Roman Braća Karamazovi večni je klasik. Komplikovano je odgovoriti na pitanje šta jedan klasik čini klasikom. Međutim, mnogi veliki mislioci i proučavaoci književnosti probali su da dođu baš do tog odgovora. Ali nije lako odrediti jedno merilo, pronaći šablon, uvideti shemu, jer su klasici upravo ona dela koja beže od merila, šablona i shema – od bilo kakvih pravila. Pokazalo se da knjige Fjodora Mihajloviča Dostojevskog konstantno uspevaju, od doba kad su nastale, da postave prava pitanja, a čini se da Braća Karamazovi pitanja postavljaju najpotpunije i najpotresnije. Potresno, ne u smislu sentimentalne dirljivosti i patetičnosti, nego u smislu pravog duševnog potresa. Flober kaže da „treba sebi češati srce s vremena na vreme sa malo bola, da sva gamad sa njega spadne“.

Dela Dostojevskog upravo to rade, ne dozvoljavaju duši da otvrdne, da otupi. Andrej Tarkovski, još jedan veliki ruski umetnik, tvrdi da je „svrha umetnosti pripremiti čoveka za smrt, preorati mu, uznemiriti dušu, čineći je tako sposobnom da se okrene dobru“. Reči Dostojevskog, zapitanost njegovih junaka nad Bogom, životom i smrti, oneobičavaju ustaljeni način mišljenja i dan danas, a tako će uvek i biti, jer rukopisi ne gore. Braća Karamazovi ostaju zlatnim slovima upisani u istoriju književnosti.

Prva stranica prvog izdanja romana Braća Karamazovi Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Kako je ovo primerak iz biblioteke, vide se pečati i datumi uzimanja. Fotografija je crno-bela.
Prva stranica prvog izdanja knjige Braća Karamazovi Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.

Braća Karamazovi: prepričano, analiza likova i dela

Poslednje delo Fjodora Mihajloviča Dostojevskog iz 1880. godine veoma je složeno po tematskoj strukturi, idejama i porukama koje nosi. Radnja prati porodicu Karamazov, tačnije oca Fjodora, njegove sinove i odnose između njih koji su sve samo ne topli porodični. Delo istražuje hrišćansku etiku, slobodu vere, otuđenost, moral, podvojenost ličnosti, suparništvo, život i smrt. U romanu zvuči uporedo više različitih glasova, samosvesti, tačaka gledišta, a svi oni su međudsobno ravnopravni.

U ovom romanu mogu se izdvojiti četiri tematska sloja koja su međusobno povezana i čine celinu u kompoziciji dela. Pod prvim tematskim slojem podrazumeva se zapravo motiv karamazovštine. Karamazovština je dobila ime po porodici Karamazov jer je glavna odlika ličnosti njenih članova, doduše ne svih. Ona predstavlja zagonetni, mračni nagon u čoveku koji ga stalno tera da radi ono što je po njega loše. To je dvostrukost, podvojenost ličnosti. Osnovna odlika karamazovšine je autodestrukcija koja uništava samog čoveka i stvara sukobe kako u njemu tako i u njegovim odnosima sa drugima. Karamazovski tip čoveka nemoćan je protiv tog dela svoje prirode.

Karamazovština je u ljudskom rodu uvek živa i aktivna. Fjodor, Ivan, Aljoša, Dimitrije (ali i Smerdjakov) nemaju karamazovštinu u sebi jer se prezivaju Karamazov. Oni je imaju jer su ljudi.

Najmračniji čovek ovog tipa u delu je Fjodor Pavlovič Karamazov. Ima stalnu potrebu za skandalima, da izaziva ljude i provokacije i da okreće svet protiv sebe. Takvim ponašanjem on sebi nanosi bol, čak i fizički, jer je često zbog njega dobijao batine. Kao otac je veoma loš. O svojoj deci se nije brinuo nikada, pa ni onda kada im je to najviše trebalo, kad su bili mali i bez majke. Umesto njega o njima se brinuo sluga Grigorije. Fjodor je jednostavno na njih zaboravio usled silnih sebičnih misli. Čak ne zna ni gde je grob Ivanove i Aljošine majke.

