Umetnost društvenog skandala – Bečki akcionizam

akcionizamBečki akcionizam, kao avangardni pravac umetničke scene 60-ih i početka 70-ih, igra važnu ulogu kako za samu austrijsku kulturnu scenu nakon Drugog svetskog rata, tako i za globalnu, kao jedan od najintrigantnijih i najoriginalnijih fenomena u umetnosti. I pored velikog broja izložbi, pogotovu onih koje je organizovao MUMOK – Muzej moderne umetnosti u Beču, koji u svojoj vrednoj kolekciji čuva video zapise, fotografije i umetnička dela umetnika ove grupe, bečki akcionizam je uvek aktuelna tema koju nanovo treba istraživati.

Sam put nastanka pokreta je složen. On nastaje krajem 19. i početkom 20. veka u periodu začetka i moderne austrijske umetnosti, tako da Gustav Klimt, Egon Šile, Oskar Kokoška i drugi utiču na rad akcionista, o čemu govori i izložba u MUMOK-u, koja je otvorena 4. marta 2016. godine, a bavi se vezom i obostranim uticajem ovih umetnika.  Njihovo viđenje i pristup ljudskom telu, seksualnosti i ostalim društvenim tabu temama je dokaz njihove sinergije i  povezanosti.

Za razliku od modernizma u Evropi poput nadrealizma, futurizma ili kubizma, austrijski umetnici secesije, a kasnije i ekspresionizma, bave se ljudskim telom na jedan radikalniji i posvećeniji način, proučavanjem pokreta, bilo svesnih, bilo nesvesnih, kao i psihologije likova. Može se zaključiti i siguran uticaj Sigmunda Frojda i jake austrijske škole psihologije na umetnike tog doba pod čijim su uticajem i radili. Takođe, akcionizam u radu austrijskih umetnika kreće iz ekspresivnog akcionog slikarstva, da bi se polovinom 60-ih godina transformisao u  umetnost performansa ovekovečen video i foto zapisima.

Najbitniji protagonisti bečkog akcionizma, Gunter Brus, Herman Nič i Oto Mul, a kasnije i Rudolf Švarckogler eksperimentišu različitim slikarskim medijima, poput tašizma. Tašizam nastaje u Parizu i razvija se 50-ih godina 20. veka, paralelno sa apstraktnim ekspresionizmom u Americi, koji se smatra njegovim ekvivalentnom sa druge strane Atlantskog okeana i poznat je kao enformel. Enformelom  umetnici slikaju dela kapanjem i prskanjem boje stvarajući mrlje i pruge različitih stepena teksture eksperimentisanjem i nanošenjem pastoznih odnosno lazurnih boja.

Žan Dibife, Bez naziva, 1947.
Žan Dibife, Bez naziva, 1947.

Istrovremeno nastaju novi pravci koji se vraćaju ka figurativnosti, ali odbacuju estetiku i lepotu i slave degradaciju kompozicije kao i estetiku ružnog.  Sve se to može videti u pravcima poput art-bruta, radu Žana Dibifea, nastanku neo-ekspresionizma, a kasnije i uličnoj umetnosti grafita. „Novi fovisti“ kako se umetnici novih struja opisuju, aludirajući na pokret fovista sa početka 20. veka, traže nove ciljeve u umetnosti. Njih privlače radovi psihički obolelih pacijenata, primitivizam, eksperimentisanje bojama i njihova simbioza sa figurama, jednom rečju jedan svet koji ne slavi lepotu, svet društva sklonjenog sa strane socijalnih normi.

Razvijanje ovih figurativnih umetničkih pravaca posle Drugog svetskog rata, kao i apstrakcije, utiče i na umetnike bečke scene koji svoja dela izlažu u bečkim galerijama, ali ih vremenom sve manje inspiriše slikarstvo na dvodimenzionalnom platnu, te se okreću avangardi i avangardnim pravcima u Evropi koji svoje ideje usmeravaju ka performansu i instalacijama. Iako je bečki akcionizam ostao izolovan i nije pratio tokove i struje ostalih umetnika, rad Iv Klajna, pionira performansne umetnosti, je imao ogroman uticaj na bečke umetnike. Njegova kičica su bila  oslikana tela modela karakterističnom plavom bojom, od kojih je stvarao svoje „Antropometrije“.

