Opšte je poznato da je Aleksandar Puškin ubijen u dvoboju sa Dantesom, francuskim plemićem koji se, navodno, udvarao Puškinovj ženi, lepotici peterburških visokih krugova, Nataliji.

Dvoboj se odigrao 27. januara 1837. godine (po starom kalendaru), a Puškin je umro dva dana kasnije od posledica ranjavanja.

U prvoj polovini 19. veka dvoboji su bili čest način razrešavanja sukoba izazvanih povredom časti među ruskim plemićima. Verbalni ispadi, uvredljiva pisma i zajedljivi epigrami koji bi prošli bez izvinjenja strane koja izaziva razrešavali su se dvobojem.

Umetnička svedočanstva o ondašnjim duelima pronalazimo u delima ruskih klasika, pre svega Turgenjeva i samog Puškina.

Ruskom pesniku nije bilo prvi put da izlazi na dvoboj. Pobrojano je čak dvadeset i devet neprilika u koje je Puškin upadao, a koje su ishodovale što održanim što izbegnutim dvobojima.

Zanimljivo je da je Puškin na jedan od njih došao sa kapom punom trešanja, koje je hladnokrvno jeo dok je protivnik nišanio na njega. Ovaj živopisni događaj iz života, umetnički preoblikovan, spominje se u Puškinovoj pripoveci Metak.

Okolnosti

Nema nikakve sumnje da je temperamentni i častoljubivi Puškin svojevoljno izazvao Dantesa na kobni dvoboj. Međutim, na dvoru Nikolaja Prvog već dugo vremena pre, a naročito uoči njega, vladala je zagušljiva atmosfeta spletaka, ogovaranja, zavera protiv nepokornog pesnika. Tako da se među ruskim piscima i književnim istoričarima ustalilo stanovište da je dvoboj bio namešten.

Ruski formalista Viktor Šklovski u svom tesktu Priča o Puškinu verovatno s pravom primećuje da „dvoru Puškinov život nije bio potreban”.

Naime, Puškin je sa oba ruska samovoljna cara, pod čijim je vladavinama stvorio svoje besmrtne stihove, bez prestanka imao neprilika. Svojim krajnje otvorenim pemama o slobodi, i podržavanju progresivnih pokreta u Rusiji s početka 19. veka, zasluženo je stekao glas neprijatelja njihovog apsolutizma i sebe predodredio za tešku sudbinu usamljenog izgnanika.

Istorija neprijateljstva i, kako će se pokazati, sudbinski zategnutog odnosa između pesnika i vlastodržaca započinje mnogo pre ubistvenog Dantesovog metka.

Krenimo redom.

Puškinov autoportret
Puškinov autoportret

Oda slobodi i progonstvo iz prestonice Aleksandra Prvog

Zahvaljujući vezama svog oca i strica Puškin je 1811. godine bio upisan u novoosnovani i prestižni licej koji se nalazio u napuštenom delu dvorca Carskog Sela, nedaleko od Sankt Peterburga. Tamo su se mladi plemići obrazovali i pripremali za visoke državne funkcije.

U vreme snažnih istorijskih potresa, Napoleonovih osvajanja i pokreta za oslobođenje porobljenih evropskih naroda, pesnik i njegovi drugovi iz liceja bili su obuzeti revolucionarnim i antiapsolutističkim idejama.

Puškin je vrlo rano počeo da objavljuje i njegove pesme imale su odjeka. U sukob sa Aleksandrom I dospeo je zbog svojih političkih pesama.

U odi Sloboda on piše:

Samodršče zlikovcu!
Tebe, tvoj tron mrzim.
Tvoju smrt, smrt dece
Sa okrutnom radošću vidim.
Čitam na tvom čelu
Trag narodnih kletvi,
Ti si užas sveta, sram prirode,
Prekor Bogu na zemlji.
Kada iznad mračne Neve
Ponoćna zvezda svetluca
I bezbrižnu glavu
Spokojni san oteža,
Gleda zamišljeni pevač
Na strašno uspavani usred mraka
Opusteli spomenik tirana,
Zaboravu prepušten dvorac –

prepev Milorada Pavića

Pesma se odnosi na Aleksandra Prvog kome preti sudbinom njegovog oca Pavla na koga je izvršen atentat. Sram prirode je aluzija na rodoskvrnu vezu Aleksandra I sa svojom sestrom i ljubavnicom, Katarinom Pavlovnom. Napisana je verovatno 1819. godine, nakon njene smrti.

