Slavni pisci svetskog ugleda, koji su napisali književna dela klasične vrednosti, slažu se u tome da je Lav Nikolajevič Tolstoj neprevaziđen u umetnosti pisanja romana. Njegovi Rat i mir i Ana Karenjina smatraju se ne samo vrhunskim delima realizma nego i najboljim romanima ikada.

Tolstojevom umeću nesebično su se divili Tomas Man, Anton Čehov, Džejms Džojs, Virdžinija Vulf, Gistav Flober, Vladimir Nabokov…

Epiteti kojima književnici i kritika redovno opisuju Tolstojev stil su epski, homerski, naivan (u šilerovskom smislu), objektivan, majstorski, snažan.

A tragični lik prelepe Ane Karenjine tako je upečatljivo, višedimenzionalno i snažno oblikovan, da se može reći kako je ova Tolstojeva junakinja bez premca najživotnija u poređenju sa svim drugim velikim književnim heroinama.

Društveni roman sa porodičnom temom

Nakon monumentalnog romana Rat i mir Tolstoj je imao nameru da u istom duhu nacionalnog epa napiše roman o Petru Velikom i njegovom vremenu. Provodio je mesece u bilbiotekama i arhivima skupljajući građu. Međutim, izgleda da mu je lik cara-reformatora tokom istraživanja postao nesimpatičan, to više nikako nije išlo, tako da je odbacio dotadašnji uloženi trud i vreme.

Umesto toga okrenuo se temi iz savremenog društvenog života visokih moskovskih i petrogradskih krugova.

Kadar iz filma Ana Karenjina iz 1914.
Kadar iz filma Ana Karenjina iz 1914.

Roman Ana Karenjina objavljivan je u delovima u časopisu Ruski vesnik od 1873. do 1877. godine. Osmi deo romana, zbog samosvojnog načina na koji Tolstoj tretira temu ruskog slavenofilstva, a koji je u suprotnosti sa tadašnjim opšteprihvaćenim, nije objavljen u Ruskom vesniku nego kao separat.

Tolstoj se i ranije bavio pitanjima bračnog života, u pripoveci Porodična sreća.

Ovu temu obradiće kasnije još jednom u kontroverznoj Krojcerovoj sonati izdatoj 1889, u kojoj ruski pisac izlaže, po mišljenju mnogih pisaca i književnih kritičara, preterane i neutemeljene stavove o negativnosti telesne strasti, ljubomori u braku, položaju žene u tadašnjem društvu. Kako god bilo, zbog neosporno velike umetničke vrednosti, i ova Tolstojeva pozna pripovetka je među njegovim najcenjenijim delima.

Tema romana Ana Karenjina

Glavna tema Ane Karenjine je problem braka, ljubavi i preljube osvetljen sa svih aspekata – između traganja za ličnom srećom i idealom, društvenih konvencija i moralnog zakona.

Ovu temu Tolstoj u romanu obrađuje kroz razvoj tri fabularne linije:

  1. brak Stepana Arkadijeviča Oblonskog i Darje (Doli) Aleksandrovne Oblonski,
  2. preljubničku vezu Ane Arkadijevne Karenjine udate za Aleksija Aleksandroviča Karenjina sa Aleksijem Kirilovičem Vronskim,
  3. odnos pre braka i kasnije u njemu Konstantina Dmitriča Ljevina i Katarine (Kiti) Aleksandrovne Ščerbacke.

Ana KarenjinaTragična, mračna i od početka osuđena na propast brakolomna Anina veza sa Vronskim u oštroj je suprotnosti  prema mirnoj, idiličnoj i prozračnoj slici ljubavi Ljevina i Kiti.

Ova druga očito predstavlja primer bračne ljubavi kakva bi ova trebalo da bude. U nju je Tolstoj ubacio mnoge autobiografske elemente iz svog života sa Sofijom Aleksandrovnom.

Može se primetiti da treći par, koji čine Anin brat Oblonski i Kitina sestra Doli, po zanimljivosti bračnog života i prostoru koji im Tolstoj daje, ima sporednu ulogu u odnosu na prva dva.

Međutim, pored toga što se na nivou kompozicije romana bračnim parom Oblonskih uvodi tema, jer svađom u njihovoj kući i Aninom pomiriteljskom ulogom Ana Karenjina počinje, sve vreme oni, i to često pojedinačno, služe kao veza između dva glavna toka romana. Na primer, kada Tolstoj hoće da opiše kako žive Ana i Vronski na selu, on „pošalje“ Doli u posetu njima. To je izvrstan izum, jer ne dobijemo samo objektivni izveštaj o tome kako stoje stvari nego nam Tolstoj predoči njihov život iz Doline perspektive.