Iv Klajn, Antropometrija iz plavog perioda, 1960.
Iv Klajn, Antropometrija iz plavog perioda, 1960.

Rad multimedijalnog nemačkog umetnika Jozefa Bojsa, kao i avangardni pravci hepening i fluksus takođe su od velikog značaja za bečki akcionizam. Glavni i direktni prethodnik bečkog akcionizma jeste „Die Wiener Gruppe“, iliti „Bečka grupa“ koju su činili četiri umetnika, Gerhard Rum, Konrad Bajer, Fridrih Ahlajtner i Hans Karl Artman, uz kooperaciju sa Osvaldom Vinerom. Artman je 1953. godine napisao „Proklamaciju poetskog akta“ koja je činila esenciju u njihovom radu, a koju zatim preuzimaju i bečki akcionisti. Proklamacija povezuje razne forme umetnosti i nosi poruku da umetnost treba da sadržati sve te forme u sebi, što je moguće ostvariti kroz  performanse i akcije. Na taj način umetnost postaje univerzalna, ne ograničava se na neki poseban medijum već prevazilazi sve forme. Moglo bi se reći da je proklamacija predstavljala umetnost kao „Gesamtkunstwerk“ − sintezu umetnosti,  ili potpuno umetničko delo.

Grupa u periodu od 1958. do 1959. organizuje literarne kabarete, sa ciljem da iritiraju publiku i izazovu negativna osećanja. Na sceni uništavaju predmete, glasno govore poeziju i igraju se rečima primenjujući  teoriju austrijskog filozofa jezika i uma Ludviga Vitgeštajna.

Fridrih Ahlajtner i Gerhard Rum, 2. literarni kabare, 1959.
Fridrih Ahlajtner i Gerhard Rum, 2. literarni kabare, 1959.

Generalno gledano, cilj ovih performansa je da ostave jak, uglavnom negativan utisak na posetioce i da uzdramaju stavove i osećanja posmatrača. Relacija koja je vrlo važna i koja povezuje „Bečku grupu“ i bečki akcionizam jeste put ka autoprezentaciji, ka akciji koje stvara određena individua u  svoj svojoj različitosti.

 

Bečki akcionizam

Gorepomenuta četvorica umetnika: Gunter Brus, Herman Nič, Oto Mul i Rudolf Švarckogler čine najbitnije protagoniste bečkog akcionizma. Tek 1965. godine Gunter Brus u listu „Le Marias“ spominje izraz „Bečka akciona grupa“. Nakon 5 godina Petar Vajbelbaj u časopisu „Wien“ po prvi put uvodi termin bečkog akcionizma, koji se ustalio do dan danas.

Günter Brus, ,,Zerreißprobe`` - poslednja akcija, 1970.
Günter Brus, ,,Zerreißprobe“ – poslednja akcija, 1970.

Vremenski period delovanja ove grupe je kratak. Od otprilike 1962. počinju sa već pomenutim eksperimentisanjem u slikarstvu, a od 1965. pa do 1970. godine glavni akcenat se prebacuje na umetnost performansa. Početkom nove decenije dolazi do raspada grupe iz više razloga, Švarckogler je izvršio samoubistvo, a neki članovi počinju da se bave drugim projektima  (Nič npr.) Brus odlazi 1970. godine u Minhen gde performansom „Zerreißprobe“ završava na najradikalniji način sa akcionizmom.

