Mi smo 1968. odlazili na spavanje znajući da ćemo se probuditi, ne sutra, već u budućnosti. Svake noći smo imali nadu da će vrlo brzo svet biti drugačiji, da će svet biti promenjen. I znali smo negde da smo i mi deo tih promena. To je nešto što današnjoj mladosti nedostaje.

Film Sanjari (2003), slavnog italijanskog režisera Bernarda Bertolučija (režirao je niz antologijskih ostvarenja – Poslednji tango u Parizu, Dvadeseti vek, Čaj u sahari, Poslednji kineski car) predstavlja impresivni, snažnim erotskim nabojem naglašen reminiscentni osvrt na jedno „čudesno proleće“.

Pariz, 1968. godina, doba studenata na ulicama i revolucije u vazduhu, iz ugla troje mladih ljudi – Amerikanca, studenta francuskog jezika koga glumi Majkl Pit (Metju) i Francuza, brata i sestre, sijamskih blizanaca koje glume Luj Garel (Teo) i Eva Grin (Izabel).

Metju: Bio sam jedan od onih filmskih entuzijasta koje ćete uvek naći gde sede najbliže bioskopskom platnu. Zašto sedimo tako blizu? Možda zato što želimo prvi da vidimo slike, dok su još nove, sveže, dok ne savladaju redove iza nas. Pre nego što budu prenete od reda do reda, od jednog do drugog gledaoca i na kraju se, istrošene, male kao poštanske marke, vrate u projekcionu kabinu… Možda je platno bilo i zaklon. Štitio nas je od sveta. Ali jedne večeri, u proleće 1968. godine, svet je konačno probio platno…

Nakon susreta na uzavrelim ulicama Pariza, kulturnog protesta na barikadama, Metju upoznaje prelepu Izabelu i njenog brata Tea, useljava se kod njih i kreće da upoznaje jedan neobični svet njihove intime, zabranjene erotičnosti i ljubavi sijamskih blizanaca, kao i ljubavi prema filmu, slobodi i želji da se hrabro, bez predrasuda eksperimentiše sa životom

Bernardo Bertoluči
Bernardo Bertoluči

Sanjari predstavljaju Bertolučijevu filmsku odu provokativnom, buntovnom i slobodarskom duhu šezdesetih godina 20. veka, kao i celuloidnu odu svetskoj kinematografiji.

Rađen po knjizi Gilberta Adaira iz 1988. godine The holy innocents, film Sanjari pokušava da uhvati duh jednog čudesnog revolucionarnog vremena, vremena političkih previranja, studentskih i antiratnih protesta, redefinisanja kulturnih vrednosti, kao i osvajanja mnogih sloboda pomicanjem granica – seksualnih i ostalih.

Film je sačinjen od dve paralelne priče o spoljašnjem i unutrašnjem svetu čoveka, koje su spojene u jednu jedinstvenu ideju o sanjarenju, potrebi za revolucionarnim promenama, kreativnosti, umetnosti, lepoti samoj po sebi i bezgraničnoj slobodi.

Ovo je priča o jednoj jedinstvenoj generaciji koja je makar pokušala da promeni sebe i svet ili je makar filozofirala i sanjarila eksperimentišući sa svim mogućim izrazima bunta i potrebe za slobodom (rušeći barijere u i oko sebe, barikade i sve (ne)moguće granice).

Troje mladih ljudi je ,,zaraženo“ pariskom Kinotekom i Novim talasom. Oni ne sanjaju neku bolju stvarnost (koju će, možda, doneti „revolucija“ na ulicama Pariza šezdesetih) već umetnost. Po njima, suštinski smisao revolucije, proleća 1968, ogleda se u inverznoj činjenici (obratno od tradicionalnog poimanja) da umetnost više ne podražava stvarnost već da stvarnost podražava umetnost.

Scena iz filma
Scena iz filma „Sanjari“

Bertoluči Sanjarima slavi svet kinematografije (kao film prepun referenci i kadrova iz poznatih svetskih filmova), dok kulturni i filozofski duh jednog burnog vremena daje kroz pesme najboljih rokenrol autora tih godina. Muzika šezdesetih (The Doors, Hendrix, Janis Joplin, Dylan) ispunjava mikro i makro kosmos jednog sanjarenja na javi, dajući joj još više duše i bezgranične slobode – kreativne, seksualne, političke…