Bilo je predloga da se pesnik protera u manastirski zatvor na Solovku ili u Sibir. Puškinovi prijatelji su se zauzeli za njega i kazna je ublažena. Šklovski to objašnjava činjenicom da je onda njegova grupa, grupa budućih dekabrista, bila jaka. Usledilo je Puškinovo progonstvo na jug Rusije. Iz Jekaterinoslava dospeva na Kavkaza, sa Kavkaza na Krim, a potom u Kišinjev.

Sve ovo vreme Puškin je bio okružen uhodama koje su carevim službenicima dostavljali podatke o njegovom kretanju i aktivnostima. O Puškinovom životu tokom ovog perioda Viktor Šklovski navodi:

Puškin je umeo  da u nesreći pronađe trenutke sreće, on je od tog života koji mu je bio dodeljen, uzeo sve, ali je živeo jako teško i to se vidi po njegovim maštanjima o bekstvu.

Iz Kišinjeva je Puškin premešten u Odesu, gde je bio pod nadzorom grofa Voroncova sa kojim je došao u sukob. Voroncov šalje dostave o Puškinu, i traži da se pesnik premesti u drugu guberniju, gde će se spasti ovdašnjeg opasnog društva.

Vlasti izdaju ukaz o Puškinovom preseljenju daleko na sever, u Pskovsku guberniju. Tamo biva poslat na porodično imanje Mihajlovsko i stavljen pod nadzor svog oca. Nije imao slobodu kretanja, nije smeo napuštati imanje. Iz Puškinovog pisma bratu saznajemo kako je tamo provodio vreme:

… Stihova, stihova, stihova. To je hrana duši. Da li znaš kako se zabavljam. Do ručka pišem bleleške, ručam kasno, posle ručka jašem, uveče slušam bajke – i time nadoknađujem nedostatke moga prokletog vaspitanja. Kako su divne te bajke! Svaka je poema! …

U Mihajlovskom on je dovršio poemu Cigani, napisao je dramu Boris Godunov, i dve glave Evgenija Onjegina. Sa ocem se Puškin posvađao, dolazilo je do nemilih scena, te on šalje molbu za premeštaj. Međutim, njegovi roditelju su napustili imanje i pesnikovo stanje je postalo podnošljivije.

Pobuna dekabrista

U Sankt Peterburgu je 14. decembra 1825. grupa plemića podigla pobunu protiv carskog samodržavlja i feudalizma. Pobuna je ugušena, vođe ustanka su povešane, a 120 učesnika je poslato na progonstvo u Sibir.

Dekabristička pobuna
Dekabristička pobuna

Uoči pobune dekabrista, Puškin se spremao da putuje u Sankt Peterburg, kako navodi Šklovski. Sebi je napisao pasoš na ime sluge susedne vlastelinke. Kada su do njega došle vesti o neuspehu pobune, Puškin je spalio pisma, papire koji su se našli kod njega. Verovao je da će i njega uhapsiti.

Međutim, iako su kod svih pobunjenika pronađeni njegovi stihovi, istraga nije našla dokaze o njegovoj direktnoj umešanosti u pobunu. U septembru 1826. bio je pozvan na razgovor sa carem Nikolajem Prvim.

Puškinov poslednji dvoboj

Novi ruski car Nikolaj Prvi imao je interesa da smanji broj svojih neprijatelja i nagodi se sa poraženim pobunjenicima koji su ostali u životu. Puškin dobija slobodu kretanja, kao i ponudu cara da ga oslobodi obične cenzure, da mu on sam bude cenzor.

Aleksandar Puškin

Prividno pomirenje sa Nikolajem Prvim

U to vreme Puškin objavljuje dve pesme iz kojih se može videti njegov stav, njegova ondašnja očekivanja od vladavine Nikolaja I, kao i odanost idejama dekabrista.

