Prve asocijacije na Bjork su njeni uvrnuti kostimi i frizure, Island i detinji izraz lica. Iza tog lica se, međutim, krije ozbiljna unutrašnjost. Teško je za nju reći da je pop diva. Ispravno je nazvati je umetnikom, u svakom smislu te reči. Njen umetnički izraz prostire se mnogo šire od muzike. Ona uspeva da spoji svet pop kulture i svet umetnosti, nalazi se na granici između mejnstrima i andergraunda.

Bjork je predstavnik severnjačkog senzibiliteta, nasupot strastvenom južnjačkom koji je zastupljeniji u popularnoj kulturi. Strast je kod nje skrivenija dublje u biće, slojevita i intenzivna. Ne razotkriva se lako. Njena duboka osećajnost izražena je najizravnije kroz njen vokal. Njime na čudesne načine uspeva da iznese veoma širok spektar emocija, od melanholije do pomahnitale sreće, od straha do besa. Isto tako, nemoguće je smestiti je u neki žanr, jer se njena muzika prostire od popa do džeza, od panka do elektronike.

Bjork se kroz svoju muziku otvara, ostaje izložena i ogoljena pred slušaocem. Gotovo kao da slavi svoju ranjivost, otvoreno pevajući o stvarima koje joj se dešavaju u privatnom životu. Razotkriva svoju tugu, razočarenja i bes, i suočava se sa njima, da bi se uvek vratila nadi i optimizmu. U isto vreme, ona uspeva da ostane misteriozna. Univerzalne ljudske emocije dočarava na veoma specifičan način.

Kockica šećera

Bjork je rođena 1965. godine u Rejkjaviku. Od detinjstva oseća povezanost sa muzikom. Roditelji je rano upisuju u muzičku školu, tako da je prvo došla u dodir sa klasičnom muzikom. Sa 11 godina snimila je prvi album, čime je postala nacionalna zvezda. Ipak, pesme koje na tom albumu peva nisu njene. Bile su to obrade različitih izvođača, od Bitlsa do Stivija Vondera, prepevane na islandski jezik. Bjork je, međutim, od detinjstva pisala svoje pesme, maštajući o vremenu kada će moći njih da snimi.

Sedamdesetih godina sa obližnjeg britanskog ostrva počeli su da dopisu novi zvukovi. Bjork je bila tinejdžer kada je pank preplavio Island. Njena buntovnička priroda pronašla se u duhu koji je pank doneo sa sobom. Ubrzo je osnovala svoj prvi bend.

Tokom 80-ih godina bila je član nekoliko pank i post-pank bendova. Bila je deo umetničke sredine, večito okružena pesnicima, avangardnim i džez muzičarima i nadrealističkim umetnicima. Ovaj period je ključan na njeno razvijanje kao umetnika. Izloženost najrazličitijim idejama razvijala je njenu otvorenost za eksperimentisanje koju je ispoljavala u kasnijoj karijeri.

Bend Sugarcubes koji je Bjork predvodila od 1986. do 1992. godine postigao je internacionalna priznanja. Bio je to spoj post-pank zvuka i islandske kulture i tradicije, i zajednički projekat sa njenim suprugom. Njihov prvi singl na engleskom jeziku – Birthday, pronašao je mesto na top listama u Velikoj Britaniji. Ubrzo im je zakazana i američka turneja na kojoj su ih slušali i Dejvid Bouvi i Igi Pop.

Do kraja 80-ih godina Bjork je već iza sebe imala uspehe u muzičkom svetu, a postala je i majka po prvi put. Ipak, njen put je tek otpočeo. Imala je potrebu da se udalji od rada u bendu i započne nešto novo.

Isobel u civilizaciji

Početkom 90-ih Bjork se seli u London, sa odlukom da postane solo izvođač. Bjork često napominje kako joj je oduvek elektronska muzika bila bliža od roka, pronalazeći najveću inspiraciju kod izvođača kao što su Kraftwerk i Brajan Ino. Zbog toga je London bio pravo mesto za nju. Takođe, veliki uticaj na njeno pisanje pesama imali su ženski izvođači poput Džoni Mičel i Kejt Buš, svojim izrazito ženstvenim senzibilitetima. Bjork je težila da ove različite uticaje objedini u svom novom umetničkom izrazu.

