Kod Čehova je pravilo da puška, ako je već na sceni, mora da pukne pre nego što se drama završi. Kod Borisava Stankovića je obrnuto, i baš se na tome gradi sva napetost, iščekivanje i neočekivani obrt.

Puška je tu, sve deluje kao da će opaliti, ali nikako da pukne, jer onaj ko drži pušku nema za to dovoljno hrabrosti, ali ni ludosti.

Može se nekome učiniti da u prethodnoj rečenici ima i skrivene erotike. To je tačno. Doduše, u Koštani se zaista radi o pušci koju hadži Toma uperi na rođenog sina, no ipak se suzdrži i ne povuče oroz. Ali, u romanu Nečista krv radi se o nečemu drugom, nečemu što se podrazumevalo, a nikako nije smelo da bude spomenuto.

Rušenje tabua u filmskoj verziji Nečiste krvi

Degradiranje Stankovićeve ideje prisutno je već u prvoj filmskoj verziji Koštane (pod nazivom Ciganka, reditelj Vojislav Nanović, 1953), gde puška ipak opali, a hadži-Tomin sin padne kao očeva žrtva.

Prva adaptacija Nečiste krvi za veliko platno (Sofka, Radoš Novaković, 1948) ispoštovala je Stankovićevo pravilo o „pušci koja ne pukne“ – metaforično rečeno. Međutim, nova filmska verzija (docnije dorađena za televiziju) krenula je nekim drugim putem i udaljila se od literarnog predloška baš u onom momentu i onom motivu na kome zapravo ceo roman i počiva.

Borisav Stanković

Reditelj Stojan Stojčić svoju je verziju Nečiste krvi (snimana oko 1990, premijerno prikazana 1997, za televiziju adaptirana 2011/2012) obogatio tu i tamo motivima iz drugih Stankovićevih dela, mada se manje-više držao osnovne fabularne linije Nečiste krvi, no i to samo do čuvene scene neuspelog „snohačestva“.

Svi znaju šta se u romanu dešava nakon što gazda Marko ne bude imao snage da uđe u sobu svoje snahe Sofke: on netragom nestaje i ubrzo ga donose mrtvog. U Stojčićevom viđenju, gazda Marko (Rade Šerbedžija) takođe nema snage da prve večeri nakon svadbe obeščasti Sofku (Maja Stojanović), ali ga zato ništa ne sprečava da to učini već narednog dana, i to kada je zatekne samu u štali, a onda će to učiniti još jednom, u nekoj napuštenoj vodenici, nakon čega se Sofka i zaljubljuje u svog svekra, koji je još uvek u punoj snazi (što nije čudo, jer može se naslutiti da je i on kao dečak bio voljom drugih oženjen starijom devojkom).

Time priča dobija jedan novi tok, ne samo nezavisan od izvornika nego i potpuno suprotan u odnosu na njega, tako da ono što je bilo podtekst sada postaje jasan tekst, a tajna na kojoj roman počiva sada je do kraja razotkrivena.

„Ono“ što ne sme da se spomene

Bora Stanković umeo je da vodi jednu misao kroz ceo roman a da nigde, ni jednom rečju, ne kaže konkretno o čemu se tu radi i od čega tačno glavna junakinja sve vreme strepi da će se desiti nakon venčanja. Bilo je to vreme kada se o takvim stvarima nije naglas govorilo, ali su se one podrazumevale i bile očekivane kao nešto neizbežno i obavezno.

Neprihvatanjem tih normi, makar one bile i krajnje perverzne, čovek je izlagao sebe opasnošću da bude ismejan i izopšten iz zajednice. Uplašen svoje slabosti, gazda Marko beži i spas nalazi u pogibiji daleko od kuće. Sve to zvuči tako jednostavno, a zapravo se radi o neverovatnoj unutrašnjoj borbi sa samim sobom, o strahu koji se godinama taloži, o dužnosti koje je čovek iskonski svestan, a da o njoj ne sme ni reč da progovori.

Ne samo u Koštani i Nečistoj krvi, nego i u mnogim Stankovićevim pripovetkama imamo „ono“ što ne sme da se spomene i što se čak i ne desi neposredno pred čitaocima (gledaocima), mada svako naslućuje o čemu se tu radi i slobodan je da u svojoj mašti nadogradi ono što je pisac svesno prećutao.

Zaiskri u Stankovićevim junacima neko osećanje od koga se i oni sami preplaše, spremni su na sve zarad ostvarenja svojih erotskih snova, a onda se u ključnom momentu nešto ispreči, možda progovori i razum, ali sećanja ostaju duboko u podsvesti…

Tajne koje se nikad ne otkriju, zabrane koje se nikad ne prekrše, granice koje se ne prelaze – to je ono što stvara posebnu draž i bez čega se ne može zamisliti Stankovićev opus, pa tim pre deluje degradirajuće kada nove pozorišne, filmske ili televizijske adaptacije naruše izvornu piščevu ideju.

Sa te strane gledano, Stanković možda i nije zahvalan za bilo koji drugi medij osim onaj u kojem se najbolje ostvario, a to je proza, eventualno teatar, mada je ostala anegdota da pisac nije bio zadovoljan nijednom postavkom Koštane smatrajući da nijedna glumica nema „ono“ što je kod čuvene igračice najvažnije.

Bora Stanković – pesnik neizrecivog

Ipak, iako majstor proze, Bora Stanković je na neki način i pesnik, prvenstveno pesnik starog Vranja, ali je najviše domete ostvario onda kad prećuti ono što se inače ne bi smelo spominjati, a opet baš na taj način ukaže šta je to što njegove junake tišti i ne da im mira.

Stanković je svojim delima poručio da neke zabranjene teme treba uvek da ostanu zabranjene i nedodirljive, a kada se novi stvaraoci i reše da ih prenesu u sedmu umetnost, treba biti vrlo obazriv pa na pravi način, istovremeno, i sakriti i predstaviti ono na čemu je čitava priča zasnovana i što neprestano iskrsava pred čitaocima ali im se nikada ne otkrije do kraja.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.