Pored bezobzirnosti još jedna crta Fjodorov karaktera je sladostrasnost. Prema ženama se odnosi kao prema objektima za zadovoljenje svojih gotovo životinjskih želja. Iz istog razloga se dva puta ženio. Možda se njegova sladostrasnost najbolje vidi u odnosu koji je imao sa poremećenom Lizavetom i u tome što u sinovima vidi samo suparnike. Čak se sa najstarijim sinom Dmitrijom takmiči oko Grušenjke i spreman je da joj da celu svoju imovinu. Toliko je njegova žudnja velika da prelazi u opsesiju spremnu da ga upropasti.

Ali, Dmitrije mu stvara probleme na putu onome što hoće. I on je karamazovski tip čoveka, ali drugačiji od oca. Njegove želje nisu pokvarene, izopačene. I on žudi za Grušenjkom, ali ne isti način kao Fjodor. On je takav da ide do granice kako ljubavi tako i mržnje, kako dobroga tako i lošeg. Umesto da ga ljubav oplemeni ona ga uništava jer ne ume da je ukroti. Još jednom stvari Dmitrije ne ume da ovlada – novcem. Kao i njegovom ocu, Dmitriju novac stvara više problema nego koristi.

Pored Grušenjke, tu je i Katarina Ivanova, njegova verenica, koja je za njega kobna. Njemu je ljubav mučenje i samomučenje, jer njome ne može da ovlada, a pokazala se kao destruktivna po njega jer mu oduzima razumno razmišljanje kada mu najviše treba, zbog čega je i zapao u neprilike. Pismo Dmitrija i pismo Katarine Ivanove u romanu postaju opasna oružja koja mogu da ponište delanja svih likova. U tim trenucima se pokazuje kako pismo, pisana reč, itekako može biti opasna stvar.

Ivan je takođe karamazovski mentalitet. Veoma je inteligentan i sposoban, a kada se pojavio posle dugo vremena u očevoj kući već je bio poznat po članku o reformi crkve i sopstvenoj viziji socijalističkog društvenog uređenja. Ali, on nema prijatelja. Sam priznaje da ljude samo izdaleka može da voli. Osetio je da Dimitrija, svog brata, ne voli, da ga sažaljeva i prezire, a da oca mrzi. Ne mrzi samo oca, mržnja je stalna, ali skrivena i ispoljava se kad je on najmanje očekuje. Recimo, kada je sreo pijanog seljaka i prema njemu osetio strašnu mržnju i želju da ga povredi.

Međutim, Ivan voli život, doduše, ne na onaj prost i nizak način na koji ga njegov otac voli. U njemu se možda najviše od svih likova vidi to podzemno delovanje koje karamazovština ima i kakve poremećaje može da prouzrokuje. Istog pijanog seljaka koga je do pre nekoliko trenutaka mrzeo, kasnije je odveo do najbliže kuće da mu pomogne, o očevoj smrti je razmišljao, ali se nikad ne bi usudio da je izvrši, gadi se svega što on zapravo u dubini sebe poseduje. Kako onda da fukncioniše normalno kad neuspešno ignoriše bitan deo sebe? To ionako samo izađe na površinu, čak je nesvesno podsticao Smerdjakova na ubistvo oca koji za Ivana kaže da od sve dece najviše liči na Fjodora.

Možda je upravo Smerdjakov taj koji najviše liči na oca. Samo je njegova duša dostigla taj stepen okorelosti i izopačenosti dovoljan za čin poput ubistva. On je vanbračno Fjodorovo dete koje je on napravio sa umno obolelom Lizavetom i više od svih ima genteske predispozicije da bude karamazovski tip čoveka. U njemu je zlo najdominantnije, jedini ubija, mada tvrdi da je to zbog Ivana. Može se čak reći da je on Ivanov alter ego, jer čini ono što Ivan samo pomisli i čega se boji. On je kao njegova najgora moguća verzija kome je „sve dozvoljeno“.

Aljoša, iako Karamazov po krvi, po mentalitetu to nije. On je, pored starca Zosime, jedan od retkih pozitivnih likova u ovom romanu. Moralno čist „anđeo“ kako ga Dmitrije opisuje, uspeva da sve vreme dominantnom održava svoju dobru stranu, a najveće iskušenje je doživeo nakon smrti svog manastirskog učitelja Zosime, kada je očekivao čudo do kog nije došlo. Ali, Aljoša se vrlo brzo vratio na kolosek i svoj put.