Na toj poslednjoj akciji Brus pije mastilo, sopstveni urin, reže se brijačem do tog nivoa ekstremizma da je performans doveden do tačke u kojoj je publika mogla da odluči da li će napustiti performans ili uz dozu distance, ali i interesovanja ka ovom užasnom činu ostati i „uživati“ do kraja. Ovaj poslednji performans sadrži u sebi jasnu simboliku. Ako je jedan od prvih performansa, o kome će reči biti kasnije, sakaćanje jagnjeta od stane Niča, epilog priče je performans umetnika akcionista koji će završetak „objaviti“ sakaćenjem svog tela i time obeležiti jedan bitan period lične i grupne produktivnosti. Brus je sebe obeležio kao velikomučenika koji preuzima na sebe patnju i bol. Bez govora, on trpi svaku ranu koju sebi nanosi, svaki bolni pokret i dovodi sebe do granice ludila. Takođe se poistovećuje i sa Isusom i njegovim mučenjem, gura prste u svoju ranu na rebrima, dokazuje da je stvaran, ovog puta ne pred nevernim Tomom, već pred posmatračima.

 

Akcije Guntera Brusa

U prvim godinama rada bečkih akcionista, performansi i akcije su se održavale na privatnim posedima, uz malobrojnu odabranu publiku, mahom sačinjenu od prijatelja i umetnika. Kasnije se pojavljuju i na javnim mestim, a  jedna od najpoznatijih akcija jeste ona koju je izveo Gunter Brus jula 1965. godine, pod nazivom „8. akcija − Bečka šetnja“.

Gunter Brus, Bečka šetnja – 8. akcija, 1965.
Gunter Brus, Bečka šetnja – 8. akcija, 1965.

Performans je organizovan i kao protest protiv organizovanja izložbe u „Galeriji mlađih generacija“, u kojoj upravnik Oto Štajninger odbija da prikaže rad akcionista. Do tog momenta je Brus prikazivao svoj rad u privatnosti, zabeležen kamerom i foto aparatom. Premazan belom bojom, u belom odelu i sa crnom linijom koja se proteže po sredini tela počevši od glave, šeta pored bitnih istorijskih objekata, mahom iz perioda baroka i neoklasicizma. Time Brus povezuje slikarstvo sa telom, od svog tela stvara medijum na kome se slika i sam biva integrisan u umetnost, biva umetničko delo. Njegova pojava je predstavljala potpuni kontrast arhitekturi, ali i kontrast i organima reda i mira koji su ga pratili, a zatim odveli u policijsku stanicu, da bi vratili poremećeni mir na ulicama Beča izazvan osobom u potpunom kontrastu sa propisanim civilizacijskim normama. Sledećeg dana je ponovio oslikavanje svog tela koje je ovekovečio fotografijama, ali u zatvorenom prostoru, van domašaja vlasti.

Gunter Brus, Samooslikavanje, 1965
Gunter Brus, Samooslikavanje, 1965

Značajniji projekat Guntera Brusa jeste i njegova 23. akcija pod nazivom „Osmose, Pullover, Einatmen-Ausatmen“ povodom rođenja njegove ćerke Dijane. Projekat čine tri kratka filma, svojevrstan triptih koji analizira i ispituje život. Prvi deo – „Pullover“ se bavi pozicijom žene i majke u društvu. Ona je po ustaljenim normama domaćica koja se brine o svojoj porodici, te u ovom kratkom videu biva prikazana Brusova žena kako štrika u poodmakloj trudnoći. U drugom delu, „Osmozi“ vidimo Brusa ofarbanog  karakterističnom belom bojom u položaju fetusa. Cilj je prikazivanje osmoze, tj. protoka vode i hranljivih supstanci koje fetus dobija od majke u utrobi. Treći deo je posvećen udisaju i izdisaju i bavi se čovekom, njegovim bivstvovanjem i bitnom funkcijom disanja. Udisaj i izdisaj asociraju na početak i rađanje, ali i sam kraj života, to jest smrt.