Druga važna tema romana jesu Ljevinova razmišljanja o smislu ljudskog života, čovekovog mesta u njemu, i moralne dužnosti. To su očigledno preokupacije samog pisca, koje on u romanu pripisuje Ljevinu. O njima će biti reči u ovom tekstu posebno.

Sve teme postavljene su i prirodno utkane u široki kontekst života ruskog visokog društva sedamdestih godina 19. veka.

Lav Tolstoj svoje vrlo obrazovane i up-to-date obaveštene plemiće prikazuje na balu, u lovu, na njihovim seoskim posedima, na klizanju, na državnim i zadrugarskim poslovima i izbornim skupštinama, kako se diletantski bave umetnošću, igraju tenis, kako razgovaraju o politici, ženskim pravima, obrazovanju. Ana Karenjina dobija poštom najnovije knjige iz inostranstva, čita Ipolita Tena.

Tako da je roman istovremeno i umetnički dat presek jednog vremena, hronika jednog društva.

čitaoci u vozu

Radnja i struktura

Vladimir Nabokov je u svom eseju o Ani Karenjinoj izračunao da se radnja Tolstojevog romana odvija od februara 1872. do avgusta 1876. Ona počinje u petak, 11. februara 1872. godine. Ovaj datum se nigde ne spominje, ali ga je Nabokov rekonstruisao na osnovu spoljnjih tj. stvarnih događaja koji su spomenuti u romanu. Ana Karenjina se baca pod voz u maju 1876, a Vronski odlazi sa dobrovoljcima da se bori u srpsko-turskom ratu dva meseca posle toga.

Tolstoj je roman podelio na osam delova. Delovi su podeljeni na poglavlja u proseku duga od tri do pet stranica.

Nekoliko fabularnih niti koje se kreću oko praćenja života sedam glavnih likova, uparenih ili samaca, Tolstoj je dao tzv. paralelnim postupkom. Nabokov primećuje i da u romanu ima izvesnih nepodudarnosti u prikazanom vremenskom sledu radnje – na primer Kiti i Ljevin zaostaju u vremenu za Anom i Vronskim.

Kada želi da poveže i da prebaci radnju sa jedne na drugu grupu ličnosti Tolstoj često koristi svoj izum da neki lik pošalje s jednog mesta na drugo. Isto tako „slučajni“ susreti Tolstojevih likova kada su na putovanjima, u vozovima i na železničkim stanicama služe prebacivanju fabularnih tokova.

Na primer, u osmom poglavlju romana istim vozom kojim Vronski vodi svoje dobrovoljce u Srbiju, putuje i Ljevinov polubrat Sergej u posetu Ljevinovim, i tu se tokovi pripovedačkih niti ukrštaju, da bi se onda razišli to jest preneli na Ljevina kome pripada kraj osmog poglavlja odn. završetak romana.

O Tolstojevim prelazima kada se oni uporede sa Floberovim u Gospođi Bovari Nabokov zaključuje:

„Iz ovako izložene strukture Ane Karenjine vidimo da su prelazi daleko manje tanani, manje razrađeni nego prelazi sa jedne grupe likova na drugu u okviru jednog istog poglavlja u Gospođi Bovari. Kratka, nagla Tolstojeva poglavlja zamenjuju Floberove tečne pasuse. Ali, takođe, vidimo da Tolstoj barata sa više života nego Flober. Kod Flobera, jedno jahanje, jedna šetnja, vožnja kočijom između sela i grada, bezbrojne sitne radnje, sitni pokreti, omogućavaju te prelaze sa scene na scenu unutar poglavlja. U Tolstojevom romanu, ogromni, bučni i zadimljeni vozovi prevoze i ubijaju likove – koriste se mnogi tradicionalni prelazi iz poglavlja u poglavlje: na primer, kada sledeće poglavlje ili sledeći deo počunju jednostavnim iskazom koliko vremena je prošlo, ili šta radi ova ili ona grupa ljudi na ovom ili onom mestu. Ima više melodičnosti u Floberovoj poemi, jednom od najpoetičnijih romana ikad napisanih; ali Tolstojeva velika knjiga je moćnija.

Anin san kao lajtmotiv i predskazanje njene sudbine

Tolstoj je u svim delovima svog romana podjednako izvrstan, ali naročitu ulogu u romanu i sa posebnom pažnjom građene su scene sa simboličnim značenjem. To su prvi susret Ane i Vronskog na moskovskoj železničkoj stanici, kao i Anina zapažanja i polusan u vozu prilikom njenog povratka u Sankt Peterburg. Od tih utisaka formiraće sa Anin košmarni predosećaj, koji će je potom pratiti u obliku više puta ponovljenog sna.

