Apokrifi ili apokrifni spisi (jevanđelja, poslanice, otkrivenja) nekanonske su knjige biblijske tematike, koje su nakon Laodikijskog sabora 360. godine (neki izvori navode 363. i 364. godinu) izbačene iz korpusa tekstova koji će biti uvršteni u biblijski Kanon.

U ono što danas čitamo u Starom i Novom zavetu uvršteno je sve što je zadovoljilo stroge kriterijume za odabir kanonskih tekstova, koji će potom biti korišćeni u liturgijskoj praksi i služiti za dalje učvršćenje i širenje hrišćanske vere. Nakon kanonizacije ovih biblijskih knjiga, sve što je ostalo izvan sastava Svetog pisma (uprkos tome što su se mnogi tekstovi još dugo prenosili, čak i koristili u nekim krajevima u liturgijama) počelo se smatrati jeretičkim knjigama, te je njihovo prepisivanje, čitanje i širenje bilo zabranjivano.

Poslednje hristovo iskušenje apokrifi

Međutim, apokrifi su, kao uostalom i tekstovi koji su kanonizacijom ušli u sastav Svetog pisma, veoma često sadržali slike velike umetničke snage, tako da su i dalje uticali na svest narodnog čoveka, a možda u još većoj meri na tvorevine narodne književnosti, potom na umetnost velikih majstora (npr. u slikarstvu, književnosti, zatim posredno i na filmu), te se uticaj ovih tekstova može pronaći i danas, u knjigama koje i same možda možemo nazvati nastavljačima tradicije apokrifne književnosti.

Zašto su neki tekstovi prihvaćeni kao kanonski?

Jedno od najintrigantnijih pitanja u razmatranju ove teme svakako je – zašto su neki tekstovi prihvaćeni kao kanonski, a drugi odbačeni. Sa tim pitanjem povezano je i ono drugo – zašto odbačeni tekstovi i dalje imaju snagu kojom privlače čak i današnjeg čoveka, bio on vernik ili ne?

Jedan od razloga za neprihvatanje određenog broja tekstova svakako je pronalaženje istorijskih nedoslednosti u njima. Iako je naše poznavanje tako daleke istorije prilično maglovito i nerasvetljeno, ipak ima dovoljno pisanih tragova koji opovrgavaju i diskredituju neke od apokrifnih tekstova, i time se njihovo neuvrštanje u kanon rasvetljava. Drugi razlog je prenošenje priča „iz druge ruke“.

U starozavetni kanon ulaze spisi koji nose nesumnjiva obeležja proročkog autoriteta: oni koje su pisali sami proroci, ili oni koji govore o njima, jer su prenosili narodu Božje objave.  Ukoliko pisci ne daju dovoljno argumenata da prenose Božju poruku, reč Gospodnju, takav tekst nema dovoljnu utemeljenost da bi se mogao smatrati kanonskim; samim tim se odbacuje.

Ipak, ono što radoznalog čitaoca pri razmatranju ove teme može najviše intrigirati, jesu teološki razlozi zbog kojih su neki tekstovi pogodni, a drugi ne, za uvrštanje u biblijski Kanon. Koje su to „teološke greške“ kojima neki tekst može podleći?

Evo nekih: mnogi od tih tekstova puni su praznoverica, sadrže priče o lečenju čaranjem, odobravaju osvetoljubivost, govore o ograničenom spasenju samo za izabrane, podsećaju na judaistička učenja kao što je iskupljenje dobrim delima, prikazuju lažna predstavljanja anđela itd.

O čemu najčešće govore apokrifna jevanđelja?

Mnoga od njih bave se temama iz Isusovog detinjstva, zatim govore o njegovim roditeljima, Marijinom detinjstvu, njenom začeću i sličnim stvarima. Razlog njihovog zadržavanja u kulturnoj (i verskoj) baštini jeste i šturost opisa ovih (običnom čoveku) značajnih tema za razumevanje Isusove ličnosti i njegovih kasnijih poduhvata. Zatim, jedna od važnih tema je i suđenje, kao i Pilatova uloga u njemu.

