Radoje Domanović, od čije smrti je prošlo 112 godina, nastavljač je humorističko-satirične tradicije srpskog realizma, koju je započeo Milovan Glišić. Svojim delom u našu književnost uveo je posebnu vrstu pripovetke, alegorijsko-satiričnu. Jedna od takvih upravo je i pripovetka „Danga“.

Kratak sadržaj

Narator putuje po svetu u snu i dospeva do neke daleke, nepoznate zemlje. Ta zemlja je čudna i razlikuje se od svega što je do tada video. Najveća građanska vrlina i radost jeste ropska poniznost pred predstavnicima vlasti oličena u jahanju. Da bi se razlikovali od stranaca, vlast zahteva da se svima udari žig na čelo, užareni metalni pečat iza koga ostaje danga, ožiljak, kao dokaz viteštva.

Nazivajući pripovetku „Danga“ pisac direktno cilja na slepu poslušnost naroda, a indirektno i na politički teror kojoj je ova poslušnost cilj.

Crno-bela foto montaža. U prvom planu vidimo portret Radoja Domanovića. Okrenut je ka kameri i kao da gleda "ka nama". Iza njega, u drugom planu, vidi se stao ovaca, koje simbolično dočarava njegovu pripovetku "Danga" u kojoj je narod predstavljen kao stado.

Danga – Analiza i tema

Pripovetka je fragmentarne strukture. Data je kroz dve priče koje se sastoje od mnogo scena. Naratorova stvarnost je spoljašnja, a njegov san unutrašnja priča. Narator nije imenovan. Njegova je uloga da uvede u zbivanja koja se dešavaju u nekom drugom, nepoznatom svetu. Ali, iz njegovog kazivanja spoljašnje priče, iz prologa, vidimo kakva je njegova stvarnost.

Već na početku napominje da je „miran i valjan građanin“. Čak i od otkinutog dugmeta policijske uniforme ima strah. Glava se dugmetu sama priklanja, usta se sama razvlače u osmeh, a ruka zadrhti. Živi u svetu u kome treba „kuraži“ da bi se čačkali zubi, pilo vino i strašno sanjalo. Knjige služe samo kao sredstvo za uspavljivanje.

Iskazi naratora su zbijeni, rečenica krcata informacijama, a slike i scene imaju prenesno značenje i obojene su ironijom, koja se sastoji u tome što se kazuje nešto suprotno od onoga što se misli. Alegorična funkcija je u ovom uvodnom delu satire, u kojoj se prepliću delimično moguće i neverovatno. Ironičnim primedbama o Srbiji i drugim aluzijama jasno se daje do znanja šta se krije iza zemlje o kojoj sanja.

U toj zemlji, u snu, pripovedač je posmatrač. Pripovedanje polazi od dve metafore, tj. dve narodne izreke ,,udariti nekome na čelo žig sramote“ i ,,uzjahati nekoga“. U njima je izražen odnos nasilničke vlasti prema narodu. Na osnovu njih je Domanović razvio niz humoristično-satiričnih slika sa karakteristikama alegorične fikcije. Pri tome on se služio hiperbolom i groteskom. Književne slike jahanja uglednog građanina od strane policajca i utiskivanja žiga na čelo građana, sa satiričnim značenjem, prelaze u grotesku, u nešto što je ružno do neverovatnog.

Viteštvo ljudi iz ove čudne zemlje je u tome što se međusobno nadmeću koliko puta će biti jahani od vlasti. U ironiju ovakve vrste sadržan je i gorki podsmeh namenjen nerazumnoj odanosti i poslušnosti naroda. Stanovnici ove zemlje su viteštvom nadvisili čak i sunarodnike pripovedača.

Osnovni motivski krug ,,biti jahan“ i ,,biti žigosan“ razvija se i produbljuje gradacijskim ređanjem scena, ali nema zapleta kao standardnog pripovednog elementa. Prvi tematski sloj čini scena u kojoj pandur jaše čoveka, kao i mehandžijino objašnjenje „da se ovo smatra za počast“ koje je zapravo poenta sloja.

Drugi tematski sloj je opis zbora građana na kome se dogovaraju o primanju žiga. Rasprava o kandidatima za predsednika je u funkciji ispoljavanja naravi mase. To je najobimnija scena u pripoveci sa vrlo razvijenim dijalogom i mnoštvom likova. Dijalog ima dvojaku funkciju. Pored toga što pokazuje narav građanstva, takođe je i sredstvo satiričnog sagledavanja pojava i postupaka.

