Istorija ovog najpoznatijeg pariskog kafea počinje 1887. godine u tadašnjoj Trećoj francuskoj republici. Dobivši ime po statui Flori, rimskoj boginji cveća, koja još uvek stoji preko puta ulice u jednom od najelitnijih delova Pariza Sen Žermen, ovaj kafić je od svojih početaka do danas uvek privlačio veliki broj pisaca i filozofa.

Jedan od prvih  koji je započeo tradiciju pisanja u Café de Flore bio je Gijom Apoliner. On je 1913. godine započeo žurnal po imenu Večeri u Parizu. Uprkos ratu, navike ovog italijanskog pesnika se nisu promenile, redovno je posećivao kafe i provodio sate u njemu.
Nakon završetka rata, 1917. godine Apoliner upoznaje Andrea Bretona sa „cvetnim kafićem“, i upravo tu se rađa dadaistička grupa. Iste godine, Apoliner upoznaje svet sa reči „nadrealizam“.

Žan Pol Sartr i Simon de Bovoar rekli su za Café de Flore: „Skroz smo se stopili sa kafeom: od devet ujutru do podneva bismo pisali, onda bismo otišli na ručak i odmah se vratili u kafe kako bismo pričali sa svojim kolegama do kasnih večernjih časova. Posle večere, tu bismo imali i zakazane sastanke. Možda zvuči čudno, ali nama je Flore bio dom.“

Žan Pol Sartr i Simon de Bovoar

S obzirom na to da je Pariz u Drugom svetskom ratu bio pod nemačkom okupacijom, ono što je zanimljivo je da nijedan Nemac nije mogao da se nađe u njemu. Sartr dalje piše: „putevi do Flore su za mene četiri godine bili putevi slobode“. On je baš u prostorijama ovog kafea i započeo svoju egzistencijalnu filozofiju.

Leon Pol Fargue i Moris Saš su dolazili u kafe svaki dan. Zajedno sa njima i Simon Sinjoret koja je napisala u svojim memoarima: „Rođena sam jedne večeri 1941. godine na klupi u Kafe de Floru. “.

Ne samo za Sartra nego za svakog pisca, umetnika, filozofa ovaj kafe je bio sinonim za slobodu. Mogućnost da bez bilo kakvih smetnji uživaju u svojim radovima i da se neprestano obrazuju, ponajviše među sobom, bila je izuzetak u ratno vreme u Francuskoj, ali i u drugim delovima sveta.

Spoljašnjost Café-a de Flore

Nakon rata, čuvši za ovaj inspirativni prostor, Ernest Hemingvej i Truman Kapote, pisac Doručka kod Tifanija, dolaze iz daleke Amerike da vide, upoznaju svoje kolege i osete čar ovog mesta. Od tada postaju i redovni gosti. Vlasnik kafea Boubal, iz šale je oformio klub PCF (Poilly Club of France), nazvan po flaši belog vina. Hemingvej i Kapote su takođe bili članovi kluba.

Šezdesetih godina ovaj kafe postaje atrakcija ne samo za pisce nego i za razna svetska imena filmske scene. Džejn Fonda, Brižit Bardo, Žerar Filip… Od režisera do producenata, ovaj kafić je vrveo od umetničkog sveta. Pored njih, nezaobilazni su bili i najveći svetski dizajneri. Iv San Loran, Živanši, Pako Raban i mnogo drugi su uživali u popularnosti i ekskluzivnosti koje je ovaj kafe nosio sa sobom.

Café de Flore 60tih godina

Osamdesetih kafe dobija drugu dimenziju, jer su svi želeli da budu viđeni u njemu. Govorilo se: „U Floru su ljudi manje ružni nego bilo gde drugde“. S obzirom na to da je posećenost bila velika, stolovi u kafeu su prvih jutarnjih časova bili rezervisani samo za stalne goste koji su voleli da misle da ih ispijanje kafe u Floru čini pametnijima. Nakon opuštenog prepodneva, kafe je ispunjen novinarskim i političkim sastancima.

Danas je ovaj kafe dostupan turistima samo ako im se posreći da ugrabe prazno mesto. Još uvek se održava tradicija stalnog gosta i prepodnevnih rezervisanih časova. Ukoliko želite da popijete kafu u Café-u de Flore dok ste u poseti Parizu, verovatno ćete morati da se načekate. Ali, vredi. Vredi osetiti duh starih pisaca, njihovih razgovora, a i ko zna, možda se u nekima probudi i inspiracija.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.