U pesmi Stance (U nadi slave i dobra gledam pravo bez straha) pesnik izražava uverenje da će Nikolaj Prvi zaista izvršiti demokratske reforme; dok u pesmi Poslanica (U rudnicima, u Sibiru strpljenje vaše nek’ ne klone) poručuje zatočenim dekabristima da ne klonu duhom i da će doći bolji dani, dani slobode. Poslanica u Sibir nije bila objavljena već se širila u prepisima.

Iako je publika u pozorištu Puškina dočekivala kao pobednika, ispostavilo se da njegov položaj nije bio mnogo bolji. Nastavili su se problemi sa cenzurom. Od cara nije dobio odobrenje da štampa dramu Boris Godunov (delo je izdao tek 1831, i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje); povodom pesme Gavrilijada bio je pod policijskom istragom zbog njenog „ateizma“.

Puškin je samoinicijativno, ne dobivši dozvolu vlasti, 1829. otputovao na Kavkaz, gde su se vodile rusko-turske borbe. Na osnovu svog boravka tamo napisao je prozno putopisno delo Putovanje u Erzerum. S obzirom na to da je Puškin bilo stalo do objektivnosti u opisivanju, ni to se delo nije dopalo vladi.

Viktor Šklovski u Priči o Puškinu navodi:

Neudomljeni Puškin vladi se činio opasnim. Čovek je trebalo da ima službu i porodicu.

Zavisnost gora od nemilosti

Aleksandar Puškin je bio zaljubljive prirode i posle niza flertova odlučio se da zaprosi Nataliju Gončarovu, koja je takođe (kao i on sam) poreklom bila iz osiromašene plemićke porodice. Dobio je pristanak, i oženio se Natalijom 1831. Vratio se u službu, u Ministarstvo inostranih dela.

Natalija Gončarova

Pripreme za ženidbu povećale su Puškinove izdatke i on je počeo da zapada u dugove. U isto vreme desio se paradoks, kako ističe Šklovski, da mu je popularnost počela opadati iako je pisao nikad bolje. Čitalačka publika i kritičari još uvek su se ushićivali njegovim južnim poemama, dok je on odavno prevazišao tu stvaralačku fazu.

Bio je ispred svog vremena, i po temama i po stilu.

Navodno je sam Nikolaj I bio zagledan u Puškinovu ženu. Kako bi sa svojom lepoticom-suprugom mogao prisustvovati dvorskim balovima pesniku je dodeljen najniži dvorski čin kamer-junkera. Za Puškina je ovo bilo uvreda i poniženje.

Šklovski navodi:

„On je morao da prati svoju ženu na balove, morao je da zajmi novac od vlade i da se uveri u to da je zavisnost gora od nemilosti.

Puškin je ponovo želeo da dobije nezavisnost.“

Porodični život kao sredstvo dvorskih intriga

Tokom cele 1836. godine organizovano su se širile spletke o ponašanju Natalije Puškin. Povod ovim spletkama bile su učestale posete Žorža Dantesa, francuskog plemića odbeglog od revolucije 1830. godine i usvojenika holandskog ambasadora barona Hekerna, Puškinovoj supruzi.

U novembru 1836. posle anonimnih pisama koja su kružila dvorom Puškin je preko Hekerna izazvao Dantesa na dvoboj, ali je ovaj uzvratio da posećuje Nataliju zbog njene sestre. Dvoboj tada izbegnut, odnosno odložen (kako će se ispostaviti), a Dantes se u januaru 1837. oženio Katarinom Gončarov.

Međutim, provokacije i glasine se nisu stišavale, i Aleksandar Puškin 26. januara holandskom ambasadoru šalje uvredljivo pismo, posle kojeg je znao da mora doći do dvoboja.

Ovako Šklovski objašnjava pozadinu Puškinovog položaja:

Mogućno je da sam Dantes nije bio ljubavnik Natalije Puškin, on je bio paravan koji je pokrivao Nikolajev ljubavni zanos, podmetnuto lice. Puškin tu nije mogao ništa da uradi. Preostalo mu je samo to – da ode na dvoboj, ne zbog toga da bi ubio Dantesa, već zato da izazove skandal, zato da bi ih prisilio da ga prognaju u selo Mihajlovsko. Puškin je čeznuo za promenom sudbine po bilo koju cenu. To je bio plan njegovog bekstva.