U Londonu tog vremena razvijala se jaka muzička andergraund scena. Bilo je to vreme uspona elektronske plesne muzike (EDM), rejva i klupske kulture. U Bristolu se javio trip-hop, zvuk koji su predvodili bendovi Massive Attack i Portishead. Kod Bjork se javilo interesovanje za eksperimentisanje na ovom novom terenu.

Bjork je postala jedan od najznačajnijih solo izvođača 90-ih. Život u Londonu bio je veliki kontrast u odnosu na izolovani život na Islandu. Podrazumevao je život u urbanoj i burnoj sredini, izlaske u klubove. Vreme je provodila sa pionirima elektronike 90-ih godina, poput Trikija i Goldija. Počela je da sarađuje intenzivno sa producentom Markom Belom.

Tokom 90-ih godina snimila je tri albuma. Već na prvom albumu, jednostavno nazvanim – Debut, počinje njeno eksperimentisanje sa elektronikom, kombinujući je sa elementima folka i hip-hopa. Ovo je bilo njeno stidljivo, ali upečatljivo, predstvaljanje svetu. Na omotu albuma delimično skriva lice rukama. Od tada pa nadalje svaki njen album biće izraz novog aspekta njene ličnosti koji pronalazi u sebi.

Na drugom albumu Post, ona nastavlja da istražuje elektroniku i industrijski zvuk. Ovo je njen album o urbanom gradu i o brzom životu u razvijenoj civilizaciji, ali iz ugla osobe koja dolazi iz potpuno drugačije sredine. Upoznaje nas sa Isobel, devojkom rođenom u šumi, u izolaciji, koja čovečanstvu, oslonjenom na logiku, želi da skrene pažnju na važnost urođenog instinkta i intuicije. Pesmu Isobel napisao je islandski pesnik, Sjon, sa kojim je sarađivala i nakon toga. Spot za istu pesmu uradio je francuski reditelj Mišel Gondri, sa kojim je Bjork takođe radila u više prilika.

Njeni spotovi postali su jedan od njenih zaštitnih znakova. Od početka solo karijere Bjork je ogromnu važnost posvećivala vizuelnom aspektu svog rada. Vizuelno uvek prati priču njenih pesama. Mora da uskladi spoljašnjost sa onim što oseća unutra. Pored Gondrija, na njenim spotovima radili su i Spajk Džouns, Kris Kaningham, Aleksandar Mekvin i dr.

Homogenic

Uspesi i naporan rad izmorili su Bjork. Bila je pod ogromnim pritiskom nakon prva dva albuma. 1996. godine opsednuti fan njene muzike neuspešno je pokušao da joj dostavi bombu na kućnu adresu, nakon čega se ubio. Ovo joj je donelo neželjenu medijsku pažnju. Bjork je imala potrebu da se povuče.

Njen treći album Homogenic, snimljen je u Španiji. Po mnogim kritičarima ovo je njeno najbolje ostvarenje do danas, i jedan od ključnih albuma 90-ih godina uopšte. Predstavlja njen povratak u unutrašnji svet, povlačenje u sebe i povratak korenima. Ona odlazi još dalje u muzičkom eksperimentisanju. U muziku unosi žičanu instumentaciju, koju kombinuje sa snažnim elekronskim bitovima. Muzika zvuči sublimno, puno života. Bjork je ponovo u svojoj sredini, u prirodi. Ona u pesmi Alarm Call proklamuje:

Želim da se popnem na vrh planine sa radijom i dobrim baterijama, da pustim radosnu pesmu i osobodim ljudsku rasu od patnje.

U ovoj fazi svoje karijere Bjork se udaljava od slatkastog imidža koji je do tada pratio. Kako sama kaže, želela je da izgradi imidž ratnice. Na kultnom omotu za album ona je obučena u svileni ogrtač, sa sočivima u očima i ogromnim noktima. Deluje misteriozno i smireno, hladno i udaljeno. Dizajn omota je radio Aleksandar Mekvin.

Album je inspirisao mnoge druge izvođače, posebno Radiohead u stvaranju njihovog albuma Kid A. Pored svog pritiska u kom Homogenic nastaje, album predstavlja slavljenje života i nosi optmističnu poruku, završavajući se pesmom All is full of Love. Bjork je uspela da ponovo pronađe stabilnost.

