Godine 1956. Beograd dobija prvo avangardno pozorište, Atelje 212. Bilo je potpuno drugačije od svih ostalih pozorišta, ne samo u Beogradu već i u čitavoj istočnoj Evropi. Zbog svog smelog pristupa umetnosti uopšte i zbog neuobičajne organizacije, Atelje 212 su tada nazivali Pozorište utehe, nade i slobode.

Baš je taj smeli beogradski teatar uspeo da ostvari veliku ekspanziju avangarde na ovim prostorima tih godina. Od te 1956. godine pa do danas Atelje 212 izgradio je, oblikovao i sačuvao svoj jedinstven stil igre.

Kako je nastao Atelje 212

U prostorijama stare zgrade „Borbe” 12. novembra 1956. godine zaživeo je ovaj avangardni beogradski teatar. Atelje 212 se tog dana predstavio beogradskoj publici premijernim izvođenjem predstave Faust (Johan Volfgang Gete). U maloj sali „Borbe” sa ukupno 212 stolica u gledalištu osvanuo je neki novi stil do tada nepoznat domaćoj pozorišnoj publici.

Atelje 212

Scena je bila prilično mala. Imala je galerijicu i prilično uske prolaze koji su vodili do same scene. Čitav enterijer sale bio je sirotinjski, bez ikakvih dekora. Bilo je teško scenografski organizovati predstavu na tako malom i neuređenom prostoru ali ceo taj ambijent odisao je avangardnim duhom.

Predstava Faust bila je u režiji Mire Trailović, a na scenu su izašli Viktor Starčić, Mata Milošević, Marija Crnobori i Ljubiša Jovanović. Bio je to početak Ateljea 212 koje će se ubuduće sa svojim smelim pristupom izdvajati od ostalih pozorišta širom regiona.

Avangarda u istočnoj Evropi

Za mnoge tadašnje ljubitelje pozorišta, pravi početak za Atelje 212 bila je predstava Čekajući Godoa (Semjuel Beket). Naime, iste godine kada je i počeo sa radom Atelje 212 publici je predstavio upravo adaptaciju ovog Beketovog dela. Ova predstava je bila zabranjena na ovim prostorima. Upravo je Atelje 212 postao prvo pozorište koje je publici predstavilo Vladimira i Estragona.

Prvi rukovodioci bili su Radoš Novaković i Bojan Stupica ali je Mira Trailović ubrzo postala upravnica. Ona je uspostavila profilisanje Ateljea 212 kao pozorišta okrenutog novoj avangardnoj drami. Ta nova avangarda imala je veliki uticaj u čitavoj Evropi u to vreme. Upravo zato je sama pojava Ateljea 212 na pozorišnoj mapi značila mnogo za istočnu Evropu.

Kako je predstava Čekajući Godoa prošla veoma uspešno otvorio se prostor za nove ideje. Kroz Sartra, Foknera, Joneska, Kamija, Pintera, Džojsa i mnoge druge avangarda je prosto ušetala u Atelje 212 i zauvek zauzela scenu.

Mira Trailović – vladarka Ateljea 212

„A šta je to avangarda?”

Mira Trailović je bila spikerka, a kasnije i rediteljka i urednica Radio Beograda. Završila je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Pored toga što je osnovala Atelje 212 i BITEF, poznata je po tome što je u pozorište dovodila najavangardnija i najpoznatija dela i predstave.

Zapravo se ova Vladarka teatra grozila reči „avangarda”. Jednostavno je nije volela iako se za njeno ime upravo vezuje avangarda Beograda tog vremena.

Šarmantna, prodorna i nikada sujetna uvek je bila otvorena za nove ideje u svetu pozorišta. Želela je da svetske trendove teatra predstavi i na ovim prostorima na najbolji mogući način i u tome je uspela.

Odlikovana je mnogim nagradama i priznanjima. Deo svog života provela je u Parizu, u Teatru nacija, gde je i odlikovana najvišim priznanjem Francuske. Danas, jedna od dve scene Ateljea 212 nosi naziv: Scena „Mira Trailović”.

BITEF

Mira Trailović je bila dugogodišnji upravnik Ateljea 212. Godine 1967. ona je, zajedno sa Jovanom Ćirilovim i saradnicima, osnovala Beogradski internacionalni teatarski festival. BITEF je nastao u Ateljeu 212 i traje preko 40 godina.

Na ovu ideju Mira Trailović je došla prateći dešavanja na pozorišnim scenama širom sveta. Na ovom festivalu se, od njegovog postanka do danas, prate svi novi pozorišni trendovi. Prva godina održavanja festivala prošla je veoma uspešno. BITEF je tako postao jedan od najvećih pozorišnih festivala u Evropi spojivši avangardne i klasične forme.

Jedinstvena organizacija pozorišta Atelje 212

Sama organizacija ovog, tada malog, beogradskog pozorišta bila je potpuno drugačija u odnosu na ostala pozorišta širom regiona. Cilj prilikom osnivanja Ateljea 212 bio je da ovo pozorište ne bude institucija već mesto na kome će se promovisati nova pozorišna umetnost. Treba napomenuti da je pored nove avangarde ova scena prikazivala i klasične forme. Istina je da je te klasike bilo manje ali dovoljno da napravi novi vid artističkog oblika mešanjem sa avangardom.

