Napisati priču bez ijednog dijaloga, koja crtežom, animacijom, muzikom i ambijentom govori o vekovanju, ljubavi, prolaznosti, prirodi, usamljenosti, ne može se smatrati nimalo lakim poslom.
Kada crtani filmovi poput My Neighbour Totoro, Spirited away ili Princess Mononoke koji odišu autentičnim japanskim crtačkim stilom, dobiju naslednika kao što je Crvena kornjača, to znači da je njihov proizvođač Ghibli studio, odlučio da promeni kurs, i zaplovi putem spajanja istočnjačke filozofije sa zapadnim izrazom evropskog uticaja.
Mudrosti drevnog Japana, iskazane kroz francusko-belgijski strip izraz, reditelja Mišela Dudok de Vita i scenariste Paskala Ferana oduševile su ljubitelje crtanih filmova širom sveta, a nezaustavljiva lavina asocijacija koju crtani film Crvena kornjača izaziva nakon gledanja samo se pojačava.
Odisej kao neumorna inspiracija
Brodolomnici su vazda bili izuzetan način da se u literaturi iskažu skrhanost, izneverena nada, pad i razočaranje, ali i da se kroz ove mračne ulice protkaju kandelabri nade. Stoga su i Odisej i Defoov Robinzon dobrodošli kao reinkarnacija u modernim ostvarenjima, poput pomenute Crvene kornjače.
Jedan takav brodolomnik, koji na ostrvu ostaje sam, bez izgleda da će ga lako napustiti, stavljen je u iskušenje. Glavni motiv je, makar na početku, njegova bezuslovna želja da sa ostrva ode u sopstveno spasenje. No, kako dobrog zapleta ne bi bilo bez njegova tri bajkovita pokušaja da izgradi splav, i scenarista se, a i reditelj, odlučuju da napore predstave gradacijom, koja na kraju doživljava (naizgled) potpuni krah.
Da je reč o crtanom filmu koji je sniman za široke mase zapadne civilizacije, brodolomnik bi nesumnjivo zajahao talase, i iz trećeg pokušaja otišao sa ostrva. Međutim, japanska se nit tka u ovaj vešto animirani goblen onda kada sva tri puta njegove pokušaje osujećuje ogromna morska kornjača, čija se megalomanska lepota ističe kontrastima našeg uvelog Robinzona i njene pojave u još veličanstvenijem moru.
I to bi teoretičari, u svojim šablonima, nazvali zapletom. A mi još jednom ističemo japansku strpljivost, koja se kao jedna od najviših poruka može izvući iz filma.
Simbolika kornjače i metamorfoze
Bilo bi nesuvislo otkrivati čitav utisak koji film izaziva, pošto se o konkretnoj radnji i ne može doslovce govoriti, pa ćemo ostati škrti u priči. Ipak, treba kao mamac pomenuti da će nasukani muškarac ubiti kornjaču, ali će se život između njih dvoje, i život u njemu tek tada dogoditi.
Dudok de Vit svojim magičnim kadrovima čini da i nas ovom crtanom filmu ne privuku dijalozi nego lepota ambijenta i prirode. Naš Robinzon, nakon nemilosrdnog obračuna sa kornjačom, van mora, potpuno na njegovom prostoru, želi da se još jednom suoči sa onim što je uradio. Okrenuvši kornjaču naglavačke, on okreće i kormilo života, i čista esencija ljubavi, lišena ega, počinje ples sa prirodom, upraćena izuzetnom muzičkom podlogom Laurenta Pereza del Mara.
Smeštena između mašte, samotničkih halucinacija i surove stvarnosti, metamorfoza kornjače u ženu, čini privid otelotvorenja ljubavi, koju svaki čovek makar nekad doživi. Razlivanje puke stoičke filozofije prirode i čovekocentričnih navika kojih se teško lišavamo, čini da film u jednom trenutku postane samo nesređeni utisak, koji će se mesecima, godinama, ili do kraja života poslagati do konačne forme
A kornjača, o kojima je još Darvin kao večnim bićima govorio, simbol je neprolaznosti prirode i kontrasna slika opomene ljudima da se sa prirodom ne mogu poigravati.
Posle kraja
Nastavlja li čovek da živi kroz delo ili ga tako prolaznog i ništavnog priroda reciklira kroz kišu, more, ražin elektricitet i žar meduze, Gordijev je čvor koji se otpetljava kada nam se puls poklopi sa tišinom.
Večita pitanja, koja je uloga čoveka na planeti i da li se personalizovane ljubavi nasleđuju od predaka i poklanjaju potomcima ili zajedno sa nama odlaze u zaborav, prisutna su i u pomenutom crtanom filmu. Makar u naznakama.
Da li je opevana ljubav Laze i Lenke vrednija od neopevanih ljubavi neke od glava iz Ćele-Kule sa svojim Beatričama, ili je reč o istoj ljubavi koju su neki verbalizovali, ideja je koja se zakulisno pojavljuje nakon odgledanog filma.
Kada se kornjača, ne brojeći dane isto kao i čovek, vrati moru, rediteljski rez ostavlja nas sa rečima: Čoveče, prolazan si, samo je večnost večna!