Život je bio nepodnošljiv, nepodnošljiv je bio gardijski mundir koji je bio prinuđen da nosi.

Puškinovi poslednji dani

Dvoboj se odigrao 27. januara 1837. posle podne pod jako teškim okolnostima. Protivnici su bili udaljeni jedan od drugog deset koraka. Prvi je pucao Dantes, on je pogodio pesnika u stomak. Teško ranjeni Puškin je pao u sneg.

Posle nekoliko minuta se pridigao i rekao da ima snage da opali svoj pucanj. Dobio je novi revolver. Dantesa je pogodio u ruku, metak je probio ruku i skliznuo niz dugmad mundira.

Puškinov duel sa Dantesom
Puškinov duel sa Dantesom

Puškina su odvezli do kuće. Pored njega je sedeo njegov prijatelj Dalj, pisac i izučavalac bajki.

Velika gomila ljudi okupila se u blizini pesnikove kuće na keju Mojke, prateći vesti o Puškinovom stanju.

Pozvali su dvorskog lekara Arenda. Šklovski navodi da su Puškina lečili onako kako je u to vreme bilo uobičajeno, ali da su mu dali dva oprečna leka, klistirali ga i dali mu ricinusovo ulje, i dali su mu opijum koji sužava želudac i slabi rad creva. Do smrtonosne upale trbušne maramice došlo je zbog nepravilnog lečenja, ona nije bila proizvod ranjavanja.

Šklovski piše da su Puškinu postavili poslednji ultimatum:

Puškinov život dvoru nije bio potreban. S Puškinom su se nagađali samo oko toga kako on treba da umre.

Car je naredio da se Puškinu prenese da će se on pobrinuti za Puškinovu porodicu i decu ukoliko on umre kao hrišćanin. Puškinu su postavili poslednji ultimatum.

U Petrovoj Rusiji dolazili su da još jednom saslušavaju ljude koji su ležali na odru i čije su se kosti raspadale.

Žukovski je prerađivao i dopunjavao Puškinove reči.

Mrtvog pesnika trebalo je opojati u Isakijevskoj crkvi čijoj parohiji je pripadao.

Ali ona je ogromna i tamo se moglo skupiti mnogo sveta, a vlasti su se plašile nemira, jer je narod negodovao zbog načina na koji je Puškin stradao i priželjkivao osvetu. Zato su žandari u tajnosti sanduk sa njegovim telom odvezli najpre do male crkve Konjušarske uprave, a onda ga noću na sankama prevezli do Svetogorskog manastira u Pskovskoj guberniji.

Viktor Šklovski navodi:

Tako su hteli da odnsesu slavnog pesnika, da ga liše uspomene, da ga pretvore u podanika mirno sahranjenog na imanju, koga je car oslobodio dugova.

Aleksandra Puškina, pesnika koji je „u veku okrutnom opevao slobodu“, nisu mogli pretvoriti u nešto što on nije:

Podigoh spomenik što nije rukom tvoren,
Neće mu prilaze zaboraviti puk.
Celom se ponosnim uzneo nepokoren
Nad Aleksandrov ratni luk.

Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom
Van sudbe sveg što mre, nadživeće mi prah.
Slavan ću ostati dok traje sa planetom
Bar jednog pesnika dah.

O meni Rusijom živ glas proneće ljudi,
Pomenuće me svud naroda njenih krug –
Slovena gordi sin, i Tunguz divlje ćudi,
Finac i Kalmik, stepa drug.

Dugo ću biti drag i mio svome rodu:
Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas,
U veku okrutnom opevao slobodu,
Za sužnje uvek zvao spas.

Najvišu zapovest o, muzo, verno sledi –
Hvala i kletva spokojno slušaj zbor,
Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,
I sa glupakom mani spor.

(pesma Spomenik, prepev Milorada Pavića)

POSTAVI KOMENTAR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.