Politika i akcionizam

Najrevolucionarnijii izlet grupe u javnost koji je pomerio sve granice, je bio političke konotacije. Godine 1968. dolazi do sukoba studenata i policije, koji predstavlja revolucionarni događaj u modernijoj istoriji Austrije. Svetska politička situacija i nemiri studenata dovode do organizovanja tribine od strane socijalističke unije studenata Bečkog univerziteta pod nazivom „Kunst und Revolution“  − „Umetnost i revolucija“ na kojoj je trebalo da govore Gunter Brus, Oto Mul, Osvald Viner i ostali avangardni umetnici. Tema je bila veza između umetnosti i revolucije, i umetnosti i politike. Međutim planirana tribina u amfiteatru univerziteta se ne realizuje, budući da su se neki od pozvanih umetnika bavili neprikladnim temama, skidali goli, izvršavali mazohističke rituale, razmazivali izmet po telu, masturbirali pred studentima ili poput Brusa sekli svoje delove tela.

Prisutni su bili jednim delom šokirani, a drugim oduševljeni. Umetnici bivaju uhapšeni, a neki od njih poslati na dvomesečna ispitivanja, poput Brusa, Mula i Vinera. Socijalistička unija studenata pokušava da se ogradi od ovog čina i moli za oproštaj rektora Bečkog univerziteta, da bi se ubrzo i raspala. Kritičari smatraju da se levica studenata i njihovo delovanje zbog tog događaja i umetnika koji su izvršili ovakav performans, više nije mogla razvijati. Ovim činom su protagonisti bečkog akcionizma još jednom uzdrmali javnost, državni aparat i crkvu na jedan radikalan način i pokazali šta misle o državnom i svetskom poretku.

Umetnost i revolucija na Bečkom univerzitetu, 1968.
Umetnost i revolucija na Bečkom univerzitetu, 1968.

Sakralizacija umetnosti; Orgien Mysterien Theater

Bitna karakteristika akcionizma jeste i tipičan način izražavanja umetnika kroz metafizičke teme poput šamanizma ili povezivanja umetnosti sa religijom. Koreni se mogu pratiti do samog početka moderne umetnosti u Austriji i secesije. Izraz „Tempel der Kunst“ iliti „Hram umetnosti“ koji koriste umetnici secesije kako bi nazvali svoj izložbeni prostor dovodi do zaključka da se umetnost izjednačava sa religijom, tj. dolazi do sakralizacije umetnosti i života.

Umetnik preuzima ulogu šamana ili sveštenika, koji oprašta grehove ljudima, „leči“ ih u smislu duševnog i duhovnog preporoda i dovodi ih do pročišćenja osećanja. Kako je Klimt često nosio dugačke bluze prikazujući sebe u ulozi prosvetitelja  i sveštenika religije umetnosti, tako i u akcionizmu imamo dvojicu umetnika koji se identifikuju sa njim i predstavljaju šamane ili sveštenike novog doba. Rudolf Švarckogler u svojoj prvoj akciji pod nazivom „Hochzeit“ − Venčanje iz 1965. godine, predstavlja šamana prikazanog pored stola, sličnom žrtvenom oltaru, na kome se nalaze životinjska tela, razne supstance i plava boja, slična onoj koju koristi Klajn. U narednoj sceni posipa spremljene supstance i boje po „mladoj“, prekrivenoj velom, ali otkrivenih grudi što se može povezati sa simbolom plodnosti koji mnoge primitivne kulture poštuju i slave.

Rudolf Švarckogler, 1. Aktion - Venčanje, 1965
Rudolf Švarckogler, 1. Aktion – Venčanje, 1965

Herman Nič u svojim performansima sa naglaskom na slikarstvo, pod nazivom „Malaktinonen“, u kome akcenat ima crvena boja  koju nanosi energično po platnu, asocirajući na prolivanje krvi, oblači dugačke bele košulje, ponekad i kostime katoličkih sveštenika, koje povezuje sa arhitektonskim aranžmanom sličnim crkvenom oltaru. Ceo sistem čini integralni deo njegovih umetničkih ideja potpomognutih različitim religijama i kulturnim krugovima.