U drugom poglavlju četvrtog dela romana Ana Karenjina svojoj kući zove Vronskog, jer ima neodložnu potrebu da se vidi sa njim. Saznajemo da je ona uzrujana jer je sanjala stravičan san. U njenom snu jedan odrpani čovečuljak sa razbarušenom bradom saginje se i prebira po torbi i mrmlja nešto na francuskom, što Ana razumeva kao: treba kovati gvožđe, stucati ga u prah, mesiti… Ona se potom budi ali i dalje u svom snu i čuje Korneja kako kaže da će ona umreti na porođaju. Iz toga Ana Karenjina zaključuje da će se sva njena patnja uskoro završiti njenom smrću na porođaju.

Inače, sličan san, nešto izmenjen i s manje pojedinosti, sanjao je i Vronski neposredno pre nego da pođe k njoj.

Elementi Aninog sna, kao što zapaža Nabokov u svom eseju, sastavljeni su od njenih prethodnih utisaka.

Prilikom njenog dolaska vozom u Moskvu, zbila se strašna nesreća. Umotanog čuvara, siromašnog čoveka sa mnogočlanom porodicom, pregazio je voz. Na Aninu primedbu ne bi li se moglo pomoći nekako njegovoj porodici, Vronski smesta odlazi i ona malo kasnije saznaje da je on pokolonio dvesta rubalja udovici pregaženog čoveka. Ovaj njegov gest, koji ih na tajanstven način zbližava, ona pravilno ocenjuje kao njegovu želju da njoj udovolji i u tome vidi nešto nedolično i opasno.

Zato kasnije, pred svoj povratak u Sankt Peterburg, kada otvoreno razgovara sa Doli o tome kako je nenamerno na balu upropastila Kitine izglede kod Vronskog, prećutkuje ovaj postupak Vronskog na železničkoj stanici.

Sećanje na praženog čoveka vratiće se Ani u trenucima kada odlučuje da se baci pod voz: Odjednom, setivši se pregaženog čoveka na dan njenog prvog susreta sa Vronskim, ona shvati šta treba da učini.

voz

Utisci ovog tragičnog događaja, za Anu Karenjinu sudbinski kako se kasnije ispostavlja, preneseni u njen san su: odrpani čovek i gvožđe (zamena za voz).

U oblikovanju košmarnog i proročanskog sna, učestvuju i slike sa Aninog povratka vozom u Sankt Peterburg. Tako se umotani kondukter, ložač po vagonima, seljak koji kida nešto sa zida, zvuk čekića i gvožđa koji čuje na peronu na usputnoj stanici kada ona siđe da se prošeta i osveži, slivaju kasnije u njen san o odrpanom malom razbarušenom čoveku koji udara po gvožđu.

Nabokov smatra da je to smrskano gvožđe po kome se udara zapravo Ana Karenjina sama, to jest ono što je njen grešni život učinio od nje.

Tolstojeva majstorska poređenja

Početak tragične preljubničke veze sa Vronskim, odnosno pad Ane Karenjine Tolstoj slika proširenim poređenjem koje takođe ima simboličnu vrednost na nivou celog romana.

Evo citata u trenutku nakon zadovoljenja ljubavne želje:

„Bled, sa dršćućom donjom vilicom stajao je on pred njom i molio da se umiri ne znajući ni sam zbog čega i kako. … On pak, osećao je ono što mora osetiti ubica kad vidi lešinu koju je lišio života. Ta lešina, lišena života, bila je njihova ljubav, prvi period njihove ljubavi. Bilo je nečeg užasnog i odvratnog u uspomenama na ono za šta je plaćeno ovom strašnom cenom stida. Stid pred svojom duhovnom razgolićenošću gušio je nju, i prelazio na njega. Ali, bez obzira na sav užas ubičin pred lešinom ubijenog, treba sad seći na komade, i kriti to telo, treba se koristiti onim što je ubica zadobio ubistvom.

Isti opis Vronskog, kako stoji bled i sa dršćućom donjom vilicom, samo sada nad umirućom kobilom Fru-Fru, upotrebiće pisac u znamenitom poglavlju o trkama konja u kojima učestvuje Vronski.

Tolstoj na ovom mestu o osećanju Vronskog dodaje:

„Osećao se nesrećan. Prvi put u životu osetio je vrlo tešku nesreću , koja se ne da popraviti, i čiji je uzrok on sam.“

Dakle, korišćenjem istih reči, Lav Tolstoj gradi simboličnu analogiju između Vronskovog osećanja prilikom Aninog moralnog posrnuća, čiji je uzročnik on, i nesreće na konjskim trkama koju je on takođe skrivio.

Kada opisuje osećanja i stanja svojih likova Tolstoj rado koristi poređenje da bi oživeo i poetski dao sliku.