Bernardo Bertoluči: Ovaj film mi je pružio priliku da posebnu pažnju posvetim ne samo duhu mladih sa kraja šezdesetih već i samoj majskoj revoluciji 1968. godine, kao i zlatnom dobu francuskog filma, zajedno sa svim stručnim ljudima koji su stvarali tokom novog talasa. Mnogi moji filmovi opisani su kao epski. Međutim, film ,, Sanjari“ je znatno intimniji od svojih prethodnika. Moja kamera će polako otkriti centralni lik Metjua, i svet strasti u kome se nalaze i ostali likovi, koje predstavljaju Teo i Izabel. Do kraja filma Metju i njegovo dvoje zavodnika priznaju događaje i uticaje iz spoljašnjeg sveta, a sve to kroz bolno putovanje konfuznom adolescencijom. Događaji na ulicama mogu se posmatrati kao dvojna metafora – ujedno predstavlja Francusku i svet i svet adolescenata u borbi sa odrastanjem i odgovornošću. Istovremeno, predstavljena je surova realnost, od koje ovaj trio likova pokušava da pobegne, a jedini način za to pronalaze u bekstvu kroz filmove i međusobno razumevanje i prisnost. Ipak, forma ne mora uvek odrediti funkciju a deo čarolije fimskog stvaralaštva je u tome što i lokacija na kojoj snimate može probuditi ideju za film. Za mene se kreativni proces ne završava pisanjem scenarija, već je stvaranje interaktivan proces između mesta snimanja, mojih glumaca i ekipe.

Krećući se između polova seksualnih i političkih snova Bertoluči nas još jednom veoma smelo (bez lažnog moralisanja, predrasuda i duha malograđanskog konformizma) vodi na čudesno unutrašnje i spoljašnje putovanje radosti življenja – bez straha, kočnica, neuroza, psihoza i glupih normi koje guše životnost i slobodu izraza.

Filmske replike i citati filmskih klasika (od Goddara do Hawksa i mnogih drugih značajnih imena i filmova čije sekvence veštom montažom savršeno uklapa u priču o sanjarenju, ljubavi i revoluciji) daju filmu još jednu moćnu dimenziju, crtu besmrtnosti i duhovnosti koja ne priznaje podele, strahove, gluposti, mrtvilo, neznanje.

Scena iz silma „Sanjari“
Scena iz silma „Sanjari“

Razbarušeni, boemski, kreativno intonirani enterijer stana (ili čovekove unutrašnjosti gde se odigravaju sve drame i komedije sveta) unutar kojeg troje mladih ljudi eksperimentišu svojim životima rušeći sve moguće barijere i predrasude u potrazi za slobodom i ljubavi, odraz je stanja jednog burnog vremena – kao jedan od glavnih, zasebnih likova ovog izvanrednog, inspirativnog i intrigantnog filma (samo za hrabre, one koji umeju da sanjare i bore se, uprkos svemu, za svoje ideale i snove).

Teo: Revolucija nije gala večera. Nije književno delo, crtež niti tapiserija. Ne može se završiti istom elegancijom i mirnoćom, niti nežnošću, prijateljstvom, učtivošću, obuzdavanjem i plemenitošću. Revolucija je ustanak, nasilni čin, u kome jedna klasa nadjača drugu.

Na kraju, dve priče se međusobno prepliću u još jedno izvanredno bertolučijevsko iskustvo, na graničnim područjima unutrašnje, čovekove duhovne revolucije. Bertolučijevsko iskustvo unutar kojeg su vešto suprotstavljeni introvertni, filmu okrenut svet glavnih likova priče i spoljašnji svet političke i egzistencijalne realnosti kraja jedne prelomne i uzbudljive epohe (sa nesagledivim posledicama koje upravo proživljavamo).

Sanjarski i „nelogično“, do samog kraja „crvenih zastava slobode“ i zapaljivih barikada u glavama ljudi.

…Bilo jednom jedno hrabro vreme, bili jednom jedni hrabri ljudi koji su čvrsto verovali i sanjarili o nekom mnogo boljem, humanijem i pravednijem svetu, boreći se na ulicama i barikadama za svoje pravo da prožive vlastite snove na javi… Bili jednom jedni čudesni sanjari koji su vlastite snove pretvorili u umetnost življenja u želji da stvore svet jednako dostojan življenja za sve nas… Bio jednom jedan film koji je vlastitom lepotom, koloritom, muzikom i toplinom zauvek obojio i sačuvao od zaborava jedan jedinstven duh vere, slobode, kreativnosti i ljubavi… Samo za tebe i sve one koji istinski veruju i umeju da vole, radujući se životu…

Piše: Dragan Uzelac

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.