Rediteljski debi Džordana Pila, poznatog američkog komičara, verovatno je jedan od filmova o kojima se ove godine najviše pričalo.

Kao prva zvezda čuvenog Sandens festivala, ovaj horor triler je pokupio brojne hvalospeve među kritikom, a zahvaljujući ogromnom uspehu među publikom, ne samo da je dugo držao mesto glavnog trenda na društvenim mrežama nego je i zaradio zavidnih 200 miliona dolara na blagajnama.

Ispostavilo se da je sva ta buka oko ovog filma potpuno opravdana. Film Beži! (originalni naslov Get Out) pravo je osveženje u više pogleda. Naime, Pilu je pošlo za rukom da udahne novi život hororu kao žanru tako što je u priču filma utkao kontroverznu društvenu temu – rasizam i kako je on realizovan u današnjem društvu.

Za svakog ko još uvek čita ovaj tekst, a nije pogledao film, imamo samo jednu poruku: Beži! Baratamo spojlerima i ne plašimo se da ih iskoristimo.

O čemu se u filmu zapravo radi?

Priča je naizgled jednostavna – imamo dvoje junaka koji su u romantičnoj vezi. Njih dvoje putuju na imanje njenih roditelja kako bi on napokon upoznao njenu porodicu. U tom susretu, naravno , leži sav zaplet. Zvuči kao romantična komedija? Ne dajte se prevariti.

Prvi i, čini se, osnovni element zapleta je taj što se radi o međurasnoj zajednici – on je crnac, a ona belkinja. Ovakva podela nosi i druge, krajnje tipične raspodele osobina – on dolazi iz siromašne porodice, dok su njeni bogati i ugledni članovi višeg staleža. Štaviše, ne bilo kakvi ugledni članovi – otac glavne junakinje je renomirani neurohirurg, a majka revolucionarni psihoterapeut (izmislila je metodu za odvikavanje od pušenja, koja se sastoji, ni manje ni više, nego od hipnoze).

Da stvar bude još plastičnija, a podela na dva sveta očiglednija, njen deda (otac njenog oca)je čuveni atletičar kojeg je na Olimpijskim igrama 1936. pobedio Džesi Ovens, inače Afroamerikanac. Istorijski momenat koji je time vezan za porodicu glavne junakinje je, očigledno, Hitlerova Nemačka, te je rasističko nasleđe dodatno naglašeno, naročito u onim scenama u kojima, govoreći o svom ocu, Din Armitidž kaže kako je njegov otac verovao u arijevsku rasu.

Ukoliko vam iz svega priloženog već nije bilo jasno da će se zaplet ticati rasnih razlika, tvorci filma su se pobrinuli da simbolikom ukažu na ono što će uslediti. Tako Krisa, glavnog junaka, prvi put srećemo u kupatilu gde se pri brijanju poseče žiletom, a Rouz, glavnu junakinju i njegovu devojku, kako simbolično bira poslastice iz izloga u pekari.

Rasizam se nameće kao glavna tema već u prvim scenama filma.

Onda kada saznamo da će protagonisti krenuti na put, Kris zabrinuto postavlja očekivano pitanje: Da li tvoji znaju da sam crnac? Da nešto sa tim putovanjem neće biti u redu, naslućuje se već iz reakcije glavne junakinje – nakon što ga pita da li bi trebalo da znaju, ona kreće da brani svoje roditelje ubeđujući svog momka da oni nisu rasisti. Glavni argument glasi: „Moj tata bi glasao za Obamu i treći put, da je mogao– nešto što ćemo malo kasnije čuti i od njenog oca.

Ako i postoji neko kome su ovi detalji promakli, sva je prilika da sledeća kritična scena i njena simbolika nije promakla ama baš nikome.

Naime, nakon što Kris i Rouz krenu na put, kolima slučajno udare jelena zbog čega će nedužna životinja izgubiti život, iz nehata, reklo bi se. Nekoliko momenata kasnije, kada se svi upoznaju, Rouzin otac će održati tiradu (u šali ili, pak, zbilji) o tome kako su jeleni pošast koju treba pobiti. Ova naizgled bezazlena izjava takođe nosi izvesnu simboliku, ali ovaj put daleko suptilniju – engleska reč za jelena je „buck“, dok se u slengu ova reč pežorativno odnosi upravo na Afroamerikance (prim. aut. a black buck).

