„Strah nam otkriva kakvi smo“ – moto je trejlera uz koji smo sa nestrpljenjem iščekivali novi film španskog umetnika Aleksa de la Iglesije.

Za one koji prate rad ovog reditelja, pisca i scenariste, „Bar“ je još jedno u nizu njegovih prepoznatljivih grotesknih ostvarenja. Film svakako vredi pogledati jer je vrlo zabavan i mada je radnja skoncentrisana na malom prostoru, ona je vrlo bogata i intrigantna. Obilje humora, akcije, pa i scena borbe, uz dozu flerta jednog od omiljenih glumačkih parova Kasas-Suarez, čini „Bar“ opravdano vrednim naše pažnje.

Žanrovska šarolikost je uvek interesantna, mada, i pored ponuđene klasifikacije „komedija – horor – triler“, ovaj film nema mnogo od horora osim nekoliko ne toliko strašnih koliko ružnih scena. Dok je užas u doslovnom smislu vidljiv pre u kontekstu ljudske prirode i okolnosti u koje su likovi smešteni. Tako da bismo se pre mogli opredeliti za odrednicu „crnohumorna komedija“ i to sa elementima psihološke drame.

Iglesija ispituje u kojoj to tački nestaju svaki obzir, civilizovano ponašanje i humanost, pa čak i zdrav razum. Zvuči kao floskula konstatacija da ekipa iz „Bara“ oslikava društvo u malom, ali zaista je tako.

Aleks de la Iglesija
Aleks de la Iglesija

Zajedničko im je da su svi likovi zapravo nezadovoljni svojim životima, ili su na neki način odsutni iz njega. Vidimo jednu površnu lepoticu – gradsku curu, modernog hipstera, jednog propalog policajca, zatim prikrivenog perverznjaka u odelu biznismena, odanog radnika grube gazdarice lokala, sredovečnu nesrećnu ženu i junaka dominantne pojave – ekscentričnog prosjaka.

Kao hodajuća riznica biblijskih citata, on je u neku ruku predstavnik potlačenih, skrajnutih, marginalizovanih, iz percepcije uobičajenog poretka stvari, onog u kojem živimo svakog dana.

Ali, kada tu svakodnevicu nešto izbaci iz utvrđene kolotečine, vidimo da smo u stvari svi isti u svojoj sićušnosti, da smo društvu jednako nebitni i potpuno bespomoćni. Postaje jasno da je to univerzalna ljudska slika i da samo puki slučaj, pitanje da li smo ušli u bar tog jutra ili ne, odlučuje o našoj sudbini ko god da smo.

Jednim bezmalo naturalističkim postupkom autor nam donosi, kako su glumci u intervjuima prokomentarisali, pravu priču o opstanku.

Scena iz filma „El Bar“
Scena iz filma „El Bar“

U svetu u kojem većina bez problema žrtvuje manjinu i sve to vešto maskira medijskom manipulacijom. Pred nama je konstantno zamenjivanje uloga „dobrih“ i „loših“, a svakog trenutka menja se i naš akter favorit.

Bivamo suočeni sa pitanjem – koje su šanse da postupimo plemenito u situaciji u kojoj su se našli junaci „Bara“?

To predstavlja ogroman izazov i iskušenje i sa sobom nosi postupke na koje bi malo ko bio ponosan. Prepoznajemo sopstvene moguće poteze u njihovim, a to nas poprilično užasava. Jer retko ko ostaje dosledan principima koje propagira kad je na sigurnom.

Prosjak Israel unekoliko sažima ove postavke svojom opaskom:

„Svi smo mi pacovi i to je cela istina.“

Filmu možda fali završni obrt kakav sam, lično, očekivala, a koji bi doprineo apsurdu čitave priče. Ovako, otvoreni završetak čini se donekle solidnim ostavljajući mogućnost za pregršt tumačenja.

Poslednje scene u maniru poznatog spota „Anybody Seen My Babe“ možda sugerišu novi početak za junakinju trajno obeleženu jednim prosto nestvarnim iskustvom, ali lako mogu biti i najava potpune katastrofe za grad kojim ona hoda.

Radi se o filmu koji govori mnoge istine o nama, ogoljuje ljudsku prirodu, što i nije toliko novo u tematskom smislu, no Aleks de la Iglesija temi pristupa kroz biranu, specifičnu i njemu svojstvenu formu. A nije li u tome i suština uspelog umetničkog dela?

Piše: Tamara Živankić

DELI

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here