Život svakog čoveka je tajanstvo, baš kao
što je tvoj, i moj. Zamisli
dvorac sa prozorom koji gleda
na Ženevsko jezero. Tu je na prozoru
za toplih sunčanih dana čovek
toliko zadubljen u čitanje da ne pogleda
u jezero. Ili ako i pogleda, zabeleži mesto prstom,
podigne pogled, i zuri
preko vode u Monblan,
i dalje, u Selah, Vašington,
gde je sa devojkom
i napija se po prvi put.
Poslednja stvar koje se seća, pre
no što mu je pukao film, jeste da ga je ona pljunula.
Nastavio je da se opija
i biva pljuvan godinama.
Ali neki će vam ljudi reći
da je patnja dobra za karakter.
Možete da verujete šta god hoćete.
U svakom slučaju, on se
vraća čitanju i neće se
osećati krivim zbog svoje majke
koja luta u svom brodu žalosti,
i koja razmatra svoju decu
i njihove nevolje što se nastavljaju i nižu.
Ne namerava ni da misli
o bistrookoj ženi koju je jednom voleo
i o njenom porazu od ruke istočnjačke religije.
Njena žalost nije imala početka i nije imala kraja.
Neka bilo ko iz dvorca, ili Selaha,
iskorači da pokaže saosećanje s čovekom
koji po čitav dan sedi u prozoru i čita,
kao slika čitača.
Neka sunce priđe bliže.
Neka i sam taj čovek priđe bliže.
Šta bi, dođavola, mogao da čita taj čovek?

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.