Sudbonosni susret predstavljen nam je sa distance, iz daleka. Kadar obuhvata dvorište i kuću u svoj svojoj grandioznosti i dozvoljava nam da vidimo tek obrise figura protagonista.

Ponašanje porodice Armitidž čini se prijateljskim, ali kako se publika, zajedno sa Krisom, bude približavala ovog jezivoj porodici, stvari će krenuti da se vrtoglavo komplikuju.

Zašto baš horor?

Ako postoji jedna stvar koju će vam bilo koji ljubitelj horor filmova reći, to je zasigurno to da pravih i kvalitetnih horor filmova više nema. Istina, žanr se već godinama suočava sa opadanjem kvaliteta, umnogome zbog silnih klišea koji su prisutni što u priči, što u tehnici.

Pa zašto se, onda, Pil odlučio za horor kad je već žanr zasluženo dobio problematičan status?

Čini se, iz više razloga. Najpre, ovaj žanr dozvoljava autoru da ekstremizuje pojedine aspekte svoje priče. Realno gledano, mala je verovatnoća da ovakva porodica može stvarno postojati negde u svetu, a još manja da je u stanju da održi ovakav jedan upečatljiv porodični biznis. Ipak, publika ni u jednom momentu neće odbaciti ni film ni njegovu priču samo zato što je priča ektremno fiktivna, jer se takvi ekstremi od horora i očekuju.

Drugo, horor je možda i najbolji žanr da se u njega smesti jedna ovako bolna i simptomatična društvena tema kao što je rasizam. Zašto? Pa, verovatno zbog forme koju on danas ima. Rasizma neosporno, a nažalost, još uvek ima čak i danas. No, čini se da je on poprimio druge, prikrivenije oblike. Ovaj fenomen takozvanog liberalnog rasizma ogleda se upravo u tome da duboko rasistički nastrojene osobe glume liberalnost i toleranciju na površini, dok se na drugim nivoima, potlačenim delovima društva prava i dalje osporavaju.

Upravo je to prikriveno zlo, koje ne vidimo, a naslućujemo, ono što je u horor filmovima najjače oružje strave i užasa. Hičkok je često govorio o tome da se ljudi više plaše onoga što im se samo nagovesti, ali im se ne pokaže. Onda kada publika ima priliku da sama domašta zlokobni deo, upravo je tada priča najjača i ostavlja najjači utisak na gledaoca.

Ipak, možda i najtužniji aspekat ove horor priče leži u njenom junaku.

Kris nije tipični junak horor filmova – on ne zalazi u mračne uličice i ne ulazi u uklete kuće, a pogotovu ne zalazi u njihove napuštene podrume. On nije naivna žrtva, ali je postavljen u takvu poziciju.

I zaista, publika će u jednom momentu imati potrebu da dovikuje Krisu kako treba da posluša savet iz naslova, odnosno savet svog prijatelja i rođaka. Međutim, publika će i razumeti zašto on ne beži iz te jezive kuće.

U Krisu se, dakle, odvija paralelna borba koja je simbolično borba čitave jedne rase u malom – on se trudi da ne bude paranoičan, da ne sumnja u svoje domaćine, čak mu ni u jednom trenutku ne pada na pamet da bi Rouz mogla biti nešto drugo od onoga što tvrdi. Na sve provokacije reaguje mirno, preko svakog stereotipa i predrasude koje mu ovo visoko društvo baci u lice on prelazi dostojanstveno, iako ima puno pravo i da se uvredi i da burno reaguje.

On se trudi da se uklopi i ne uvredi nikoga, čak i onda kada mu je bolno jasno da tu ne prirada.