Ovde navodimo nekoliko takvih poređenja:


„Činilo se da nema ničeg osobitog ni u njenom odelu, ni u njenom držanju;ali Ljevin je nju tako lako poznao u gomili, kao što bi se lako poznala ruža među koprivama. Kiti je osvetljavala sve.“ (Prvi deo, deveto poglavlje)


„Aleksije Aleksandrovič gledao je u Vronskog mrzovoljno, sećajući se rasejano ko bi to mogao biti. Mirnoća i samopouzanje Vronskog naiđe tu, kao kosa na kamen, na hladno samopouzdanje Aleksija Aleksandroviča.“ (Prvi deo, trideset prvo poglavlje)


„Pognuvši prethodno glavu, kao bik, očekivao je ušicu sekire, koja, osećao je, stoji nad njim izmahnuta.“ (Drugi deo, deseto poglavlje)


„On je gledao u nju kao što čovek gleda u uveo cvetak koji je otkinuo, i u kojem jedva raspoznaje lepotu, radi koje ga je otkinuo i upropastio.“ (Četvrti deo, treće poglavlje)


„Kao što već biva: da, kao naročito, pogađamo baš u bolesno mesto, tako je Stepan Arkadijevič osećao da danas, na nesreću, svakog minuta razgovor nailazi na bolesno mesto Aleksija Aleksandroviča.“ (Četvrti deo, dvanaesto poglavlje)

Konstantin Ljevin – rezoner romana Ana Karenjina

Uporedo sa glavnom temom romanom Ana Karenjina obrađuje se i tema Ljevinovog traganja za odgovorima na pitanje o smrtnosti čoveka, njegovoj ulozi u svetu, smislu života.

Tolstoj je u lik Ljevina ugradio mnoge sopstvene crte, a Ljevinova razmišljanja zapravo su piščeve moralne preokupacije. Ljevinova romansa sa Kiti sadrži autobiografske podatke iz Tolstojevog života. Na primer, kao što Ljevin daje Kiti svoj dnevnik kako ne bi imao tajni pred njom, tako je i Sofija Andrejevna čitala Tolstojev dnevnik.

Lav Tolstoj 1897, By F. W. Taylor – This image is available from the United States Library of Congress’s Prints and Photographs division under the digital ID ppmsca.37767, http://www.loc.gov/pictures/item/2014645312/, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=39880503

Inače, kao što je poznato ljubiteljima Tolstojevog dela, u poznim godinama slavni pisac je, u saglasnosti sa svojim verovanjima do kojih su ga dovela njegova dugogodišnja traganja u oblasti morala, išao sve do poricanja umetnosti. Dospeo je do toga da umetnička dela smatra štetnim i nepotrebnim tvorevinama, zaludnim gubljenjem vremena, jer su po njemu lažna, izmišljena, nekorisna.

Elementi ovog postepenog prelaza, mogu se pratiti i tokom nastajanja Ane Karenjine, zapaža Tomas Man u svom eseju Ana Karenjina. Pisanje romana nije išlo tako glatko kao što nama izgleda dok je čitamo, jer je u to doba Tolstoj već bio zaokupljen moralnim pitanjima.

Konstantin Ljevin je obrazovani plemić, spahija koji se prijatnije oseća na svom imanju čiju ekonomiju vodi s puno prilježnosti, negoli u velikosvetskom društvu drugih plemića. Prilično je mrgodan, nagao, nespretan  u društvenom ophođenju i iskren. Susret sa smrću brata Nikolaja, produbljuje u njemu potragu za odgovorima na pitanja o smislu čovekovog života pred neizbežnom patnjom i neumitnom smrću.

Ljevina ne mogu da zadovolje onovremeni naučni i drugi odgovori. Ako su ljudski životi poput mehura od sapunice, kojima je suđeno da kratko vreme postoje i onda nestanu bez traga, nije li onda takav život samo podsmeh nekog đavola, pita se Ljevin.

Odgovor Ljevin uz pomoć seljaka Fjodora pronalazi u tome da treba živeti za dušu, za Boga, za istinu, a ne za stomak (sebično), to jest biti dobar prema drugim ljudima. To je isto ono što vekovima propovedaju sve religije sveta, i što ljudi znaju i ne pitajući se.

3 KOMENTARI

  1. I have noticed you don’t monetize your website, don’t waste your traffic, you can earn extra cash every month.
    You can use the best adsense alternative for any type of website (they
    approve all websites), for more info simply search in gooogle:
    boorfe’s tips monetize your website

  2. Hi. I see that you don’t update your blog too often. I know that writing articles
    is time consuming and boring. But did you know that there is a tool that allows you to create
    new articles using existing content (from article directories or other blogs from your
    niche)? And it does it very well. The new articles are unique and pass the copyscape test.
    You should try miftolo’s tools

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.