Aleksandar Puškin – Spomenik podigoh sebi nerukotvoran

Novi ruski car Nikolaj Prvi imao je interesa da smanji broj svojih neprijatelja i nagodi se sa poraženim pobunjenicima koji su ostali u životu. Puškin dobija slobodu kretanja, kao i ponudu cara da ga oslobodi obične cenzure, da mu on sam bude cenzor.

Aleksandar Puškin

Prividno pomirenje sa Nikolajem Prvim

U to vreme Puškin objavljuje dve pesme iz kojih se može videti njegov stav, njegova ondašnja očekivanja od vladavine Nikolaja I, kao i odanost idejama dekabrista.

U pesmi Stance (U nadi slave i dobra gledam pravo bez straha) pesnik izražava uverenje da će Nikolaj Prvi zaista izvršiti demokratske reforme; dok u pesmi Poslanica (U rudnicima, u Sibiru strpljenje vaše nek’ ne klone) poručuje zatočenim dekabristima da ne klonu duhom i da će doći bolji dani, dani slobode. Poslanica u Sibir nije bila objavljena već se širila u prepisima.

Iako je publika u pozorištu Puškina dočekivala kao pobednika, ispostavilo se da njegov položaj nije bio mnogo bolji. Nastavili su se problemi sa cenzurom. Od cara nije dobio odobrenje da štampa dramu Boris Godunov (delo je izdao tek 1831, i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje); povodom pesme Gavrilijada bio je pod policijskom istragom zbog njenog „ateizma“.

Puškin je samoinicijativno, ne dobivši dozvolu vlasti, 1829. otputovao na Kavkaz, gde su se vodile rusko-turske borbe. Na osnovu svog boravka tamo napisao je prozno putopisno delo Putovanje u Erzerum. S obzirom na to da je Puškin bilo stalo do objektivnosti u opisivanju, ni to se delo nije dopalo vladi.

Viktor Šklovski u Priči o Puškinu navodi:

Neudomljeni Puškin vladi se činio opasnim. Čovek je trebalo da ima službu i porodicu.

Zavisnost gora od nemilosti

Aleksandar Puškin je bio zaljubljive prirode i posle niza flertova odlučio se da zaprosi Nataliju Gončarovu, koja je takođe (kao i on sam) poreklom bila iz osiromašene plemićke porodice. Dobio je pristanak, i oženio se Natalijom 1831. Vratio se u službu, u Ministarstvo inostranih dela.

Natalija Gončarova

Pripreme za ženidbu povećale su Puškinove izdatke i on je počeo da zapada u dugove. U isto vreme desio se paradoks, kako ističe Šklovski, da mu je popularnost počela opadati iako je pisao nikad bolje. Čitalačka publika i kritičari još uvek su se ushićivali njegovim južnim poemama, dok je on odavno prevazišao tu stvaralačku fazu.

Bio je ispred svog vremena, i po temama i po stilu.

Navodno je sam Nikolaj I bio zagledan u Puškinovu ženu. Kako bi sa svojom lepoticom-suprugom mogao prisustvovati dvorskim balovima pesniku je dodeljen najniži dvorski čin kamer-junkera. Za Puškina je ovo bilo uvreda i poniženje.

Šklovski navodi:

„On je morao da prati svoju ženu na balove, morao je da zajmi novac od vlade i da se uveri u to da je zavisnost gora od nemilosti.

Puškin je ponovo želeo da dobije nezavisnost.“

Porodični život kao sredstvo dvorskih intriga

Tokom cele 1836. godine organizovano su se širile spletke o ponašanju Natalije Puškin. Povod ovim spletkama bile su učestale posete Žorža Dantesa, francuskog plemića odbeglog od revolucije 1830. godine i usvojenika holandskog ambasadora barona Hekerna, Puškinovoj supruzi.

U novembru 1836. posle anonimnih pisama koja su kružila dvorom Puškin je preko Hekerna izazvao Dantesa na dvoboj, ali je ovaj uzvratio da posećuje Nataliju zbog njene sestre. Dvoboj tada izbegnut, odnosno odložen (kako će se ispostaviti), a Dantes se u januaru 1837. oženio Katarinom Gončarov.

Međutim, provokacije i glasine se nisu stišavale, i Aleksandar Puškin 26. januara holandskom ambasadoru šalje uvredljivo pismo, posle kojeg je znao da mora doći do dvoboja.

