Kada bismo uspeli ceo rad koji je Bora Stanković za sobom ostavio da pretočimo u sliku, bila bi to scena opskurna, u izmaglici, dimu, negde pred svitanje. Na sceni nameštaj stamen, masivan i pohaban. Sinija, fildžan i vino, a likovi zagledani u ono što je prošlo, bez svesti i želje za budućnošću, trpeći sadašnjost.

Duša rascepana između želja i onoga što drugi imaju u planu, podrhtava, treperi kao list vinove loze nad bunarima staroga Vranja. U ovom gradu, na samom rubu razdora istoka i zapada, za tugu se živi, uz suze slavi, a uz pesmu žali. Želje se ne ostvaruju, već se za njima čezne i sa njima umire. Baš ovakav grad kolevka je svega što Bora Stanković jeste, i onoga što je iznedrio.

Koreni stvaralaštva Bore Stankovića

Rođen je 23. marta 1876. godine, u uskim sokacima donje mahale. Otac Stojan bio je čuveni zanatlija, a majka Vaska kći uglednog vranjskog trgovca. Bora je imao tu nesrećnu sudbinu da kao jako mali ostane bez oba roditelja, te brigu o njemu preuzima baba Zlata.

Čitavo detinjstvo i mladost obeleženi su dubokim siromaštvom, zbog koga umalo da Bora prekine školovanje. Veliki intelektualci toga vremena su bili Borini profesori u gimnaziji, poput Jaše Prodanovića, Svetislava Simića, Ljube Davidovića.

Profesor Milivoje Simić je posebno zaslužan za nastavak njegovog školovanja, brinuo je o njemu kao o svom detetu i jedna je od najzaslužnijih ličnosti što se Borin talenat nije izgubio u borbi sa oskudicom.

Poslednju godinu gimnazije završava u Nišu, a zatim upisuje Pravni fakultet u Beogradu i tamo se nastanjuje. Iako je takoreći svoj vek proveo van Vranja, ovaj grad bio je nepresušni izvor njegove inspiracije i do kraja života se sa setom i tugom u pričama vraćao njemu.

Bora Stanković

Na Borino stvaralaštvo najviše utiču osobe i događaji iz detinjstva, a najveći od svih ima upravo pomenuta baba Zlata, koja je dečaku svakodnevno ispredala priče o starom Vranju. Kada bismo zavirili u Vranje tog razdoblja, glavni motiv bi svakako bio patrijarhat, jedno duboko poštovanje porodice i sredine, zatim siromaštvo, potčinjenost pred Turcima, a sa druge strane pesma i dert, borba sa unutrašnjim damarima i vrela južnjačka krv.

Vraćanje korenima je bila njegova zvezda vodilja, vraćanje onom starom, izgubljenom. Onom što se neće vratiti. Staro Vranje o kom je pisao, nestalo je već u njegovoj mladosti, ali je on uspeo da sačuva svoj rodni grad od zaborava.

„…Dalje već počinju dućani, kovačnice, lončarnice, ali najviše mehane. Onda, iskrivljena kaldrma, opale česme, reka, kameni most sa turskim natpisom, presušeno korito, obala puna vrba, topola.“

„Neću to… Staro, staro mi dajte! Ovo što miriše na suh bosiljak i što sada tako slatko pada. Pada i greje, greje srce.“ (Stari dani)

Bora Stanković i njegovi književni likovi

Delo Koštana njegovo je najpoznatije delo i ujedno je najizvođenija drama na našim prostorima. Glavni lik Mitke je izgrađen po čoveku koji je zaista i živeo u Vranju, uvek nesrećan, nemirnog i nestalnog duha. Oženjen praktično na silu, do kraja života žalio je za slobodom i mladošću.

Bio je i ostao večiti boem, voleo je kafanu i pesme cigana, bežao je od kuće i tražio utehu u muzici i čaši. Savremenici ga opisuju kao časnog čoveka, pravdoljubivog, osetljivog i lepog, ali sputanog teškim okovima sredine i uvek onog centralnog gesla i misli: „Šta će čaršija da kaže?“

„Toj vreme Koštan’ da mi poješ. Toj vreme, mladost, poj Žal za mladost… Za moju mladost, slatku moju mlados’, što me ostavila, otišla od mene.. Poj žal za njuma i vikaj gu neka se vrne, neka mi dođe; da gu samo jos jed’n put osetim, pomirišem… Samo još jed’n put, neću više! Poj Koštan’ žal za njuma i vikaj gu da mi još jed’n put dođe…“ (Koštana)

Stvarni Mitke je izvršio samoubistvo, a Borin je ostao živ, da nas večno podseća na prolaznost mladosti, sreće, života, svega.

Malika Eminović, udata Rašitović, bila je prelepa romkinja koju su svi muškarci ondašnjeg Vranja potajno priželjkivali. Po njenom zanosnom plesu i glasu, nastao je lik Koštane. Bora je kao gimnazijalac prvi put ugledao i upijao pogledom, a po njenim očima nazvao lik, jer se na vranjanskom kesten zove koštan. Prolaznost mladosti i lepote, opisana u delu, doživela je i sama Malika. Od njene raskoši, u poznim godinama ostalo je samo Borino delo da o tome svedoči.

Lik koji se provlači kroz više pripovedaka jeste njegova ljubav iz mladosti, Pasa. Lepa devojčica iz komšiluka sa kojom se družio, odlazio na svadbe, slave, rad u vinogradu. Postoji priča da su se u mladosti i zavoleli i obećali jedno drugom, međutim, nju su udali dok je on završavao gimnaziju u Nišu.

To Bora nikad nije prežalio, i Pasa je bila i ostala glavni motiv neprežaljene ljubavi u mnogim njegovim delima. Kada je jednom prilikom sreo u poznijim godinama, nije bilo ni traga od one njene raskošne mladalačke lepote i postala je, kao što i sam naziv pripovetke kaže, uvela ruža.

„A ti beše uvek od sviju komšijskih devojčica najbolje i najlepše obučena. Tvoja majka iđaše jednako u seljačkom odelu, ali tebe kićaše i gizdaše kao najbogatiju. Kakva li beše tada, u šalvarama, kratkom, tesnom mintanu sa širokim rukavima, opasana boščicom, u lakim papučicama i povezane glave iđaše ti. A hod ti beše brz, lak. Prelaziš preko potoka, a ručice si digla uvis. Plave, velike oči oborila si dole i nogom biraš na koji ćeš kamen stati. Tvoja uska nedra i još tanji pas previjaju se čas na levu, čas na desnu stranu…“ (Uvela ruža)

Kaldrma kao svedok

Kaldrma baba Zlatine ulice pamti i danas odlučan korak literarnog genija, škripu kapidžika koji su krili znatiželjne devojačke poglede i setne uzdahe. Nevešti dodir dve ruke skriven u tami letnje noći, pa zatim klepetanje nanula praćeno lavežom pasa. Pamti i ostaje do danas nemi posmatrač istorijskih previranja, ljudskih sudbina, starih dana i duše jednoga grada.

2 COMMENTS

  1. Atmosfera juga zraci u svakoj recenici, odlicno poznavanje Borine inspiracije i knjizevnog stvaralastva, uzivao sam.

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.