Amedeo Modiljani – boemska priča sa tužnim krajem

U vremenu između dva svetska rata Pariz je postao najveći umetnički centar. Trend tolerancije u prihvatanju modernizma privlači u prestonicu Francuske veliki broj umetnika koji su bežali od revolucije u Rusiji, ekonomske krize u Nemačkoj i američkog provincijalizma.  U ovom raznolikom miljeu, nalaze se najveća imena umetnosti kao sto su Pablo Pikaso, Dijego Rivera, Konstatin Brakuši, Amedeo Modiljani…

Modiljani je italijanski slikar jevrejskog porekla, rođen u Livonu u porodici koja je doživela finansijski  krah. Osetljivog zdravlja još kao dete se često razboljeva i bolest ce uvek u nekoj meri biti prisutna kroz ceo njegov život. Nakon čestih selidbi, 1906. godine dolazi u Pariz gde se upoznao delima Anri de Tuluz-Lotreka čiji će uticaj biti prisutan na prvim pariskim radovima.

Umetnost Amedea Modiljanija

Portreti i aktovi postavljeni na neutralnoj pozadini su primarni žanr njegovog interesovanja. Postepeno prelazi sa dela inspirisanih simbolističkim slikarima, gde je figura integrisana u prostor enterijera, ka linearnom i skulpturalnom izdvajanju figure iz okruženja.

Uticaj arhajske umetnosti uočavamo već na prvi pogled. Na njegovim portretima izdužena lica, dugog tanakog nosa i malih usana liče jedna na druga. Međutim, na tu arhajsku osnovu, Modilijani je dodavao specifičnosti, mane ili ekcentričnost samog modela.  Na aktovima, pretežno ženskim, se držao uobičajenog obrasca – izdužena figura dijagonalno postavljena zauzima ceo prostor slike. Crtež je precizan, kontinuirane linije, dok sam volumen postiže besprekornom gradacijom tonova inkarnata.

Rado je koristio prednosti kontrasta čiste bojene pozadine i figure koju na taj način ističe. Sam ugao posmatranja aktova, blago iz ptičije perpektive, daje izuzetnu dozu erotičnosti i senzualnosti. Upravo je ta naglašena erotičnost koju uočavamo na delima kao sto su „Urbinska Venera“ izazivala burne reakcije kod posmatrača.  Modiljanijeva prva samostalna izložba u galeriji „Bert Vejl“ na kojoj su bili predstavljeni mahom aktovi, izazvala je tako veliki skandal, da je policija naredila da se zatvori.

Iako je Modiljanijev medijum umetnosti prvenstveno slikarstvo, poznanstvo sa jednim od najvećih vajara moderne i savremene umetnosti, Konstantinom Brankušijem, ohrabruje ga da se oproba u skulpturi i da počne da vaja. Verovao je da modernu skulpturu ne treba modelovati u glini, već ona mora biti rezultat neposrednog klesanja u kamenu.

Izvore njegovih skulptura nalazimo u Brankušijevim radovima, ali i u evropskoj srednjovekovnoj umetnosti i različitim kulturama kao što su afrička kultura i kulture arhajske grčke i starog Egipta. Mahom je vajao glave,  geometrijskih crta lica koje karakterišu isti elementi koje viđamo na slikama: izduzeni vrat, dug nos i oči. Ponekad je ostavljao zadnju stranu skulpture neobrađenu, čime je orjentacija figure ostala strogo frontalna.

Ljubav i tragedija

Amedeo Modiljani je bio jako interesantna ličnost u Parizu. Šarmantan, neposredan i sa velikim osmehom je prilazio ženama. Lako je osvajao ženska srca, a one su ostale ovekovečene na portretima kao njegove muze.

Ipak, njegova najveća muza i ljubav je Žan Ebutren. Upozao je sasvim mladu, kao studentkinju slikarstva. Krhka, nežna, delikatnih crta lica i kestenjaste kose, bila je gotovo fizičko ostvarenje Modiljanijevog pojma ženske lepote.

Obostrana ljubav buknula je gotovo odmah i ona postaje najslikaniji model. Međutim ovoj vezi su se žestoko protivili roditelji Žan Ebutren. Kao uzorni katolici nisu mogli da se pomire sa činjenicom da je izabranik njihove ćerke Jevrejin. Uprkos njihovim protivljenjima, ona odlučuje da se preseli kod svog izabranika.

Tog trenutka počinje borba u Modiljaniju. Morao je da izabere između boemskog života, punog pijanstva, zavisnosti od hašiša i siromaštva na jednoj i odgovornosti ka svojoj izabranici i ćerki koju mu je podarila na drugoj strani.

Pritisnut finansijama, na predlog trgovca umetničkih dela Zborovskog, odlazi sa porodicom na jug Francuske. Povratkom u Pariz, obezbedio je normalan život svojoj porodici, međutim to je kratkog daha. Bolest, boemski život i nemaština uzeli su svoj danak. Zime 1920. godine dolazi do kobnog pogoršanja njegovog zdravlja. Lekar je mogao samo da konstatuje jak oblik tuberkuloze i da mu nema spasa.

Ubrzo, 24. januara 1920. godine, jedan od najvećih modernih umetnika, Amedeo Modiljani, umire. Njegovi prijatelji skupljaju novac za sahranu po kafeima Pariza u kojima je  često boravio. Ovde  se ova tužna priča ne završava. Naprotiv, postaje tragedija. Skrhana bolom Žan odlučuje da oduzme život sebi i nerođenom detetu. Dan nakon Modiljanijeve smrti ona izvršava samoubistvo, skočivši sa sprata porodične kuće svojih roditelja. Ova tragedija nije omekšala srca njenih roditelja koji nisu dozvolili da Žan bude sahranjena pored Modiljanija. Tek nakon tri godine, Ebirtenovi su promenili odluku, tako da danas, ovo dvoje velikih ljubavnika koji su se zakleli jedno drugom na sreću, počivaju zajedno.

Piše: Una Đorđević