Na svojoj 7. slikarskoj akciji, uz Mula i Fronera u performans unosi i krv, vodu i leš razapetog žrtvenog jagneta, a sam umetnički čin naziva „Blutorgel“ − krvave orgulje. Ovaj performans kao i ostali u režiji Hermana Niča čine deo višedecenijskog projekta „Orgien Mysterien Theater“.  Dakle, religija, običaji i verovanja, prenesena u savremeni svet avangardne kontrakulturne umetnosti, kao i eksperimentisanje sociološkim i seksološkim fenomenima, igraju važnu ulogu u radu Niča i ostalih bečkih akcionista.

Herman Nič, ,,Das Orgien Mysterien Theater``.
Herman Nič, ,,Das Orgien Mysterien Theater“.

Sa druge strane, Nič se tokom svog decenijskog rada uvek vraća destrukciji  koju smatra prirodnim putem i procesom, zatim pitanjima u vezi Boga i svoja razmišljanja integriše u već pomenutom velikom projektu koje čini potpuno umetničko delo − Gesamtkunstwerk, sintezu performansa, akcionog slikarstva, poezije i muzike.

Uništenje ne znači samo nestanak, već u određenim tačkama gledanja na svet, predstavlja početak i ponovo konstruisanje i građenje. Sakaćenje i razapinjanje jagnjeta i simbolično žrtvovanje čoveka, ima za cilj svest o smrti i prekidu života kao jednog normalnog životnog procesa, ali i svest o relaciji između Božijeg sina Isusa Hrista (simbol jagnjeta koji datira još iz ranohrišćanskog perioda) koji je razapet na krst ljudskom nasilnom prirodom i izdajom. Tema uništenja i nestanka okupira veliki broj avangardnih umetnika tokom 60-ih godina  fluksusa i hepeninga, poput Nam Džun Pajka, Joko Ono, Alana Kaprova i umetnika koji se okreću autodestrukciji fizičkim ili hemijskim putem poput Marine Abramović, VALIE EXPORT ili Gustava Mecgera  koji su bili  inspirisani već pomenutim bečkim akcionistom Gunterom Brusom i njegovim radikalnim načinom samopovređivanja.

Vilem de Kuning, Žena I, 1952.
Vilem de Kuning, Žena I, 1952.

Mišljenje Niča koje je pozitivno što se tiče nestanka i destrukcije, neguju i ostali umetnici bečkog akcionizma. Za razliku od Niča i njegove teorije bazirane na svetu i univerzumu u kome se sve uništava i ponovo nastaje, Gunter Brus smatra da je destrukcija i povređivanje pozitivna tekovina ovog pokreta u umetničkom smislu, važna i revolucionarna za umetnost, i čini je uzvišenom i slobodnom. Ovakvim stavom uvodi novi pristup umetnosti   kao  i Pikaso eksperimentisanjem i izobličavanjem lica svojih modela na slikama ili pak Vilem de Kuning svojim  ekspresivno figurativnim stilom, stvarajući bitne promene u slikarstvu tokom 20. veka.