Karamazovština nije osobina samo članova porodice Karamazov, nego nje ima svuda, u mnogim sporednim ličnostima, čak je i u manastiru starca Zosime prikrivena ispod mantija. Na primer, Grušenjka, oko koje su se takmičili otac i sin, jeste vrlo lepa devojka , na prvi pogled umiljata, mila, gotovo detinje nevina. Međutim, taj isti detinji i nevini pogled u trenucima prerasta u gnevan i izopačen izraz, a Grušenjka postaje spremna za svakakve pakosti i igrarije sa drugim ljudima. Tako podvojena je i Katarina, samo što ona zlo maskira dobrim. Ona, pomažući drugima, zapravo želi da ima moć i vlast nad njima što se najbolje ogleda u odnosu sa Dmitrijem i njenim svedočenjem na sudu protiv njega. Ona radi protiv sebe što je glavna odlika karamazovštine.

Drugi tematski sloj, najobimniji po prostoru, jeste psihološko-kriminalistički. On sadrži priču u ubistvu Fjodora, istragu i suđenje i oskosnica je koja nosi teret celokupnog dela. Zahvaljujući ovoj, ostala 3 tematska sloja postaju celina. Ima mnoge elemente kriminalističke priče, ali je njena poenta na psihološkoj proceni prestupa, čime se prelazi u oblast psihoanalize. Sudnica se tokom ovog suđenja pretvara u pozorište, čak se i plaćaju ulaznice za njega, tužilac i branilac hoće da se dokažu i sebe istaknu a ne da dođu do istine, koja je ovde sekundarna.

Tako je i Dmitrij osuđen na prognonstvo u Sibir, iako nije kriv. Ali, puno dokaza je ukazivalo upravo na to da je on krivac. Rupa u zakonu je baš u teškom raspetljavanju svih činioca ubistva, kao i rasvetljavanju onog podsvesnog kod izvršenja dela. Dmitrij je, kada je trebalo da se brani, svojim izjavama i smušenim govorom praktično govorio protiv sebe. Tu njegova autodesktrutivna strana izlazi na videlo, u toj nesposobnosti da dela onako kako treba kada treba. Na kraju se, razmišljajući o izvršenje kazne, koja za njega predstavlja pročišćenje od svih zala, i bekstu, odlučuje za beg u Ameriku i naj tačin ostaje do kraja Karamazov, nepromenjen.

Treći tok romana je ideološkog i religiozno-filozofskog karaktera.On daje ton romanu i sastoji se iz dva dela suprostavljena jedan drugom. Na jednoj strani je starac Zosima sa svojim učenikom Aljošom. Kroz njegov razgovor sa Karamazovima, odu Aljoši, rukopisu o njemu i kroz priču o truljenju tela nakon smrti ogleda se njegovo shvatanje budućnosti sveta i čoveka.

Atribut „starac“ uz njegovo ime označava najviši položaj u hijerarhiji „vaseljenske crkve“. On smatra da čovek treba da odbaci državu kao oblik društvene i ekonomske organizovanosti i da je zameni crkovom. Tako će država postati crkva na čitavoj zemlji – „jedna vaseljenska gospodareća crkva“. U njoj će čovek da postigne slobodu, slobodu od samog sebe, kada se odrekne svoje sopstvensti, svoje svojine. On u sebi mora da vidi slugu svoga sluge i da to želi da bude. Opredeljujući se za očišćenje kroz patnju, sa verom u Boga i svešću o grehu i krivici, čovek dostiže sreću i postaje deo bratstva izgrađenom na veri.

Nasuprot ovom učenju je antiteista Ivan, koji dopušta postojanje Boga i ne poriče mogućnost strašnog suda, ali se protiv Boga buni. Svoje teze on izlaže u dva razgovora sa Aljošom i kroz parabolu „Legenda o Velikom Inkvizitoru“. On u hrišćanskom učenju nalazi dve greške: prva je učenje o apriornoj čovekovoj krivici i praroditeljskom grehu zbog čega život treba da prođe u patnji i stradanju radi očišćenja od greha i krivice, a druga je u precenjivanju čoveka.

Interpretacija: Legenda o Velikom Inkvizitoru

Legenda o Velikom Inkvizitoru je poema, čija je radnja smeštena u Sevilji u XVI veku. Isus Hrist je utamničen i u tamnici se vodi dijalog između Velikog Inkvizitora koji je Hrista utamničio i njega, a ustvari samo Veliki Inkvizitor priča. Ljut je na Hrista koji je sada došao samo da smeta, ljut je na njega zbog ogromne, nerazumne ljubavi koju oseća prema ljudima.