Zlo pritajenog rasizma

Iako film počinje krajnje eksplicitnim rasističkim delovanjem (prim. aut. misteriozni čovek iz belog sportskog automobila najpre prati jednog mladog Afroamerikanca ulicom da bi ga zatim napao i kidnapovao), rasizam prisutan među belačkim delom društva biće, ili će se makar truditi da bude, krajnje kontrolisan i prikriven. Ipak, i kao takav publici će biti očigledan.

Potpuno je jasno koliki su Armitidžovi rasisti od onog trenutka kad krenu da se manično pravdaju i predstavljaju kao liberali.

Iako je priča smeštena u američko društvo posle Obame (mada Trampa režiser nije mogao ni da nasluti u vreme kad je film snimljen), Armitidžovi imaju poslugu, i to dvoje Afroamerikanaca. „Mrzim kako ovo izgleda – bela porodica, a crnačka posluga“, lukavo se vajka Din Armitidž.

Međutim, već sama činjenica da poslugu upoznajemo tek nekoliko sekundi nakon što se on ponosno hvali suvenirima sa raznih putovanja, te svojom željom da upoznaje tuđe kulture, ukazuje na to koliko se on ustvari pretvara.

Ako to i nije dovoljno, ponašanje dvoje slugu definitivno će otkriti nešto sumnjivo. Čak iako publika na prvu loptu ne može ni da pomisli da bi priča mogla da bude onakva kakva zapravo jeste, usiljeno i, u najmanju ruku, čudno ponašanje sluškinje Džordžine i baštovana Voltera nateraće prosečnog gledaoca da pomisli kako su ovi nesrećni ljudi zasigurno prisiljeni ili čak ucenjeni da obavljaju taj posao.

Međutim, ovakav pritajeni, liberalni rasizam pokazaće se u punom sjaju onda kada krene okupljanje – mala godišnja zabava koju priređuje porodica Armitidž. Svi gosti redom pripadaju višem staležu i svi su, krajnje sumnjivo, oduševljeni činjenicom što upoznaju Krisa.

Komentari o Krisovoj boji kože klasični su primeri rasnih predrasuda – jedni hvale njegovu fizičku snagu, te fizičke predispozicije, drugi diskutuju o činjenici kako je „crno sada u trendu“. Nije ni čudo što Kris iz svega toga želi samo da pobegne, i u toj svojoj očiglednoj izopštenosti iz društva pokušava da se poveže sa „svojima“ – on prilazi svim Afroamerikancima, samo da bi se debelo razočarao.

Ti su Afroamerikanci ujedno i najčudniji članovi tog društva. Maniri i odeća im je tipično belačka, i to vezana za viši, ali i daleko stariji, sloj društva. Onda kada se sazna njihova prava priroda, ovakvo ponašanje postaje jasnije.

Ukratko, porodica Armitidž takoreći proizvodi žive verzije nekadašnjih figurica crnaca koji plešu.

Ovaj simbol američkog rasizma iz tridesetih ovde doživljava i bukvalno otelotvorenje – Afroamerikanci su lutke koje se daju bogatim belcima na upravljanje. Kris je najnovija odabrana žrtva čije će telo biti oteto kombinacijom hipnoze i operacije na mozgu, čime će on postati tek putnik zarobljen u sopstvenom telu.

Čitava zabava kulminiraće u jezivoj i potpuno nemoj igri tombole (oni je nazivaju Bingom, premda to sve više liči na aukciju) u kojoj će glavna nagrada biti upravo mlađani Kris.

Borba za sopstveni život

Ono što će nastupiti je Krisova borba da se iz kandži psihopata spase, no ta će borba od njega zahtevati da preuzme upravo ulogu koju mu stereotipi pripisuju.

Naime, ne bi li se spasao i pobegao, Kris će morati da postane zver (za razliku od lovine koja je do tog momenta bio; drugim rečima, od jelena će simbolično postati predator) – baš kakvom ga je nazvao Rouzin brat Džeremi. Da stvar bude još agresivnije simbolična, on će se hipnoze spasiti tako što će zapušiti uši pamukom iz fotelje za koju su ga vezali, čime autori povlače direktnu paralelu sa poljima pamuka na kojima su radili robovi u Americi.

