Dok u kafanama i na društvenim mrežama (šalimo se za kafane – nema toga više) svi raspravljaju o tome ima li ili nema opravdanja za to da se jedan rokenrol tekstopisac kao što je Bob Dilan okiti Nobelom za književnost, najbolje bi bilo potražiti odgovore u samim stihovima.

Bob Dilan

Predstavljamo vam jednu od najuspelijih pesama Boba Dilana, u prevodu jednog od najboljih savremenih prevodilaca, Zorana Paunovića. Pročitajte, uživajte, ocenite sami vrednost stihova otetih iz muzičkog sazvučja i prenetih na jedan drugi, tek donekle srodni jezik.

Teška će kiša pasti – Bob Dilan

Plavooki sine moj, reci, gde si bio?
Gde si bio, kaži mi, dete moje milo?
Niz dvanaest gora kroz maglu sam posrtao,
Duž šest vijugavih puteva hodao i puzao,
Kroz sedam setnih šuma smelo gazio,
Pred dvanaest mrtvih okeana se nalazio,
U grobu najdubljem bio, tamo gde svetla nema,
I teška se, teška, teška kiša sprema,
Teška će kiša pasti.

Plavooki sine moj, pričaj sve što je bilo,
Šta si sve video, kaži mi, dete moje milo?
Novorođenče videh, vukove oko njega,
I dijamantski autoput na kom nikoga nema,
I crnu granu na kojoj mnogo krvi ima,
I sobu punu ljudi s krvavim čekićima,
I bele merdevine vodom pokrivene,
I hiljade govornika sa slomljenim jezicima,
I puške i mačeve u detinjim rukama,
I teška se, teška, teška kiša sprema,
Teška će kiša pasti.

Sine moj plavooki, a šta si čuo, kaži?
Jesi li čuo istinu, ili tek puste laži?
Čuo sam grmljavinu i u njoj strašan znamen,
I riku talasa što mogu celi da potope svet,
Sto dobošara sam čuo, plamen im ruke gutao,
Deset hiljada ljudi je šaptalo, a niko nije slušao,
Od gladi jedan je umirao, a mnogo njih se smejalo,
Čuo sam pesmu pesnika što je u slivniku skončao,
Čuo sam klovna što je na ulici plakao,
I teška se, teška, teška kiša sprema,
Teška će kiša pasti.

Plavooki sine moj, reci, koga si sreo?
Koga si sreo, kaži, na koga put te naneo?
Sreo sam malo dete kraj mrtvog ponija,
Sreo sam belog čoveka sa crnim psom na uzici,
I mladu ženu čije je telo gorelo,
I mladu devojku, na poklon dade mi dugu,
I čoveka kom ljubav ostavi samo tugu,
I još jednog, što mržnju nosio je k’o ranu,
I teška se, teška, teška kiša sprema,
Teška će kiša pasti.

Plavooki sine moj, reci mi, šta ćeš sada?
Šta smeraš, milo dete, kakva te nosi nada?
Sad hitam natrag, pre no što kiša krene,
Duboko, najdublje u crnu šumu ću zaći,
Tamo gde mnogo je ljudi čije su ruke prazne,
Tamo gde otrovne kapi bujicom silnom naviru,
Gde dom i tamnica gadna jedno kraj drugog stoje,
Tamo gde lice dželata uvek je dobro skriveno,
Tamo gde glad je gnusna, duše zaboravljene,
Tamo gde crno je boja i gde ništa je broj,
Pesmu ću svoju sad da govorim, nju ću da mislim i dišem,
I njen ću odraz s planine jasno da pokažem svima,
Na okeanu da stojim, sve dok ne počnem da tonem,
Tu pesmu moram dobro da znam, pre nego što je zapevam,
A teška se, teška, teška kiša sprema,
Teška će kiša pasti.

S engleskog preveo Zoran Paunović

1 KOMENTAR

  1. BOB DYLAN – Pašće Teška Kiša

    O, gde si to bio, plavooki sine?
    Iz kakve to, mili, dolaziš daljine?

    Posrtali niz deset maglenih planina,
    Duž šest vrludavih tumarah dolina,
    Bejah usred sedam ojađenih gora,
    Suočen se nađoh sa sto mrtvih mora,
    I najdublje zađoh u čeljust stratišta,
    A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
    Pašće teška, teška, pašće teška kiša.

    I šta si video, plavooki sine?
    Šta sve vide, mili, usred te tuđine?

    Novorođenče međ vucima što reže,
    I drum od dragulja od koga svi beže,
    Crne šume videh, i krv po tom drvlju,
    Ljude s čekićima zamazanim krvlju,
    Poplavljen trem videh, a u toj baraci
    Trista govornika s jezikom u šaci,
    I oštre mačeve i puške hajduka
    Što ih je nejaka dečja vukla ruka,
    A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
    Pašće teška, teška, pašće teška kiša.

    A šta li si čuo, plavooki sine?
    Šta li si sve čuo usred te tuđine?

    Čuo sam gromove što preteći hukte,
    Vale što svetove spiraju i lome,
    Hiljadu bubnjara čije ruke bukte,
    Hiljade što šapću a nemaju kome,
    Jednog što mre dok se svi od smeha grče,
    I pesmu pesnika što u jarku crče,
    I vapaje klovna zapalog u govna,
    A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
    Pašće teška, teška, pašće teška kiša.

    A koga si sreo, plavooki sine?
    Koga si sve sreo, usred te tuđine?

    Kraj mrtvog konjića video sam luče,
    I belca što jaše neko crno kuće,
    Devojku čije je telo vatra ždrala,
    Devojčicu što mi s neba dugu dala,
    Sreo sam čoveka ranjenog u ljubav,
    Drugog što doveka od mržnje je gubav,
    A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
    Pašće teška, teška, pašće teška kiša.

    Pa šta ćeš da činiš, plavooki sine?
    Šta misliš da činiš, kada ovo mine?

    Pre nego što kiša, teška kiša, line,
    U dno prašumskoga otići ću mraka,
    Gde je puno ljudi a svi praznih šaka,
    Gde otrovno seme plovi rečnim tragom,
    Gde se dom sparuje sa tamničkom vlagom,
    Gde su dželatima lica sakrivena,
    Gde glad ružno štrči, duše krije sena,
    Gde je crno boja, nula mesto broja…

    Sve ću onda reći glasom ili dahom,
    Ili makar samo mišlju svojom plahom,
    Blesnuću sa hridi, da sav svet to vidi,
    I, na kraju moći, pučinom ću poći;
    Pre no što, klonuo, zapevam za braću,
    Dok budem tonuo, svoju pesmu znaću.

    A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
    Pašće teška, teška, pašće teška kiša…

    Preveo Dragoslav Andrić

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.