Zbog te ljubavi Hrist je čoveku dao neograničenu slobodu i mogućnosti izbora što se ispostavilo da je ogroman teret nejakim ljudima. Pogrešno je procenio njihovu vrednost, svi su oni slabi, sem malo izuzetaka koji mogu da izdrže i da se izbore sa onim što slabiji ne mogu.

Za razliku od Hrista koji ljudima obećava „hleb nebeski“, Inkvizitor smatra da ljudima treba obećati „hleb zemaljski“ i dati im sreću nahranjenog stada. Kada se odreknu svoje slobode, biće oslobođeni strašnih muka da lično i slobodno odlučuju i biće srećni. Nesrećni će biti samo upravljači, poput Inkvizitora, koji su uzeli na sebe prokletstvo dobra i zla. Po Inkvizitoru fatalna Hristova greška je to što on hoće da se čovek za njegovu reč slobodno opredeli, da vera bude stvar slobode. Međutim, ona je dovela do ropstva i zabune jer Hristovo učenje u realnosti nema snagu. Snagu bi joj dali čudo, tajna i autoritet koji je Hrist odbacio. Kraj ove parabole je simboličan. Isus Hrist sve vreme ćuti i na kraju Invizitorovog monologa ustaje, ljubi ga i odlazi.

To ukazuje na zagonetnost života i poklapa se sa onim Dmitrijevim:

„Bog je zadao sve same zagonetke. Strašno mnogo tajni ima.“

Iz ovog vidimo da Ivana muči postojanje zla i pitanje kako se ono javlja u dobrom svetu čiji je tvorac Bog. Ako nema Boga da li je sve dozvoljeno? Pita se zašto deca koja ni za šta nisu kriva pate i zašto da se baš patnjama plaća harmonija? Smatra da je harmonija precenjena i „želi da vrati ulaznicu“. Sva ta pitanja čije odgovore želi da pronađe i griža savesti zbog očeve smrti u njemu izaziva duševno rastrojstvo u vidu javljanja Ivanovog dvojnika Đavola u kome je suština zla i koji je sve ono što Ivan u sebi ne voli.

Kraj romana Braća Karamazovi

Četvrti tematski sloj romana je melodramsko-humanistički. Prati tužnu sudbinu porodice Snjegirjov koja daje socijalnu obojenost romanu. Ova porodica je simbol nesrećnog položaja ruskog siromaha u tadašnjem društvu. Žive u krajnjoj bedi, supruga kapetana Snjegirjova, koji se potukao sa Dmitrijem jedne večeri u kafani, je prikovana za krevet kao i jedna ćerka, a druga ne može da studira jer nemaju para. Mali Iljuša je bolestan od tuberkuloze. Kraj ove melodramske priče je i kraj romana. To je scena Iljušine sahrane i Aljošinog govora održanog na mestu gde se sahranjuju utopljenici, gde nema krstova, čime se ističe značaj praštanja.

Srećni uzvici dečaka spojeni ljubavlju prema Iljuši optimistički boje ovaj kraj romana, za koji zbog toga ne može da se kaže da se završava pesimistički, iako ima mnogo negativnih likova.
Glavnu prepreku ka sreći, bilo da je reč o onoj o kojoj propoveda starac Zosima ili ona o kojoj Ivan priča, čini upravo ono karamazovsko u čoveku. Jer, „svi smo mi karamazovci“, nesavršeni, sa stalnim nagonima ka pogrešnom i razarajućem po nas. Upravo taj destruktivni deo čovekove prirode Dostojevski je znao da prepozna i da da kroz svoje likove koji su svi žrtve sopstvenih izbora.