Likovi

Pojedinac nije izdvojen iz ove gomile. Svi su anonimni i obezličeni. Razlike su jedino u imenima (Kleard, Lear, Kolb, Talb), ali i one su minimalne, samo u slovima. Svi su se stopili u bezobličnost. Nemaju ničeg individualnog. Individualno je uništeno ograničenošću njihovog duha i prilagođavanjem despotizmu radi udobnosti.

Osobenost ove satire je upravo u dočaravanju opšte atmosfere, a ne u građenju i opisivanju likova. Svi oni služe reljefnosti tzv. kolektivnog „lika“, a to je građanstvo (kmet, trgovci, kafedžije, činovnici, omladina, žene i deca). U ovom kolektivnom ,,junaku“ nema ni radnika ni seljaka koji ovakav moral ne poseduju.

Izdvaja se jedino stogodišnji starac čije godine i brada simbolično predstavljaju mudrost i iskustvo. On ne pristaje na sraman žig. Razlikuje se od svih drugačijim gledanjem na zbivanja i stavom. Međutim, to ga dovodi u nepriliku, pa ga gomila udara. Poraznost scene je u starčevoj usamljenosti. Žigosanje zbog toga postaje mučnije i sumornije.

O čemu govori Danga?

Kratak odeljak u kome se čita uvodni članak, neposredno pre središnjeg mesta pripovetke, deo je gorke istine o štampi koja je zavisila od režima. Scena udaranja žiga je kulminacija. Sastoji se od ređanja pojedinosti čime se postiže snažan efekat (počevši od majke koje dovode svoju decu da dobiju žig, pa do Leara, tu je i krv kao poseban simbol). Građani ne samo da prihvataju sramotu, nego se otimaju za prvenstvo.

To je vrhunac ropske potčinjenosti – radosno odazivanje na ovaj čin. Isticanje bele boje odela ,,naročitog činovnika“ koji je žigosanje obavljao ironično označava čednost i vrlinu. Nijansiranje u trpljenju bola od vrelog žiga takođe služi pojačavanju efekta. Završni detalj je u opisu Leara, najslavnijeg, koji je tražio da mu udare čak dva žiga.

Policijski i politički teror u ovakvoj zemlji proizveo je čoveka čiji duhovni život ne prelazi okvire njegovog dućana ili kancelarije, niti se on suprotstavlja političkom teroru i duhovnom nasilju. Pisac se smeje onima koji se šepure misleći da jesu ono što nisu, kao i onima koji u svojoj besmislenoj poslušnosti pred vlastima izražavaju pogrešno shvaćen patriotizam. Izražajna sredstva koja su mu tome poslužila jesu alegorija, hiperbola, humor i groteska, koja zastrašujuća osećanja izaziva dovođenjem u vezu nespojivog: kukavičluka i hrabrosti.

Satirični odnos prema stvarnosti je ono što povezuje sve fragmente i scene ove pripovetke.

Sliku Srbije svog vremena, Srbije u kojoj narod strada od vlastitih upravljača, u poslednjoj sceni je suprotstavljena Srbiji kakva je nekad bila, zemlji velikih junaka i slavnih tradicija. Ali, ,,srpska, viteška krv“ je spremna i na deset žigova. Pripovedač se iz sna i ropske poslušnosti trgne upravo kada je i njega zahvatila ropska poslušnost, kada je činovnik žig približio njegovom čelu.

Radoje Domanović sa velikom uverljivošću je naslikao razoren moral jednog društva koje je beskrajno poniženo. Oštrica ovog dela, koje sadrži alogično, paradoksalno, apsurdno i karikaturalno, prvenstveno je uperena protiv naroda koji zbog svog kukavičluka, niskosti i poltronstva stvara naopak poredak vrednosti. Zbog toga su u ovoj pripoveci građani degradirani na nivo životinja, jer se samo stoci utiskuje žig. Nije teško ni sada, u ovom vremenu, dešifrovati alegorijsku sliku ove nevelike pripovetke, što samo govori o aktuelnosti njenog smisla.

Cela pripovetka: 

POSTAVI KOMENTAR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.