Tako Tomino jevanđelje govori o detetu Isusu koji pravi dvanaest glinenih ptica, koje zatim na zaprepaštenje svih poleću. No, to isto jevanđelje prepuno je slika u kojima se dete Isus obračunava sa svakim ko mu stane na put, što se loše završava, nekad čak i smrću njegovog protivnika.

Jasno je da takvo jevanđelje nudi nepoželjnu sliku Spasitelja. Protojevanđelje Jakovljevo govori o Marijinom čudesnom rođenju (jer njeni roditelji nisu mogli imati dece), zatim odvođenju trogodišnje Marije u hram, njenom poveravanju na čuvanje posle izvesnog broja godina jednom udovcu, Josifu, koji već ima odrasle sinove.

U ovoj priči, Josif nije Marijin muž u trenutku kad ona prelazi u njegov dom, već samo njen izabrani staratelj. Stvari se komplikuju kad se kod Marije pokaže veliki stomak, a sveštenici ih optužuju za ono što nisu uradili…

Nikodimovo jevanđelje priča nam dugačku priču o suđenju i Pilatovom odnosu prema osuđeniku, kao i o odnosu Pilatove žene. Takođe, vidimo i odnos sveštenstva, naroda, vidimo i zločince koji su zajedno sa Isusom osuđeni. Ova priča o suđenju sadrži mnogo više živopisnih detalja nego što se može pročitati u Svetom pismu. Takođe, po ovom jevanđelju Veliko veće je priznalo Hristovo vaskrsenje. Neki detalji preuzeti iz ovog jevanđelja doveli su do kanonizacije Prokle, Pilatove žene, u Grčkoj pravoslavnoj crkvi, kao i do proslave Dana svetog Pilata u Etiopskoj pravoslavnoj crkvi.

Ovo je tek deo bogate apokrifne baštine. Sem jevanđelja, tu su i poslenice, otkrivenja, proročanstva…

Poslednje hristovo iskušenje apokrifi

Ono što je važno u priči o apokrifnim spisima, ili apokrifnoj književnosti, jesu tragovi koje možemo pronaći u savremenoj literaturi, u nekim veoma važnim delima koja oblikuju shvatanja velikog broja čitalaca.

Čitanjem čak i malog dela bogate apokrifne zaostavštine, ukoliko nam je poznata svetska književna scena, naići ćemo na scene koje (znatno prerađene, umetnički oblikovane) poznajemo iz knjiga kao što su Majstor i Margarita, Mihaila Bulgakova, Jevanđelje po Isusu, Žozea Saramaga, Isusovo detinjstvo , Dž. M. Kucija, Poslednje Hristovo iskušenje, Nikosa Kazancakisa itd.

S obzirom na to da se radi o vrhunskim autorima, da se po tim knjigama snimaju filmovi i serije, da se o njima piše i raspravlja, apokrifi će još dugo nadahnjivati maštu lepotom i snagom umetničkih slika, ali i istim onim smislom koji pronalazimo ne samo u kanonskim knjigama, nego i mnogočemu drugom što nas prevodi na „drugu stranu“.

Piše: Jadranka Milenković

3 KOMENTARI

  1. U Novom zavetu postoje bar 3mesta na kojima Isus govori o ‘drugim životima'(reinkarnacija). Iako trebljeno od ‘kukolja’ te vrste, cenzura ipak nije mogla svaku nepoželjnu ‘česticu’ da ukloni.
    Sve te knjige i spisi su uzbudljiv trag i svaka je duša na svom evolutivnom putu detektiv u potrazi za sobom.

    • Naravno da Isus govori o drugom životu ali misli na vaskrsenje a ne na blejanje ovih hindusa …danas sam ćovek, sutra cvet a prekosutra kokoš.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.