Bilo jednom u Americi – jevrejski gangsteri iz Bruklina

Bilo jednom u Americi (1984) Serđa Leonea ili Kum (1972) Frensisa Forda Kopole? Koji je film veće remek delo? Dilema koja među zaljubljenicima u kriminalistički žanr verovatno nikada neće prestati, jer se na tu temu i danas vode žučne rasprave, bez obzira što su ove dve mafijaške sage snimljene još sedamdesetih, odnosno osamdesetih godina prošlog veka. Nesumnjivo je da obožavaoci oba ostvarenja imaju čvrste argumente kojima favorizuju jedan ili drugi film. Ipak, čini se da oni koji preferiraju Bilo jednom u Americi, kriju nešto jače adute u rukavu.

Možda zato što Serđo Leone, iako mu je Paramaut studio „dao ponuda koju neće moći da odbije“, nije želeo da režira Kuma, jer je već tada imao ideju o snimanju filma zasnovanog na sličnom žanrovskom konceptu, ali po mnogo čemu različitog. Filma koji je, pre svega, manje surov od svog prethodnika. Ostvarenja čija priča, bez obzira što su njeni glavni junaci tipični predstavnici mafijaškog sveta, obiluje romantičnim, na momente čak i bajkovitim elementima. Dela u kome su prijateljstvo i ljubav istaknuti u prvi plan, ostavljajući u senci (ne)dela beskrupulnoznih gangstera. Filmskog klasika ukrašenog fantastičnim muzičkim opusom neprevaziđenog Enija Morikonea (uz dužno poštovanje prema Ninu Roti za muziku u filmu Kum).

Bilo jednom u Americi

Interesantno je da je muzika za film Bilo jednom u Americi nastala pre nego što je njegovo snimanje uopšte i počelo. Morikone je na osnovu scenarija i u njemu opisanih karaktera glavnih protagonista filma stvorio nezaboravne melodije, iskoristivši za lajtmotiv prerađenu kompoziciju Amapola iz 1924 godine, pozajmljenu od Španca Hozea Lakalje. Uprkos njegovom ogromnom trudu i zalaganju, distributeri su (slučajno ili namerno) u uvodnoj špici filma izostavili Morikoneovo ime, a sam Morikone nije dobio šansu (navodno iz tehničkih razloga) da učestvuje u nadmetanju za Oskara. Tek mnogo godina kasnije, muzika rađena za ovo kultno filmsko ostvarenje proglašena je od strane kritičara životnim delom cenjenog Italijana.

Ništa bolje nije prošao ni Serđo Leone. Naime, kada je 1970. godine čuveni režiser koji je stekao slavu snimajući špageti vesterne, bez razmišljanja odbio da režira sagu Kum, svi u holivudskoj filmskoj industriji su bili neprijatno iznenađeni. Ta njegova „drskost“ nikada mu nije oproštena.

Već tada Leone je znao da će snimiti film slične tematike, ali potpuno različite suštine. Započeo je i rad na scenariju, baziranom na knjizi penzionisanog gangstera Harija Goldberga, inače velikog poštovaoca Leoneovog filmskog stvaralaštva. On mu je neko vreme i pomagao u adaptaciji scenarija, a pre nego što se 1982. godine upokojio, Goldberg je Leoneu dao pismeno ovlašćenje za korišćenje njegovih autorskih prava.

U prvobitnoj raspodeli uloga bilo je predviđeno da dva glavna lika, Nudlsa i Maksa igraju Žerar Depardje i Ričard Drajfuz, druga opcija su bili Dastin Hofman i Tom Berindžer, da bio konačan izbor pao na Roberta De Nira i Džejmsa Vudsa. Pored njih dvojice, u filmu glume Elizabet Mekgavner, Dženifer Koneli, Vilijam Forsajt, Džo Peši, Džejms Ruso itd. Kada je završeno snimanje, Serđo Leone je raspolagao ogromnim materijalom trajanja oko 10 sati. Skraćivanje nije bilo ni malo lako, pa je najpre režiser mislio da publici plasira dvodelni film koji bi ukupno trajao oko 6 sati, ali je od toga odustao. Konačna verzija je trajala 229 minuta.

Bilo jednom u Americi u dužoj i kraćoj verziji

Svoju svetsku premijeru film je imao u Francuskoj, na Kanskom festivalu 1984. godine. Nakon prikazivanja, publika je oduševljeno ustala i neprestano aplaudirala duže od 15 minuta. Takvim ovacijama mogao se podičiti retko koji filmski stvaralac.

U prikazivanju širom Evrope film je doživeo veliki uspeh. Međutim, kada je došlo vreme za prikazivanje u SAD i Kanadi, nastao je potpuni obrt. Ljudi iz producentske kuće Vorner bros su, uglavnom iz komercijalnih razloga, uprkos snažnom protivljenju Leonea, film premontirali i skratili njegovo trajanje na svega 144 minuta, čime je filmska priča bila potpuno osakaćena. Sve scene su postavljene hronološkim redom, što je dovelo do potpune zbrke i nejasnoće u samoj radnji filma, pa je zbunjenim gledaocima bilo teško da razumeju suštinu, zaplet i kraj. Film je doživeo potpuni krah, publika je bila razočarana, a kritičari nemilosrdni.

Međutim, svi oni koji su kasnije odgledali prvobitnu, originalnu verziju filma, povukli su svoje oštre reči, a Bilo jednom u Americi je proglašen klasikom svetske kinematografije. Mnoge scene iz filma danas se smatraju antologijom sedme umetnosti. Prema mišljenju većine, najupečatljivija među njima je ona kada gangsteri iz Bruklina uz taktove Rosinijeve opere Svraka kradljivica, prave  haos u njujorškom porodilištu mešajući novorođenčad uglednih Njujorčana.

Na žalost, Leone nije imao mnogo vremena da uživa u kasnijoj slavi svog remek dela. Srce ga je izdalo 1989. godine, ne dozvolivši mu da dovrši započeto snimanje filma o strasnoj ljubavi koja se u okupiranom Lenjingradu rodila između Ruskinje i Amerikanca. Za života je priznat kao  tvorac špageti vesterna, filmskog podžanra koji je proslavio njega i glumca Klinta Istvuda. Film Bilo jednom u Americi je svoju svetsku slavu stekao tek nakon smrti režisera. Kada je 1992. godine Klint Istvud dobio oskara za film Neoprostivo (Unforgiven), posvetio ga je svom dugogodišnjem prijatelju i saradniku Serđu Leoneu.

Dragan Antić – sinemanija.com

1 komentar

Odgovori

Please enter your comment!
Please enter your name here