Ples u tami

1999. godine Lars fon Trir ponudio je Bjork ulogu u svom mračnom mjuziklu Dancer in the dark. Bjork je za film napisala originalnu muziku. Uloga je bila teška sama po sebi, ali i rad sa Trirom, tako da se zavetovala da više neće glumiti. Pesma iz filma koju je snimila sa Tomom Jorkom bila je nominovana za Oskara, dok je na Kanskom festivalu osvojila nagradu za najbolju glumicu. U Trirovom filmu Bjork igra Selmu, ženu koja je slepa i zatvorena u svoj imaginarni svet. Ovo stanje oslikaće se i na njen sledeći album.

Vespertine je možda najintimniji album koji je Bjork snimila. Obeležava i početak njene dugogodišnje veze sa umetnikom Metjuem Barnijem. Intimnost je noseća tema albuma. Želela je da snimi album o mikrokosmosu, o svakodnevici, dokolici, nasuprot epskim temama sa albuma Homogenic. Kako i sam naziv albuma govori, u pitanju su večernje teme, pa tako ovde eksplicitno istražuje i teme seksualnosti i erotike, ali na neuobičajeni način, što se čuje na singlovima albuma Pagan poetry i Cocoon.

Bjork se u ovom periodu preselila u Njojork. Počela je da sarađuje sa novom grupom muzičara i producenata. Ovog puta eksperimentiše sa nekonvencionalnim instumentima. U muziku pretvara zvukove iz svakodnevnog života. Sama je radila i na pravljenju mikrobitova koji se pojavljuju na albumu. Sarađuje sa horovima, a dominantni su i zvukovi harfe, muzičkih kutija i sličnih zvukova kojima se u tom periodu divila.
Čini se da su njene ideje nepresušne. Na Vespertine se nadovezao album Medulla 2004. godine, sačinjen isključivo od ljudskog glasa.

Priroda i tehnologija

Specifičnost umetnosti koju Bjork stvara jeste njena težnja da kroz nju spoji prirodu u tehnologiju, koje su u modernom svetu shvaćene kao opozitnosti. Ona uspeva da obgrli obe. Bjork je odrastala je okružena santama leda, belinom i hladnoćom. Ne krije da je priroda njena najveća inspiracija. Priroda je imala najveći uticaj na nju kao stvaraoca, kao i na razvijanje njenog vokala. Odrastajući na Islandu, nije bila izložena drugim pevačkim uzorima u detinjstvu.

Njena ljubav prema prirodi može da se nadoveže na panteističku tradiciju severno-evropskih zemalja, koja podrazumeva povezivanje religije i prirode. Ovo se prvo manifestovalo slikarstvom pejzaža, koje je bilo najranije zastupljeno u severnim delovima Evrope. Bjork takođe neguje ljubav prema pejzažu, što se vidi u njenim spotovima. Gotovo da je priroda njena religija, ogledalo u kom spoznaje sebe.

Tehnologija joj je takođe bliska, posebno u stvaranju muzike. Često uz pomoć tehnologije uspeva da dočara zvuk koji je inspirisan prirodom. Ovim težnjama najviše se približila svojim albumom iz 2011. godine Biophilia. Na njemu se bavi temama nauke i prirode, a čak su ga pratile i interaktivne aplikacije. Album prati i dokumentarac koji je snimila sa Dejvidom Atenboro (When Bjork met David Attenborough) u kom raspravljaju o čovekovoj vezi sa prirodom.

Bjork danas i uvek

2013. godine Bjork je raskinula sa dugogodišnjim partnerom Metjuom Barnijem sa kojim ima i dete. Ovaj težak udarac propraćen je njenom muzikom. Čitav album Vulnicura je kao njena otvorena rana koju teži da zaceli, što je, čini se, stvarajući svoj poslednji album Utopia uspela još jednom. Njena najveća poruka je ranjivost iz koje crpi unutrašnju snagu.

Poslednjih godina Bjork ne prestaje da oduševljava svojim delom. U muzejima se prave izložbe o njenoj karijeri. U njoj se spajaju potpuni paradoksi modernog i drevnog, detinjeg i agresivnog, umetnosti i nauke. Mnogobrojne saradnje dodatno su obogaćivale i nastavljaju da obogaćuju njeno delo. Spoj futurizma i nečeg gotovo magičnog i primordijalnog što nosi u sebi čini je već sada besmrtnom.

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here