Scena u kojoj Misi Armitidž hipnotiše Krisa
Scena u kojoj Misi Armitidž hipnotiše Krisa

U borbi za sopstveni život, nedužni Kris će, dakle, morati da isprlja ruke i ubije članove porodice Armitidž. U borbi jedan na jedan sa svakim od članova, on će ispoljiti neverovatnu snagu, te će se u potpunosti ostvariti u ulozi predstavnika genetski fizički nadmoćnije rase, čime se i simbolično odbacuje teorija o nadmoći bele rase.

No, i pored svega ovoga, snaga ovog filma i njegove poruke ogleda se u jednoj od poslednjih scena.

Poslednja preživela iz porodice Armitidž, njegova do tada voljena Rouz, krenuće i bukvalno u lov na Krisa – u momentu kada on pokušava da pobegne (istim onim belim automobilom iz prve scene filma), ona će krenuti puškom na njega. Da stvar bude plastičnije objašnjena, Rouz je obučena u belo jahačko odelo i kreće po svog trofejnog jelena, pritom ne pokazujući nijednu emociju osim rešenosti da ubije lovinu, i pored toga što joj je čitava porodica ubijena i kuća zapaljena samo nekoliko scena ranije.

Simbolizam vezan za njen lik naročito je upečatljiv. Naime, pre ove konačne scene, vidimo Rouz kako pije mleko i jede popularne šarene žitarice – ali ih nikako ne meša, time i na simboličkom nivou odvajajući belo od obojenog. Mnogi pominju kako u tome što ona pije baš mleko, vide omaž Kjubrikovoj Paklenoj pomorandži.

Njena sposobnost da se pretvara obmanjuje i najsumnjičavijeg gledaoca, iako su, u retrospektivi, svi znaci da je i ona umešana u opšti zločin kristalno jasni. Od momenta kada krene da predstavlja svoje roditelje kao nerasiste pošto-poto, preko scene u kojoj se agresivno raspravlja sa policajcem i optužuje ga za rasizam jer želi da legitimiše Krisa, pa sve do njenog ponašanja u kući, jasno je da je ona jedan od modernih trgovaca robljem.

Ipak, Rouz je, čini se, ujedno i najgora od svih Armitidžovih. Ovakva tvrdnja će se potvrditi poslednjom scenom. Onda kada Kris odustane od namere da je ubije, u kadar ulazi policijski auto. Bez razmišljanja, Rouz maestralno ulazi u ulogu bespomoćne bele žene koju je napao nasilni crnac, time igrajući na kartu svih poznatih stereotipa o crnom napasniku.

Osim što nam pokazuje Rouz u svoj svojoj zlobi, poslednja scena je ujedno i najsnažnija poruka filma.

Onda kada se čuje policijska sirena, a publika ugleda policijski automobil, jedino što je stvarno je prva misao svakog gledaoca. A ona uvek i nepogrešivo glasi da će se Rouz izvući.

Setite se svoje prve misli kada ste gledali ovu scenu – Afroamerikanac nad ranjenom belkinjom i pomisao na policajca su vas zasigurno naterali da pomislite kako će pomoći njoj, a ne njemu. Istina, kako je policija u filmu prethodno prikazana (pa čak i afroamerički deo policije), te uz prethodno znanje o pređašnjim događajima koji su uključivali policijsku butalnost prema Afroamerikancima u stvarnom svetu, nije ni čudo da ste pomislili da je Rouz pobedila.

Tačno? Nije.

Na sreću, u kolima je Krisov prijatelj Rod, ali ovakav srećan kraj ne menja činjenicu da je kompletna publika znala kraj i pre nego što će se desiti. Pretpostavka jeste bila pogrešna, ali je to što je apsolutno svaki gledalac pretpostavio isto krajnje simptomatično. I to je naša tužna realnost – rasizam koji današnje društvo (i to ne samo američko) tako snažno poriče i dalje je bespogovorno jak i mi smo toga svesni, čak i onda kada to ne želimo da priznamo. Naročito tada.

 

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.