Astrologija, bilo nauka ili pseudonauka, stvara neraskidivu vezu između astronomskih fenomena i događaja koji se odvijaju u stvarnosti. To je jedna od prvih, ako ne i prva, disciplina koja se u gotovo neizmenjenom obliku očuvala do današnjih dana, ne sazrevajući zajedno sa civilizacijom.

Upravo zbog toga, ali i zbog same svoje koncepcije, začuđujuće je kako je i dalje, u XXI veku, toliko aktuelna. Po logici stvari, zar ne bi trebalo odbaciti sve iracionalne pokušaje dokazivanja nedokazivog u vremenu nezaustavljivog razvoja nauke i sasvim egzaktnih podataka?

Praksa ipak svedoči suprotno.

Koreni astrologije u korenima ljudskog postojanja

Ljudi su još od najranijih vremena pokušavali da otkriju zakonitosti prirode koja ih okružuje i da nekako predvide buduća zbivanja – bila ona u vezi sa dinastijom koja će sledeća doći na vlast, mogućim prirodnim nepogodama ili sa njima samima.

Kako nauka kao pojam tada nije ni postojala, jedino što je ljudima pružalo ma kakav uvid u razumevanje sveta bilo je puko posmatranje. Između ostalog, posmatrali su zvezde, uvideli da su one nekako grupisane i da se tako grupisane pomeraju.

Smatra se da su prvi „noćni posmatrači” bili Vavilonci, a ubrzo su ovu tehniku počeli da primenjuju i stari Grci. Oni su grupisanim zvezdama dali naziv „konstelacije” ili „sazvežđa”, istima dali imena svojih bogova i zaključili da sve te pojave koji oni opažaju na nebu nekako utiču i na život na Zemlji.

Ptolomej, otac astrologije

Kako je Ptolomej najviše izučavao ovaj uticaj i o njemu pisao u svojoj knjizi od čak četiri toma – Tetrabiblios – uvreženo je mišljenje da je upravo on otac astrologije, koja se tada još uvek nije razlikovala od srodne joj nauke – astronomije.

Ptolomej je prvi zaključio da položaj Sunca, Meseca i planeta u trenutku rađanja osobe determinišu njenu ličnost i sudbinu. Iz ovog otkrića usledilo je stvaranje horoskopa, te je horoskopski znak zapravo označio sazvežđe u kom se Sunce zadesilo u trenutku nečijeg dolaska na svet.

Astrologija se, bez obzira na pomeranje sazvežđa i otkriće novih nebeskih tela, kroz vekove održala onakva kakva je bila pre mnogo hiljada godina. Kao takva, postala je sve popularnija, čak do te mere da se danas kao nauka izučava na nekim univerzitetima.

U štampi se prvi put pojavila nakon predviđanja američkih astrologa o ubistvu Džona Kenedija i od tad počinje njena degradacija na nivo razonode i zabavnog štiva u dnevnoj štampi.

Kroz sve ove događaje, smenu milenijuma i epoha, astrologija je konstantno bila na udaru zbog svoje navodne besmislenosti. Vremenom su se iskristalisali jasni razlozi za neprihvatanje astrologije kao nauke, ali i za njeno ubrajanje u naučne discipline, te ćemo ovu nikad aktuelniju naučnu debatu probati da svedemo na nekoliko osnovnih argumenata.

Zašto astrologija nije nauka?

Kanadski naučnik Pol Tagard u svom eseju „Zašto je astrologija pseudonauka?” izneo je nekoliko činjenica koje karakterišu određenu disciplinu kao pseudonauku.

Dakle, na osnovu ovih zapažanja, astrologija nije nauka zato što:


1. Tokom dugog vremenskog perioda nije doživela gotovo nikakav progres u odnosu na druge naučne teorije.
2. Ljudi se nisu bavili astrologijom da bi je ikako unapredili i rešili postojeće probleme u vezi sa njom.
3. Astrologija u teoriji poseduje veliki broj pitanja na koja ne postoje validni odgovori.


Zaista, astrolozi su se vekovima grčevito trudili da očuvaju astrologiju u neizmenjenom obliku. Astrologija kakvom je danas znamo i kakvom su je naši daleki preci znali i dalje se zasniva na davno odbačenoj geocentričnoj teoriji, ne obazire se na nove planete i pomeranja sazvežđa zodijaka – naprosto stagnira hiljadama godina.

Ne poziva se ni na nauku ni na religiju, njena tačnost ne može se ni na jedan način egzaktno, naučno utvrditi, te samim tim postoji mnoštvo pitanja na koja je gotovo nemoguće odgovoriti. Sve ovo ne čini jednu pravu naučnu teoriju.

Pored toga, psihologija nudi nekoliko prostih objašnjenja masovne opčinjenosti astrologijom, naročito horoskopom, i verovanja u validnost podataka kojima astrologija barata.

Američki psiholog Bertram Forer jednom prilikom je na svojim studentima izveo eksperiment kojim je potvrdio da se opisi ličnosti po horoskopu mogu odnositi zapravo na svaku osobu, bez obzira na njen zodijak.

Saopštio je studentima da će raditi test ličnosti, na kraju testa je svakome dao isti opis ličnosti (bez njihovog znanja) i zamolio ih da na skali od 0 do 5 ocene koliko je opis smislen. Opis je izgledao ovako:

„Imate potrebu da se dopadnete ljudima, ali ostajete samokritični. Imate određene slabosti, ali ih uspešno kompenzujete. Takođe imate dosta neiskorišćenih kapaciteta. Disciplinovani ste, ali ste skloni unutrašnjim brigama. S vremena na vreme sumnjate u odluke koje ste doneli. Obično ste ekstrovertni, dostupni i društveni, ali ima perioda kada se oprezno povučete u sebe. Neki od vaših ciljeva mogu se smatrati nerealnim.“

Nakon ocenjivanja opisa, Ferer je uvideo da prosek od 4,2 potvrđuje polaznu hipotezu njegovog istraživanja. Dakle, prekomerna verifikacija predstavlja veliku manu astrologije.

