životu radi i kako se živi. Smrt sve izjednačava. Svi postupci su jednako vredni ili još bolje, jednako bezvredni. Ako nema Boga od koga treba strepeti, koji određuje smisao ljudskog života ili vrednosti u njemu, čovek je onda Bog.

Odbacujući laž građanskog sveta i religije, on dolazi do osećaja slobode baš zato što se oslobodio pripadnosti licemernog društva. Odbacio ga je kao što je i ono njega. To je smisao završnice: on sada zna što drugi ne znaju, on ima „dobru vest”, jevanđelje nove ljudske slobode. Polazeći na gubilište nada se da će biti ispraćen kricima mržnje, onako kao što je Isus ispraćen u svoje stradanje koje je bilo uslov trijumfa njegove istine na zemlji.

Merso kao način života

Kamijev cilj nije bio da Mersoa predstavi kao nevinog, nego da „druge” (sudije, advokate, posmatrače, svedoke, čitavo društvo, a sa njima i čitaoce) predstavi tako da ne mogu biti u pravu. Umesto da se odbrani pred optužbama, Merso nas navodi da posumnjamo u legitimitet predstavnika „društva” i njihovo pravo da mu sude.

Upravo to što život nema nikakvog unapred zadatog smisla pruža mogućnost da se on utoliko bolje proživi. Slobodan od straha i nade, čovek koji, kao Merso, pred licem smrti otkriva svoju božanstvenu slobodu želi još samo da bude što duže, što više i da isrpi sve što postoji.

„Sve što postoji je pravedno i nepravedno” pisao je Niče, „i u oba slučaja podjednako opravdano”: nema dobra, nema zla, treba živeti ne bolje nego više.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here