Da li ste skoro bacili pogled na bioskopske repertoare? Čak iako niste zagriženi filmski fan i niste upućeni u to koji holivudski studio drži koju franšizu i potpisuje koji film, dovoljan vam je letimični pogled na nazive filmova da vam bude jasno ko trenutno dominira bioskopskom scenom. Odgovor je – Dizni i njegove bajke.
Ako vas to i ne iznenađuje, pogledajte bolje naslove filmova. Pepeljuga, Knjiga o džungli i najnoviji rekorder na blagajnama Lepotica i zver mogli bi vas navesti da pomislite kako vam je nekim čudom opet pet-šest godina i kako je baš super to što sledeće godine krećete u školu.
Čekaj, ali ja sam školu odavno završila, a sve ove animirane bajke sam gledala toliko puta da ih znam napamet. U čemu je štos?
E, pa, štos je u tome da neki novi klinci sada stasavaju na istim pričama na kojima je odrastala i moja generacija, s tom razlikom što oni sada gledaju te bajke u novom, live-action ruhu. Poslednjih godina, trend oživljavanja starih priča (od kojih većina nije ni zamrla, no, nema veze) pravi je hit u Holivudu.
Stari filmovi dobijaju novo ruho i nove glumce, bilo da se radi o onome što Holivud naziva reboot, odnosno ponovo snimanje iste priče ili o snimanju nastavaka pojedinih filmova (bilo da oni prethode ili slede originalnu priču, tj. bilo da je u pitanju prequel ili sequel). Tako smo dobili nove Čuvare plaže, novu Mumiju, a čak je i čuveni Briljantin doživeo reinkarnaciju, doduše ne tako laskavu, i još manje uspešnu.
Međutim, čini se da je Dizni u odnosu na druge studije, popularno rečeno, „obrnuo igricu“. Krajem 2000-ih i početkom 2010-ih, ovaj studio pokrenuo je masovno snimanje filmova koji su adaptacije nekadašnjih animiranih hitova. Crtaći su postali ponovo aktuelni, bilo da se radi o animiranim bajkama ili animiranim adaptcijama stripova, samo što sada imamo glumce umesto crtanih likova.
Uspon tehnologije specijalnih efekata omogućio je režiserima da na filmu, sa živim glumcima, verno dočaraju bilo šta, pa je izmeštanje popularnih animiranih filmova u novi vid kinematografije potpuno logičan korak, naročito za jednu mašineriju poput Diznija.
Ipak, šta sve to znači za filmsku industriju i njenu publiku? Prodaje li to Dizni staru robu u novom pakovanju? I kako je moguće da je toliko uspešan u tome?
Diznifikacija originalnih bajki
U suštini, prepakivanje nečeg što je već postojalo nije ništa novo, naročito kad je u pitanju Dizni. Set takozvanih Diznijevih bajki, kako se danas u popularnoj kulturi govori o Pepeljugi, Snežani, Uspavanoj lepotici i drugim bajkama o princezama, i sam je vrlo problematičan po tom pitanju.
Dobro je poznato da sve te bajke nisu originalno Diznijevo delo – svi animirani filmovi redom su adaptacije originalnih bajki iz književnosti koje su pisali braća Grim, Hans Kristijan Andersen, Luis Kerol i drugi, dok su neki, poput Herkulesa, adaptacija grčke mitologije.
Otkud onda to da su za nas danas sve ove priče Diznijeve bajke? Pa, otud što je zasluga za njihovo popularizovanje ide upravo Dizniju. Onda kada su originalne bajke preoblikovane i prenete u animaciju i zatim na filmsko platno, one su postale dostupne širokim narodnim masama, a milioni dece upoznavali su se najpre sa Diznijevim verzijama bajki da bi tek kasnije čitali i učili o originalnim bajkama.
Ovaj proces adaptacije originalnih bajki kritičari danas popularno zovu Diznifikacija. Ukratno, Diznifikacija je proces izmene originalne fabule tako da se priča koja se na kraju dobije fokusira na pojednostavljene elemente originalne bajke. U praksi to najčešće znači izostavljanje horor i stravičnih elemenata, kao i onih koji su previše gotski za rani dečiji uzrast koji je isprva bio Diznijeva ciljna grupa.
