Roman Braća Karamazovi večni je klasik. Komplikovano je odgovoriti na pitanje šta jedan klasik čini klasikom. Međutim, mnogi veliki mislioci i proučavaoci književnosti probali su da dođu baš do tog odgovora. Ali nije lako odrediti jedno merilo, pronaći šablon, uvideti shemu, jer su klasici upravo ona dela koja beže od merila, šablona i shema – od bilo kakvih pravila.

Pokazalo se da romani Dostojevskog konstantno uspevaju, od doba kad su nastali, da postave prava pitanja, a čini se da Braća Karamazovi pitanja postavljaju najpotpunije i najpotresnije. Potresno, ne u smislu sentimentalne dirljivosti i patetičnosti, nego u smislu pravog duševnog potresa. Flober kaže da „treba sebi češati srce s vremena na vreme sa malo bola, da sva gamad sa njega spadne“.

Dela Dostojevskog upravo to rade, ne dozvoljavaju duši da otvrdne, da otupi. Andrej Tarkovski tvrdi da je „svrha umetnosti pripremiti čoveka za smrt, preorati mu, uznemiriti dušu, čineći je tako sposobnom da se okrene dobru“. Reči Dostojevskog, zapitanost njegovih junaka nad Bogom, životom i smrti, oneobičavaju ustaljeni način mišljenja i dan danas, a tako će uvek i biti, jer rukopisi ne gore.

Fjodor Dostojevski
Fjodor Dostojevski

Braća Karamazovi iznedrili su pojam karamazovštine. Karamazovština je u ljudskom rodu uvek živa i aktivna. Fjodor, Ivan, Aljoša, Dimitrije (ali i Smerdjakov) nemaju karamazovštinu u sebi jer se prezivaju Karamazov. Oni je imaju jer su ljudi.

Citati iz romana Braća Karamazovi

„Ja, veli, volim čovečanstvo uopšte, tim manje volim pojedine ljude, to jest, svakog za sebe, zasebna, odelita lica. U svojim maštama ja sam ne retko – veli on – dolazio do strasnih pomisli da služim čovečanstvu, i ja bih možda pošao i na krst za ljude, kad bi se to kako bilo najedared od mene zahtevalo, a međutim, ni dva dana nisam kadar provesti ni s kim u jednoj sobi, znam to iz iskustva. Tek što se taj nađe blizu mene, a već njegova ličnost davi moje samoljublje i stešnjava moju slobodu. Za jedan dan sam kadar i najboljeg čoveka omrznuti: jednog zato, što dugo za ručkom jede; drugog zato, što ima kijavicu i dugo se useknjuje. Ja, veli, postajem neprijatelj ljudi, čim me se oni i najmanje dotaknu. Zato se svagda dešavalo, da što sam više mrzeo ljude pojedince, tim je vatrenija postajala moja ljubav prema čovečanstvu uopšte.“


„Ali zaljubiti se, ne znači voleti. Zaljubiti se čovek može i mrzeći.“


„Da, širok je čovek, čak je i suviše širok – ja bih ga suzio.“


„Strašno je to što je lepota ne samo strahovita, nego i tajanstvena stvar. Tu se đavo s Bogom bori, a polje bitke su – srca ljudska.“


„Moram ti učiniti jedno priznanje – poče Ivan – nikad nisam mogao da razumem kako čovek može voleti svoje bližnje. Baš bližnje, po mom shvatanju, nije mogućno voleti; samo udaljene čovek može voleti.“


„Hristova ljubav prema ljudima, to je na ovoj zemlji svoje vrste nemogućno čudo. Istina, on je bio Bog. Ali mi, brate, nismo bogovi!“


„Zbilja, neki put se spominje „zverska“ surovost i nemilosrđe kod čoveka; no to je strašno nepravično, i uvreda za zverove, zver nikad ne može biti tako nemilosrdan kao čovek – tako artistički, tako umetnički divalj i nemilosrdan!“


„Ja mislim, ako đavo ne postoji, i ako ga je čovek stvorio, onda ga je stvorio po svom obrazu i obličju.“


„Na besmislicama svet stoji, i da nije njih, na svetu možda ničega ne bi bilo.“


„Zar je buna život? A ja bih hteo da živim.“


„Čovek je bio stvoren kao buntovnik, a zar buntovnici mogu biti srećni?“


„Jer nema neprekidnije i mučnije brige za čoveka nego, kad ostane slobodan, da što pre pronađe onoga kome će se pokloniti.“


„Eto, ta potreba zajedničkog klanjanja jeste najglavnije mučenje svakog čoveka lično, kao i celoga čovečanstva, od početka vekova. Da bi nastalo opšte i zajedničko klanjanje, to jest, da bi se svi klanjali baš jednom i istom, ljudi su uništavali jedan drugog mačem. Oni su stvarali bogove, i dovikivali jedan drugom: „Ostavite vaše bogove pa dođite da se poklonite našima, inače smrt i vama i bogovima vašim!“ I tako će to biti do skončanja sveta, čak i kad nestane bogova sa sveta: zajedno, ljudi će pasti na kolena makar i pred idolima.“


„Ali će se dosetiti, najzad, ta glupa deca, da, premda su ona buntovnici, ipak su i nemoćni buntovnici, koji ni svoju sopstvenu pobunu ne mogu da izdrže.“


„Svi su se u naše vreme razdelili na jedinice, svaki se usamljuje i povlači u svoju jazbinu, svaki se od drugoga udaljuje, krije se, i što ima sakriva, i svršuje time da se on od ljudi otpadi i ljude od sebe odbija. Povučen i usamljen kupi bogatstvo, i misli: koliko li sam ja sad jak, i koliko li sam osiguran; a ne zna, ludak, da što više kupi, tim većma tone u samoubistvenu nemoć.“


„Imati ručkove, šetnje, ekipaže, gospodske rangove i robove-služitelje – to se danas smatra za tako neophodnu potrebu, da se zbog toga žrtvuje i sam život, čak i čovekoljublje, samo da bi se zasitila ta potreba; ljudi ubijaju sami sebe, ako je ne mogu zasititi.“


„Jer žena – to ti je, brate, đavo bi znao šta je!“


„U tom i jeste naša strahota; što su tako mračna dela skoro već prestala biti za nas strašna! I zato se treba užasavati pred tom našom naviknutosti, a ne pojedinačnom zločinstvu ovog ili onog individuuma.“

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.