Oto Mul, spajanje slikarstva i performansa i istraživanje seksualnosti

Iz perioda kada akcenat grupe prelazi na ljudsko telo crpeći elemente slikarstva, Oto Mul u svom projektu „Akcija materijalima broj 26: test sa namirnicama“ iz 1966.  stvara simbiozu čoveka sa mrtvom prirodom. Dva ženska modela su pokrivena belim prekrivačima, sa otkrivenim rukama, nogama i glavama, oko kojih su poređane različite životne namirnice poput hleba, kakaoa, parčeta torte, mladog luka itd. Po njima je prosuto brašno, a u samom performansu učestvuje i umetnik. Valjanjem protagonista ispod pokrivača, posipanjem brašna i boja po njima i razmazivanjem namirnica po belom platnu, dolazi se do cilja koji predstavlja haotičnu i živu sliku različitih delova tela, plave, žute i zelene boje kao i zgnječene hrane. Oto Mul ovaj performans vidi kao „autoterapiju namirnicama“. Publika prizor doživljava kao psihozu, otuđenje od realnosti. U stvarnosti je ipak sve isplanirano i kontrolisano, izvedeno uz pomoć ljudskog tela i materijalima i namirnicama našeg okruženja. Boje i namirnice uz pomoć pokreta tela stvaraju mešavinu kolorita i različitih materijala, dovedenih do neprepoznatljivosti. Konačan produkt akcije asocira na apstraktni ekspresionizam, samim tim na slikarstvo koje čini bazu i rani period bečkog akcionizma.

 Oto Muh, 26. akcija – test hranljivim namirnicama, 1966
Oto Muh, 26. akcija – test hranljivim namirnicama, 1966

Sigurno je da i telesni kontakt protagonista ispod pokrivača predstavlja seksualnu komponentu koja je deo ovog performansa. Uticaj seksualne komponente se može videti i u njegovom performansu „Kosinus alfa“ iz 1964. godine. U toj akciji se Mul bavi seksualnim aktom žeskog pola, koje on i snimatelj Kurt Kren fotografišu i snimaju, te posmatrače dovode u vezu sa voajerizmom. Ovo je još jedan projekat iza zatvorenih vrata, van domašaja propisanih građanskih normi. Same korene ovih ideja možemo ponovo tražiti u delima bečkih secesionista i ekspresionista. Umetnici poput Šilea i Klimta rade studije, ili uljane slike velikih formata, kako bi istraživali seksualnost, relacije između dvoje ljubavnika ili studirali ljudska tela do granice pornografije. Relacija između društvenih normi i zabranjenog istopolong seksa i prostitucije, privlače umetnike sa početka 20. veka, a samim tim i njihovog modernijeg naslednika Oto Mula.

Oto Mul, 14. akcija – Cosinus Alpha, 1964
Oto Mul, 14. akcija – Cosinus Alpha, 1964

 

Egon Šile, Ljubavni par, 1917
Egon Šile, Ljubavni par, 1917

Zaključak

Bečki akcionizam predstavlja grupu umetnika koji se okreću ka radikalnom. Akcije u kojima učestvuje telo kao najbitnije sredstvo izražavanja je dovedeno do radikalnih ideja i procesa. Bečki akcionizam je uticao na veliki broj umetnika koji rade na sličan način ili svoje akcije još više produbljuju. Marina Abramović  jedna od umetnica inspirisana bečkim akcionizmom, takođe je sarađivala sa Hermanom Ničeom. I poznata austrijska umetnica Vali Eksport (VALIE EXPORT)  često sarađuje sa umetnicima bečkog akcionizma, ali ne pripada direktno ovom pravcu. Sam radikalizam akcija ove bečke grupe se ne ogleda toliko u njihovim performansima, koliko u njihovom delovanju i percepciji na posmatrače.

Bečki akcionizam pokušava da preispita norme modernog društva, napada državni aparat, njenu konzervativnu vlast i izveštačenu stvarnost koja se nije nimalo promenila u ovom petodecenijskom razmaku. Takođe je eksperimentisanje psihološke, individualne prirode protkano u ovim delima poput ispitivanja sopstvenog JA, prirode čoveka ili apsurda života. Iako je do sada objavljen veliki broj studija i organizovan veliki broj izložbi, ovaj kratkotrajni pravac u austrijskoj, ali i svetskoj umetnosti 60-ih godina, ostavlja veliki prostor za istraživanja širokog spektra u okvirima društvenih nauka, poput istorije, istorije umetnosti, filozofije i psihologije, multidisciplinarna istraživanja kao i istraživanja političkih relacija u pozadini ovog pravca-pokreta.

Filip Blagojević

3 KOMENTARI

Odgovori

Please enter your comment!
Please enter your name here