Ovako Šklovski objašnjava pozadinu Puškinovog položaja:

Mogućno je da sam Dantes nije bio ljubavnik Natalije Puškin, on je bio paravan koji je pokrivao Nikolajev ljubavni zanos, podmetnuto lice. Puškin tu nije mogao ništa da uradi. Preostalo mu je samo to – da ode na dvoboj, ne zbog toga da bi ubio Dantesa, već zato da izazove skandal, zato da bi ih prisilio da ga prognaju u selo Mihajlovsko. Puškin je čeznuo za promenom sudbine po bilo koju cenu. To je bio plan njegovog bekstva.

Život je bio nepodnošljiv, nepodnošljiv je bio gardijski mundir koji je bio prinuđen da nosi.

Puškinovi poslednji dani

Dvoboj se odigrao 27. januara 1837. posle podne pod jako teškim okolnostima. Protivnici su bili udaljeni jedan od drugog deset koraka. Prvi je pucao Dantes, on je pogodio pesnika u stomak. Teško ranjeni Puškin je pao u sneg.

Posle nekoliko minuta se pridigao i rekao da ima snage da opali svoj pucanj. Dobio je novi revolver. Dantesa je pogodio u ruku, metak je probio ruku i skliznuo niz dugmad mundira.

Puškinov duel sa Dantesom
Puškinov duel sa Dantesom

Puškina su odvezli do kuće. Pored njega je sedeo njegov prijatelj Dalj, pisac i izučavalac bajki.

Velika gomila ljudi okupila se u blizini pesnikove kuće na keju Mojke, prateći vesti o Puškinovom stanju.

Pozvali su dvorskog lekara Arenda. Šklovski navodi da su Puškina lečili onako kako je u to vreme bilo uobičajeno, ali da su mu dali dva oprečna leka, klistirali ga i dali mu ricinusovo ulje, i dali su mu opijum koji sužava želudac i slabi rad creva. Do smrtonosne upale trbušne maramice došlo je zbog nepravilnog lečenja, ona nije bila proizvod ranjavanja.

Šklovski piše da su Puškinu postavili poslednji ultimatum:

Puškinov život dvoru nije bio potreban. S Puškinom su se nagađali samo oko toga kako on treba da umre.

Car je naredio da se Puškinu prenese da će se on pobrinuti za Puškinovu porodicu i decu ukoliko on umre kao hrišćanin. Puškinu su postavili poslednji ultimatum.

U Petrovoj Rusiji dolazili su da još jednom saslušavaju ljude koji su ležali na odru i čije su se kosti raspadale.

Žukovski je prerađivao i dopunjavao Puškinove reči.

Mrtvog pesnika trebalo je opojati u Isakijevskoj crkvi čijoj parohiji je pripadao.

Ali ona je ogromna i tamo se moglo skupiti mnogo sveta, a vlasti su se plašile nemira, jer je narod negodovao zbog načina na koji je Puškin stradao i priželjkivao osvetu. Zato su žandari u tajnosti sanduk sa njegovim telom odvezli najpre do male crkve Konjušarske uprave, a onda ga noću na sankama prevezli do Svetogorskog manastira u Pskovskoj guberniji.

Viktor Šklovski navodi:

Tako su hteli da odnsesu slavnog pesnika, da ga liše uspomene, da ga pretvore u podanika mirno sahranjenog na imanju, koga je car oslobodio dugova.

Aleksandra Puškina, pesnika koji je „u veku okrutnom opevao slobodu“, nisu mogli pretvoriti u nešto što on nije:

Podigoh spomenik što nije rukom tvoren,
Neće mu prilaze zaboraviti puk.
Celom se ponosnim uzneo nepokoren
Nad Aleksandrov ratni luk.

Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom
Van sudbe sveg što mre, nadživeće mi prah.
Slavan ću ostati dok traje sa planetom
Bar jednog pesnika dah.

O meni Rusijom živ glas proneće ljudi,
Pomenuće me svud naroda njenih krug –
Slovena gordi sin, i Tunguz divlje ćudi,
Finac i Kalmik, stepa drug.

Dugo ću biti drag i mio svome rodu:
Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas,
U veku okrutnom opevao slobodu,
Za sužnje uvek zvao spas.

Najvišu zapovest o, muzo, verno sledi –
Hvala i kletva spokojno slušaj zbor,
Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,
I sa glupakom mani spor.

(pesma Spomenik, prepev Milorada Pavića)

Odgovori

Please enter your comment!
Please enter your name here