Saga o izgubljenom svetu pojavljuje se u mnogim kulturama, i nije inkorporirana u Pekićev roman Atlantida samo u vidu potrage za činjenicama njegovog nestanka nego kao uvertira za dublju priču koja je antropološko razmatranje.

Zlatna vremena Atlantide su simbol zaboravljenog raja i predstavljaju matricu nestanka jednog sveta. Atlantida pokazuje da se ispod prašine po kojoj hodamo možda nalaze diluvijalni slojevi ostataka mnogih drugih civilizacija, takođe sa mehanizmom samouništenja u svom jezgru, iz čega proizlazi da će neke buduće čekati svog Prometeja da ukrade vatru od bogova, započinjući nov ciklus stvaranja i destrukcije.

Smeštena negde na hijazmi fikcije, mita i realnosti, Atlantida je otisak prapočetka i večitog vraćanja na njega, podsećajući čoveka na uzaludnost posla pravljenja civilizacije, a usput i božanski da se naruga njegovim sizifovskim naporima.

Atlantida

Otelovljenje ničeanskog natčoveka u Velikom Vodoliji, paradigmi ostvarenog ljudskog potencijala, upućuje nas na zaboravljene ideale i mogućnosti naše vrste, koja robuje sopstvenim tvorevinama, a Argo čovečanstva umesto ka zlatnom runu budućnosti, plovi civilizacijskim stranputicama sopstvene nemogućnosti adaptacije tehničko-tehnološkom progresu koji nije išao uporedo sa duhovnim razvojem, već ostao na makijavelističkim principima u međusobnim odnosima.

Savremenost i antipod humanom

Roboti, mašinski dvojnici čoveka, savršeni su na prvi pogled, ali zapravo imaju iskrivljeni ljudski lik, i u njih je utkano sve što je antipod humanom. Taj dualitet ukazuje na emanaciju koja se otela kontroli i počela da ispoljava ono najgore od tvorca po čijem liku je napravljena.

Odmetnuti od svog izvora, počeli su da stvaraju novo okruženje u vidu nakazne kopije raja iz koga su potekli – struktura sačinjena od živih, ali rigidnih delova, gde postoji veliki stepen hijerarhije i automatizacije funkcionisanja, u stvari je Mamfordov koncept megamašine, obrazac koji  prožima mnoge ljudske organizacione celine od Vavilona do današnjih dana, a u kom je pojedinac samo zupčanik, komponenta velikog, nevidljivog stroja. Potisnute individualnosti, jedinka se stapa u monolitnu celinu koja degradira njenu samosvojnost radi postizanja grandioznih, megalomanskih ciljeva.

mašina

Survan u bezdan alijenacije, moderan čovek je metafizički mučenik, raspet između prirode i surogat stvarnosti koju je sam stvorio. Svojstven mu je jak osećaj otuđenosti, koji pojačava stalnim bekstvom od sebe i svog prirodnog okruženja. I tačno je Erih From primetio opisujući kibernetski tip savremenih ljudi, da se pretvaraju u automat, lišen empatije, usmeren samo na razmenu dobara i znanja.

Svojom mehanicisitičkom logikom uzdigli smo se do zvezdanih prostranstava svemira, ali i spustili do najtamnijih ambisa nemorala odstranjujući vitalne delove svoje esencije nauštrb pretvaranja u biće čiji je životni fokus usmeren na nežive tvari, a možda smo likaonskom bezobzirnošću točak razvoja naše epohe doveli do nepovratnog ubrzanja sa apokaliptičnim raspletom.

Obrisi autentičnog ljudskog bića nalaze se na razvalinama duha vremena čije postojanje bledi, izgledajući tanko, poput skrame daha na ogledalu.

 „Ključ, u stvari, ključ istine, ključ saznanja, ključ našeg bića, ključ sveta, nalazi se duboko u nama.“

Borislav Pekić

POSTAVI KOMENTAR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.