Kako smo već pomenuli, organizacija pozorišta Atelje 212 bila je jedinstvena u to vreme. Atelje 212 nije imao stalni glumački ansambl već su glumci dolazili iz drugih beogradskih pozorišta. Tako su nastajale predstave u njihovom slobodnom vremenu. Takav vid organizacije posebno se dopao publici koja je iz predstave u predstavu iščekivala nove glumačke ličnosti.

Takvom organizacijom pozorišta Atelje 212 omogućena je veća artistička disciplina.

Strani pisci kao inspiracija reditelja pozorišta Atelje 212

Posle Fausta i Čekajući Godoa,u narednim godinama, Atelje 212 davao je neke nove predstave koje su oduševljavale publiku. I uvek se tražila karta više. U početku, većinom su to bila dela stranih pisaca. Na primer treba napomenuti delo Edvarda Olbija Ko se boji Virdžinije Vulf u režiji Mire Trailović. Takođe pomenućemo i predstavu Ljubavnik Harolda Pintera, a u režiji Nikole Veselinovića i Aleksandra Đorđevića. Davala su se još i dela Ženea, Žida, Bulgakova

Jedna od kultnih predstava bila je predstava Kralj Ibi (ili Poljaci) Alfreda Žarija, a u režiji Ljubomira Draškića (1964). Ovaj pozorišni komad bio je preteča nadrealizma i kao takav se itekako uklapao u repertoar pozorišta Atelje 212. Glumačku ekipu činile su jedne od najvećih legendi domaće pozorišne scene: Zoran Radmilović, Taško Načić, Bata Stojković, Petar Kralj…

Svi ti pisci koji su oživeli na sceni malog beogradskog teatra uneli su novu atmosferu u pozorišni život ovih prostora. Nešto potpuno novo ušetalo je i u živote beogradske publike a onda se širilo dalje i stvaralo ekspanziju novih pozorišnih trendova.

Mjuzikl „Kosa” u Beogradu

Kosa je bila graničnik između sveta pobuni se i sveta uživaj.”

Godine 1968. na Brodveju premijerno je prikazan kultni mjuzikl Kosa Džeroma Ragnija i Džejmsa Rada. Samo godinu dana kasnije, prvi put u nekoj socijalističkoj zemlji, na sceni Ateljea 212 premijerno je izvedeno baš ovo remek-delo. To je bila tek četvrta postavka Kose u svetu.

Za ovaj kultni događaj u kulturi čitave istočne Evrope zaslužni su Mira Trailović i Zoran Ratković. Njihova vizija donela je novi bunt i provokaciju koja je, kako na kritike naišla i na pohvale i priznanja širom sveta. Džerom Ragni i Džejms Rad su bili među publikom pozorišta Atelje 212. Autori Kose bili su oduševljeni adaptacijom i izvođenjem ovog mjuzikla u Beogradu, pa su zajedno sa glumcima pevali čuveni hit Daj nam Sunca.

„Desio se redak trenutak kada je pozorište bilo ispred života.”

Glumačku ekipu činili su Dragan Nikolić, Branko Milićević, Seka Sablić, Mira Peić… O Kosi u Ateljeu 212 pisali su mnogi svetski mediji, između ostalog i Njuzvik (Newsweek).

Legende Ateljea 212

Teško je nabrojati sve velikane glumišta koje su prošle kroz Atelje 212. Zasigurno, na ovoj sceni stajale su sve glumačke zvezde bivše Jugoslavije.

Atelje 212 promovisao je i mnoštvo domaćih pisaca. Na našim prostorima te predstave su i obeležile istorijski rad ovog pozorišta. Kako zbog fantastičnih domaćih dramskih dela, tako i zbog glumačkih legendi na daskama koje život znače.

Igrala su se dela Dušana Kovačevića, Branislava Nušića, Miloša Crnjanskog, Borislava Pekića i mnogih drugih. Pozornicu Ateljea 212 oživljavali su Zoran Radmilović, Bata Stojković, Đuza Stojiljković, Seka Sablić, Mija Aleksić, Ljuba Tadić

Dramaturgiju ovog pozorišta ovekovečili su Jovan Ćirilov, Borilsav Mihajlović Mihiz, Borka Pavićević, Danilo Kiš

Jedno od najpoznatijih dela domaćeg pisca koje se davalo u Ateljeu 212 bila je svakako predstava Radovan treći Dušana Kovačevića, a u režiji Ljubomira Draškića. Predstava je odigrana 299 puta, dok je tristoto izvođenje odigrano posle smrti glavnog glumca Zorana Radmilovića.

Avangarda protiv rigoroznog sistema

Kritička ispitivanja aktuelnih društvenih pitanja, kao i oštri subverzivni tekstovi često su nailazili na zabrane i cenzuru. Međutim, „Atelje se nije plašio. Atelje je bio provokacija“.

Jednostavno, Atelje 212 želeo je sve da kaže iako je to „sve“ bilo zabranjeno. To je bila veština ovog jedinstvenog evropskog pozorišta. Sa Beketom, Sartrom i Geteom najbolje se iskazivao taj bunt umetnosti i nekih novih ideja.

Atelje 212 danas

Atelje 212 danas ima stalni ansambl sa 34 glumca ali je, kao i pre, otvoren i za glumce drugih pozorišta. Ispred ulaza u Atelje 212 nalazi se spomenik Zoranu Radmiloviću u kostimu Kralja Ibija. Zgrada ovog pozorišta takođe je u avangardnom stilu.

Atelje 212 je u 62 godine svoga rada uneo trud, bunt i novu umetnost i opravdao svoj „nadimak“ Pozorišta utehe, nade i slobode.

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.