Takođe, sama činjenica da postoji snažno uverenje da je astrologija ispravna u određenoj grupi ili zajednici može dovesti do toga da pojedinac i protiv svoje volje usvoji unapred zadato mišljenje o ovoj disciplini.

Na samom kraju, takozvano pristrasno potvrđivanje igra odlučujuću ulogu u odobravanju astrologije. Naime, ako lekar noćne smene primeti da je broj pacijenata porastao one večeri kad je pun mesec, pripisaće to ovoj astrološkoj pojavi, ni ne proveravajući kakvo je stanje u noćima mladog meseca.

Zašto astrologija ipak može biti nauka?

Prvo opravdanje za svrstavanje astrologije u naučne discipline jeste sama etimologija. Astrologija u svom nazivu sadrži reč logos, koja znači – nauka. Nauka, koja se egzaktnim metodama možda ne može dokazati, ali njena potvrda je sam život, splet okolnosti koji diktira.

Da li smo dovoljno smeli da bismo se suprotstavili starim Grcima koji su u ovu samu reč utkali njenu naučnu prirodu?

Sigurno da su naši davni preci znali šta rade, noćima posmatrajući i izučavajući pojave na nebu. Jedna od potvrda toga jeste da je čak i priznata nauka uspela da dokaže da je Zemlja i te kako podložna uticaju drugih nebeskih tela.

Astrologija

Bez uticaja Sunca ne bi bilo ni života na Zemlji, a bez Meseca ne bi bilo plime i oseke. Takođe, solarnim svemirskim teleskopom potvrđeno je da je energija koju Sunce isijava uvek različita – zato je za izradu horoskopa od preke važnosti tačan minut našeg rođenja i tačna lokacija.

Osim toga, kako poravnanje planeta dokazano ima uticaj na mnoge elementarne nepogode, postavljena je logična pretpostavka da verovatno jednaki uticaj ima i na neprilike u ljudskom društvu.

Naposletku, po rečima Pola Fajerabenda, austrijskog naučnika, „svako posmatranje sveta oko nas i iznošenja tvrdnji o njemu jeste neka vrsta naučne ideologije, samo je pitanje koliko će ista biti prihvaćena.”

Motiv ljudskog verovanja u astrologiju oduvek je bio jasan. Ljudi obožavaju sve što je mistično, okultno. Strah od neznanja nagnao ih je da pobegnu u iracionalno – u nadanje, maštanje, potragu za smislom.

Astrologija je pružila ljudskoj vrsti ono što egzaktna nauka nikada neće uspeti – priču, ispričanu jezikom običnog čoveka, nezagriženog za komplikovane termine i neshvatljiva objašnjenja.

Još od ranog školovanja učili su nas da verujemo u nauku, da usvajamo naučne zakone zdravo za gotovo, bez ikakvog promišljanja, jer iza jedne naučne teorije stoji toliki nezamislivi proces verifikacije, da nema potrebe dovoditi je u bilo kakvo pitanje nakon toga.

Ipak, kako praksa uglavnom svedoči drukčije – astrologija je danas aktuelnija nego ikada pre. Od kad se pojavila u štampi samo je traženija. Ljudi čitaju horoskope – što krišom, što s ponosom. Ako imaju smisla poraduju se i poveruju, ako nemaju – to je samo beznačajni dnevni horskop u novinama.

Bilo kako bilo, znajući da je astrologija jedna od polaznih sfera zanimanja prvih ljudi koji su koračali ovom planetom, ipak je lepo kad shvatimo da je, kao takva, možda jedini primer doslednog očuvanja tradicije, i to ovaj put stare gotovo koliko i svet.

Nauka ili ne, astrologija će se sigurno još dugo vrzmati po našoj svakodnevici, buditi nam nadu, ulivati snagu za buduće dane, makar nas i samo razonoditi – pa sve i da uopšte ne verujemo u nju.

2 KOMENTARI

  1. Dosta toga u ovom tekstu nije precizno što i nije strašno, ali neki navodi su apsolutno pogrešni. Na primer:

    “poravnanje planeta dokazano ima uticaj na mnoge elementarne nepogode”

    da li možemo da vidimo ko je dokazao, na koji način? Kako je definisano poravnanje planeta?

    Ako je reč o onom poravnanju gde su planete na jednoj pravoj – to ne samo da nije dokazano da na bilo koji način utiče na Zemlju već je i fizički nemoguće da nastane. Osim gravitacioni uticaj Meseca na Zemlju veći je i od uticaja Sunca i svih ostalih planeta zajedno tako da ovo tvrđenje nema smisla.

  2. “Još od ranog školovanja učili su nas da verujemo u nauku, da usvajamo naučne zakone zdravo za gotovo, bez ikakvog promišljanja, jer iza jedne naučne teorije stoji toliki nezamislivi proces verifikacije, da nema potrebe dovoditi je u bilo kakvo pitanje nakon toga.”
    Draga Katarina, ovaj pasus je besmislen. Sama srž nauke je postavljanje pitanja i promišljanje i tu nema mesta za verovanja. Moram priznati da je drugi deo teksta, iako divno napisan sa lirskim elementima, nepotkrepljen činjenicama. Ostavljam prostora da nisam u pravu, ali u želji da Vam više verujem zamoliću Vas da u sledećem tekstu ostavite izvore koje ste koristili (literaturu, linkove…), jer me iskreno zanima kako ste dolazili do ovih “logičnih pretpostavki”.
    Srdačan pozdrav.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.