Mislim da će se čitalac složiti sa mnom kada kažem da su Ela Ficdžerald i Bili Holidej prve, ako ne i jedine dame čijih se imena odmah prisetimo kada nam neko spomene ženske džez umetnike. Nešto zagriženiji slušalac možda bi se setio Sare Von, neko manje sklon etiketiranju na listu bi dodao i Ninu Simon… I, iako su glasovi i pevačko umeće svake od ovih diva zaista bez premca, sigurna sam da je vreme da se u ovaj deo džez panteona uvrsti i jedna neustrašiva žena moćne tehnike i izraza – Anita o’Dej.

Staklene papuče i hipnotišući ritam

Anitin glas prvi put sam čula gledajući koncertni film Jazz on a Summer’s Day (Džez po letnjem danu), iz 1958. godine. Film prikazuje scene sa Njuportskog džez festivala, na kojem su te godine nastupili velikani poput Telonijusa Monka, Luja Armstronga, Čaka Berija…

Sećam se da me film nije preterano dojmio, te sam pažnju preusmerila na nešto drugo, slušajući muziku i letimice bacajući pogled na to ko trenutno nastupa. U jednom trenutku, voditelj je vidno uzbuđenoj publici najavio gospođicu o’Dej. Zaintrigirana nepoznatim imenom, pažljivo sam pratila kratkokosu figuru odevenu u koktel haljinu, sa crnim šeširom perjanog oboda na glavi, obuvenu u ništa manje nego staklene papuče, kako se lagano penje na binu, koketirajući sa publikom.

Anita O'Day

Sa prvim taktovima, publika se primirila, Anita je zapevala, a ja sam polako u glavi oblikovala misao da želim da čujem sve što je ta žena ikada snimila. Način na koji se poigravala svojim neobičnim, baršunastim glasom, nadmudrivala sa ritam sekcijom, oblikovala fraze, izdržavala zapanjujuće jaka krešenda, pritom delujući kao da se provodi najbolje u životu, ubedio me je da – Anita o’Dej živi i diše džez.

Film je prikazao izvođenje dva popularna standarda, Sweet Georgia Brown i Tea For Two, a pojedini muzički stručnjaci ovaj nastup izdvajaju kao jedan od možda najboljih vokalnih džez nastupa svih vremena.

Nakon što sam ga odgledala par puta zaredom, zapitala sam se kako je moguće da sam se u životu toliko naslušala džeza, a da sam uspela da propustim ovakav dragulj. Odmah sam se bacila na istraživanje.

Od plesnih maratona do Karnegi Hola

Anita Bel Kolton rođena je u Kanzasu, a odrastala u Čikagu, u samom jeku Velike depresije. Prezime je na početku karijere promenila iz irskog Kolton u O’Dej. U pitanju je zanimljiva igra reči, tzv. pig Latin, u kojoj reč oday predstavlja iskrivljenu varijantu reči dough, u značenju – lova. Mangupastoj Aniti ovo nije bilo dovoljno da se distancira od tradicionalnog imidža nalickane, elegantne, preterano zavodljive pevačice po noćnim klubovima, pa na početku odbija da nosi haljine, a nešto kasnije krati kosu.

Odgajala ju je majka, od koje je naučila da svira klavir, a otac, radnik u fabrici, nije bio preterano zainteresovan za porodicu. U pokušaju da pobegne od siromaštva, sumornog okruženja i nedostatka porodične ljubavi, sa samo četrnaest godina Anita se prijavljuje na plesni maraton, koji je u sveopštem sivilu predstavljao vrlo popularnu formu lake zabave i bekstva od stvarnosti. Osvaja drugo mesto, te kreće na turneju sa „maratoncima“. Iako su je maratoni fizički iscrpljivali, dali su joj nadu da može da se bavi pevanjem, s obzirom na to da je često, nakon što bi otplesala, za bakšiš izvodila neke od tada popularnih numera.

Osnažena sticanjem samostalnosti, Anita napušta plesnu grupu i počinje da peva po klubovima. Smenjuju se uspesi i promašaji, dok nije došlo do susreta koji će se pokazati kao sudbonosan. Anita upoznaje Džina Krupu (Gene Krupa), uticajnog džez bubnjara, živopisnog, markantnog čoveka, sa odličnim njuhom za šoubiznis, te vrlo brzo postaje deo njegovog benda.

Sigurnim korakom počinje da gradi ime, dobija sve više nastupa, a nakon Krupinog problema sa zakonom, napušta bend, da bi se vrlo brzo pridružila Stenu Kentonu (Stan Kenton).

Pokazuje se da joj Krupina pomoć više nije bila potrebna, zato što svoj prvi veliki hit, pesmu And Her Tears Flowed Like Wine, duguje upravo Kentonu. Dve godine nakon izlaska, pesmu na velikom platnu izvodi niko drugi, do prelepa Loren Bekol, u filmu The Big Sleep, što Kentonovoj temi garantuje večni život.