Fjodor Dostojevski
Fjodor Dostojevski

Popularnost dela

Godinama od kada je nastalo, delo inspiriše pozorišne i filmske umetnike, ne samo u Rusiji nego i širom sveta, da se oprobaju u njegovoj interpetaciji. Ruski film i seriju Braća Karamazovi možete pogledati ovde:

Citati iz romana Braća Karamazovi

„Ja, veli, volim čovečanstvo uopšte, tim manje volim pojedine ljude, to jest, svakog za sebe, zasebna, odelita lica. U svojim maštama ja sam ne retko – veli on – dolazio do strasnih pomisli da služim čovečanstvu, i ja bih možda pošao i na krst za ljude, kad bi se to kako bilo najedared od mene zahtevalo, a međutim, ni dva dana nisam kadar provesti ni s kim u jednoj sobi, znam to iz iskustva. Tek što se taj nađe blizu mene, a već njegova ličnost davi moje samoljublje i stešnjava moju slobodu. Za jedan dan sam kadar i najboljeg čoveka omrznuti: jednog zato, što dugo za ručkom jede; drugog zato, što ima kijavicu i dugo se useknjuje. Ja, veli, postajem neprijatelj ljudi, čim me se oni i najmanje dotaknu. Zato se svagda dešavalo, da što sam više mrzeo ljude pojedince, tim je vatrenija postajala moja ljubav prema čovečanstvu uopšte.“


„Ali zaljubiti se, ne znači voleti. Zaljubiti se čovek može i mrzeći.“


„Da, širok je čovek, čak je i suviše širok – ja bih ga suzio.“


„Strašno je to što je lepota ne samo strahovita, nego i tajanstvena stvar. Tu se đavo s Bogom bori, a polje bitke su – srca ljudska.“


„Moram ti učiniti jedno priznanje – poče Ivan – nikad nisam mogao da razumem kako čovek može voleti svoje bližnje. Baš bližnje, po mom shvatanju, nije mogućno voleti; samo udaljene čovek može voleti.“


„Hristova ljubav prema ljudima, to je na ovoj zemlji svoje vrste nemogućno čudo. Istina, on je bio Bog. Ali mi, brate, nismo bogovi!“


„Zbilja, neki put se spominje „zverska“ surovost i nemilosrđe kod čoveka; no to je strašno nepravično, i uvreda za zverove, zver nikad ne može biti tako nemilosrdan kao čovek – tako artistički, tako umetnički divalj i nemilosrdan!“


„Ja mislim, ako đavo ne postoji, i ako ga je čovek stvorio, onda ga je stvorio po svom obrazu i obličju.“


„Na besmislicama svet stoji, i da nije njih, na svetu možda ničega ne bi bilo.“


„Zar je buna život? A ja bih hteo da živim.“


„Čovek je bio stvoren kao buntovnik, a zar buntovnici mogu biti srećni?“


„Jer nema neprekidnije i mučnije brige za čoveka nego, kad ostane slobodan, da što pre pronađe onoga kome će se pokloniti.“


„Eto, ta potreba zajedničkog klanjanja jeste najglavnije mučenje svakog čoveka lično, kao i celoga čovečanstva, od početka vekova. Da bi nastalo opšte i zajedničko klanjanje, to jest, da bi se svi klanjali baš jednom i istom, ljudi su uništavali jedan drugog mačem. Oni su stvarali bogove, i dovikivali jedan drugom: „Ostavite vaše bogove pa dođite da se poklonite našima, inače smrt i vama i bogovima vašim!“ I tako će to biti do skončanja sveta, čak i kad nestane bogova sa sveta: zajedno, ljudi će pasti na kolena makar i pred idolima.“


„Ali će se dosetiti, najzad, ta glupa deca, da, premda su ona buntovnici, ipak su i nemoćni buntovnici, koji ni svoju sopstvenu pobunu ne mogu da izdrže.“


„Svi su se u naše vreme razdelili na jedinice, svaki se usamljuje i povlači u svoju jazbinu, svaki se od drugoga udaljuje, krije se, i što ima sakriva, i svršuje time da se on od ljudi otpadi i ljude od sebe odbija. Povučen i usamljen kupi bogatstvo, i misli: koliko li sam ja sad jak, i koliko li sam osiguran; a ne zna, ludak, da što više kupi, tim većma tone u samoubistvenu nemoć.“


„Imati ručkove, šetnje, ekipaže, gospodske rangove i robove-služitelje – to se danas smatra za tako neophodnu potrebu, da se zbog toga žrtvuje i sam život, čak i čovekoljublje, samo da bi se zasitila ta potreba; ljudi ubijaju sami sebe, ako je ne mogu zasititi.“


„Jer žena – to ti je, brate, đavo bi znao šta je!“


„U tom i jeste naša strahota; što su tako mračna dela skoro već prestala biti za nas strašna! I zato se treba užasavati pred tom našom naviknutosti, a ne pojedinačnom zločinstvu ovog ili onog individuuma.“

POSTAVI KOMENTAR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.