Aleksandar Blok (1880-1921) je jedan od najvećih klasika ruske književnosti 20. veka, po većini kritičara najvažniji predstavnik ruskog simbolizma. Vaspitavan u izrazito intelektualnoj sredini svoje porodice, upoznao se rano s najboljim dostignućima ruskog i evropskog pesništva kao i modernog lirskog izraza.

Obrazovan pesnik koji, usled kratkog života, iza sebe nije ostavio mnogo zbirki. Pozivao se na filozofiju Vladimira Solovjeva i pesme tada nejasnih pesnika 19. veka, Fjodora Tjutčeva i Afanasija Feta. O njemu je Mihail Bahtin, njegov mlađi savremenik, jednom rekao: Odmah se nekako osećalo da je neobičan čovek, i da nije napravljen od istog testa od koga smo mi, grešni, napravljeni. U njemu se osećala nekakva uzvišenost.

U jednoj od svojih najlepših pesama, Na smrt Bloka, Vladimir Nabokov piše kako su Puškin, Ljermontov, Tjutčev i Fet izašli u susret sebi ravnoj Blokovoj duši. Pesnikova ličnost i poezija imali su jak uticaj ne samo na njegove savremenike nego i na celu rusku modernu književnost.

Aleksandar Blok

Godine 1903. oženio je Ljubu Dmitrijevnu Mendeljejevnu, ćerku poznatog hemičara Dmitrija Mendeljejeva. Ciklus pesama Divnoj dami vezuje se upravu za nju, za ljubav prema ženi kojoj je pesnik u ovom ciklusu dao uzvišeno značenje, i uzdigao je do savršenstva. Način na koji opisuju dragu nagoveštava da je Blok očigledno poznavao poeziju trubadura, i čitao Dostojevskog. Na gotovo isti način na koji su i Dante i Petrarka opisivali svoje drage, i Blok opisuje svoju damu.

Osećam strah pred tvojom slikom,
Tvoj osmeh opet blesnu čedan…

Kako je delo gotovo nemoguće odvojiti od pisca, tako je i Blokova književna zaostavština neodvojiva od njegovog života i biografije. Kao zaljubljen čovek, pun emotivnog naboja, u ciklusu o Divnoj dami, o ženi peva kao o nedostižnoj, o anđelu, o princezi, o čistoj i nevinoj sjajnoj nevesti, i sam pominje da pesma nastaje iz strasti. Ovaj niz pesama sadrži mnoštvo hrišćanskih motiva, spoj motiva večnog ženskog i mudrosti.

A onda kao da se sve ruši. Blokova idealna draga, njegova supruga Ljuba više nije idealna. Zaljubljuje se i upušta u romansu sa, ni manje ni više, nego Aleksandrovim prijateljem i kolegom Andrejem Belijem, koji je između ostalog dao i najbolje kritike Blokovog stvaralaštva. Tu dolazi do raskola. Do srušenih iluzija jednog prevarenog čoveka, do izdaje prijatelja i ljubavi, do razočarenja koje će se odraziti na potonje Blokovo stvaralaštvo.

Što hoću, al’ ne smem ubit rukom tom,
da odmazdim mlakoj, mračnoj hulji toj…
Što dušu mi smrvi ta nežnost uz plač,
Što nikad da digne ova ruka mač…
Al’ volim te i za… slabost moju svu,
I za tvoju snagu i sudbu zlu…

Blokovo kasnije stvaralaštvo nastalo je pod utiskom izdaje koju je doživeo, i izgubljenih iluzija. Misticizam iz ciklusa o Idealnoj dami počinje da se gubi i ruši. Blok je čovek koji kada je prestao da veruje u ljubav kao takvu, idealnu i uzvišenu, prestaje da veruje u sve, i u boga i u ljude, i do kraja života veri se nije vratio. U njegovoj poeziji nalazimo slike bacanja ikone, rušenja i raskola, slike Bloka kao ateiste, koji je kako pesnik Nikolaj Gumiljov zapaža, u poemi Dvanaestorica ponovo razapeo Hrista.

U njegovu poeziju počinje da se uvlači ideja revolucije i želje za slobodom, a tematika se proširuje motivima iz gradskog života prikazanog kao učmalog, trulog, zagušljivog, ovde naziremo sputanu slobodu i želju za izlaskom iz iste. U ovom tekstu nećemo se osvrtati na tu vrstu tematike nego samo na ono što muško ženski odnosi daju Blokovoj poeziji.

Iako je ono što se dogodilo pesniku u njegovom privatnom životu bacalo senku i imalo odraza i na teme koje je obrađivao kasnije i koje nisu imale direktne veze sa njegovom ljubavnom istorijom. Nesrećno zaljubljen čovek sve vidi mračnije i ružnije, pa taj mrak i teskobu nalazimo i u njegovom pesništvu.

Zanimljivo je da je 1906. godine nastala pesma Neznanka, u kojoj se govori o navodnoj drugoj Blokovoj ljubavi. S tim što ovde draga više nije divna i nedostižna već dokučiva. Ona je neka neznanka, a prepoznaje se čak i motiv prostitutke. Razočaran u jednu ženu postao je izgleda razočaran u sve žene.

Nesumnjiv i neupitan je uticaj Aleksandra Bloka na naraštaje koji su posle njega dolazili, a mi smo se sada osvrnuli na uticaj koji jedno razočarenje u ljubav, razočarenje u ženu, i u istinu uopšte može imati na čoveka.

Koliko li se Aleksandar sam, kao čovek promenio posle izdaje, kada su tolike promene, od trenutka raskola u njegovom braku, usledilu u njegovom pesništvu. Nameće se pitanje šta bi bilo da izdaje nije bilo, u kom smeru bi se kretala Blokova poezija, i da li bi se motivi, i optimizam smenjen pesimizmom i turobnim slikama, ušunjali u Aleksandrovo stvaralaštvo. Da li bismo ostali bez fantastičnih dela koja su usledila nakon?

Blok je umro kao čovek razočaran u ljubav, u prijateljstvo, u revoluciju, u sve. Blok se žalio Maksimu Gorkom da je njegova “vera u mudrost čovečanstva” završena. Jedna žena, da li je jedna žena uzrok koji je za posledicu imao potpun preokret jednog stvaralaštva, jedne ličnosti?

piše: Tamara Softić

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.