Nakon prvog naleta popularnosti, ali i nekih razmirica sa Kentonom, Anita o’Dej se nalazi u krizi umetničkog identiteta. Želi da peva džez, ali je svesna da bolji uspeh postiže sa nešto lakšim pop notama, pa snima malo jedno, malo drugo, sve do 1955. godine, kada izdaje prvi solo album, jednostavno nazvan: Anita (ujedno i prvi album tada debitantske kuće Verve), kojim se usidruje u hirovitim vodama džeza, i tu ostaje sve do kraja karijere.

Upravo za Verve, do početka šezdesetih, izdaje dvadesetak albuma, od kojih skoro svi uspevaju da održe visoki kvalitet, donose stabilnu zaradu, a Aniti obezbeđuju mesto na prestižnim džez festivalima, i svirke u eksluzivnim prostorima, rame uz rame sa hodajućim muzičkim legendama. Čini se kao da je uspon u sam vrh džez plemstva samo pitanje trenutka.

A onda – čaršav preko glave, klinička smrt, umalo kobni srčani udar i – predoziranje heroinom.

Anita o’Dej: „Ovo je bolje od martinija..“

Šesnaest godina pre nego što će je zvanično proglasiti mrtvom, Anita je izmolila od svog bubnjara malu dozu, iz puke znatiželje. Mala doza se pretvorila u svakodnevnu „malu“ dozu, što je dovelo do skoro dvodecenijske upotrebe, bez „čistih“ perioda. Heroin je postao deo nastupa, deo muzike, deo nje. Par decenija nakon što je doživela kliničku smrt (spašena je upornim pokušavanjem doktora), priznala je da je za vreme čuvenog njuportskog nastupa bila „high as a kite“ (naduvana kao balon), a mnogih se nastupa i ne seća.

Shvativši da joj je telo poručilo da je to kraj, 1967. godine Anita pravi pauzu, odlazi na Havaje, leži na vrelom pesku, drhti i znoji se, ali i uspeva u nameri da se očisti.

Sedamdesete godine prošlog veka obeležava njen povratak na scenu. Izdaje albume, nastupa širom sveta, rasprodaje koncerte, zrači nekom novom, mirnijom energijom, ali joj glas, oslabljen višedecenijskom upotrebom narkotika i alkohola, polako odbija poslušnost. Dolaze i neka nova imena, sam džez postepeno prestaje da bude mejnstrim, te postaje jasno da je Anitino vreme prošlo.

Mišljenja su podeljena, neki govore da Anita svu svoju energiju i kreativnu snagu duguje heroinu, drogi koja je na neki način i obeležila džez kulturu (setimo se samo Čarlija Parkera i Džona Koltrejna), dok drugi veruju da upravo zbog problema sa drogama, alkoholom, ali i zakonom, nije uspela da od svog imena stvori kult, kao što je to uradila, na primer, velika Ela.

Između čoveka i saksofona

Anita je umrla u snu, 2006. godine, iscrpevši telo prethodno preležanom upalom pluća i Alchajmerovom bolešću, koja ju je pratila poslednjih nekoliko godina života. Poživela je čak 87 godina, a poslednji album je izdala samo par meseci pred smrt, simbolično ga nazvavši Indestructible! (Neuništiva). Za njom ostaju sati i sati predivne muzike, ali i jako visoko postavljen standard u ženskom džez pevanju.

Jedinstvenost svog glasa i stila pevanja, Anita duguje neuspeloj detinjoj operaciji krajnika, koja ju je ostavila bez uvule (resice), a samim tim i bez fizičkih kapaciteta da izdrži vibrato i duge tonove. Svoj hendikep je mukotrpnim trudom pretvorila u veliku prednost, tako što je pevanje načinila perkusivnijim, tj. bazirala ga na kratkim notama i ritmičkoj podlozi. To se najbolje čuje u njenim nastupima sa početka šezdesetih, gde glas toliko dobro funkcioniše sa instrumentima, da nekad nismo sigurni šta je to što zapravo čujemo.

O Anitinom liku i delu snimljen je odličan dokumentarac The Life of a Jazz Singer (Život džez pevačice), svedočanstvo njene višedecenijske karijere, na momente dirljiva, ali i nadahnjujuća priča.

Završiću ovaj tekst Anitinim sopstvenim rečima, kojima je izrazila suštinu svog života, ali i života uopšte:

Kada pevam, srećna sam. Radim ono što znam da radim, i to je moj doprinos životu.

Još uvek ne znam da li i kako ja to doprinosim, ali znam da sreća uopšte nije tako komplikovana. Ponekad je za nju dovoljno samo malo dobre muzike, a, ako volite džez, ili želite da počnete da ga slušate, evo odlične preporuke!

2 COMMENTS

  1. Da, zaista sjajan tekst. I ja zahvaljujem autorki na informacijama o ” zaboravljenoj princezi džeza”, ali i na divno prenesenim ličnim utiscima, snažnim, a opet, vrlo suptilnim.

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.