Na primer, Dizni je preuzeo priču o Pepeljigi od braće Grim, ali su motivi te bajke prisutni u tradicijama širom sveta. Tako neka verzija bajke o Pepeljugi postoji kod Straba i Elijana u antičkoj grčkoj književnosti, Čengšija u kineskoj književnosti, te u narodnoj vijetnamskoj, korejskoj, britanskoj i drugim svetskim književnostima.
Sve one imaju elemente koji bi ovu priču mogli svrstati u gotski žanr. Ako govorimo o verziji braće Grim koju je Dizni direktno preuzeo, u njoj, na primer, Pepeljugine polu-sestre odseku sebi nožne prste kako bi im famozna cipelica bila taman. Isto tako, Pepeljugi ne pomaže dobra vila, već drvo želja koje raste iz groba njene pokojne majke.
Kad smo već kod pokojne majke, svima je poznata verzija bajke o Pepeljugi iz srpske narodne književnosti. Može se reći da je ona po gotskim, grozomornim detaljima prešišala i braću Grim, jer se u našoj verziji Pepeljugina (iako se glavna junakinja zove Mara, a ne Pepeljuga) majka pretvara u kravu koju zatim zakolju i onda pojedu. Nakon što Pepeljuga pokopa njene kosti, majka nastavlja da joj pomaže i sa onoga sveta.
Diznifikacija bi se, dakle, mogla opisati i kao ulepšavanje originalnih bajki, jer je osnovna zamisao čitavog procesa svakako bila napraviti popularan film. Zato je priča svedena na klasičnu šemu heroja koji uspeva da prebrodi nedaće i uspe u životu i u velikoj je meri romantizovana. Likovi su pojednostavljeni, a u prvi plan su stavljene univerzalne poruke o moralu, dobru i zlu koje se obraćaju publici sa svih meridijana.
Bajke od animacije do blokbastera
Upravo na tim verzijama bajki stasavale su generacije širom sveta. Iako Dizni ne poseduje puna autorska prava nad tim bajkama, o njima publika pre svega govori kao o Diznijevim bajkama.
Danas te Diznijeve bajke prelaze na filmsko platno i postavljaju rekorde o zaradi na bioskopskim blagajnama. Međutim, otkud to da se Dizni odlučio da još jednom proda stare priče?
Odgovor bi mogao biti poprilično jednostavan, a leži u izvesnim papirima od vrednosti. Logika je prosta – generacije koje su u detinjstvu bile vezane za animirane verzije odrasle su i prerasle crtaće. Na njihovo mesto došla je nova generacija klinaca koji bi bili ciljna publika za animirane verzije kao što su njihovi prethodnici bili par godina ranije. Međutim, šta bi bilo kad bi Dizni nekim čudom uspeo da iste bajke proda svima njima zajedno?
Od tog momenta kreće ekspanzija takozvanih live-action filmova, odnosno filmskih verzija u kojima glume živi ljudi. Uz pomoć CGI specijalnih efekata, priče i dalje bivaju izmeštene u neku magičnu realnost, ali u isto vreme ova tehnika čini i novinu koja je neophodna kako bi se ista priča ispričala dva puta.
Međutim, zašto baš film? Zašto, na primer, nisu pokušali da snime još koji deo popularnih bajki ili da blago promene priču, pa pokušaju da je prodaju ponovo, ali da ona i dalje bude animirani film? Pre svega, iz jednog osnovnog razloga – već su pokušali i nije bilo tako uspešeno.
Iako smo svi voleli Diznijeve bajke, malo ko danas zapravo zna da postoji i drugi deo Pepeljuge, a kamoli treći deo Male sirene. U godinama nakon što su prvi delovi bili ogroman uspeh, Dizni je već pokušao da se nadoveže na originalnu priču, ali je uspeh tih filmova bio neuporedivo manji.
Koje su, dakle, prednosti filma sa živim glumcima, pa ova strategija oživljavanja starijih verzija uspeva? Pa, najpre, priče koje smo voleli povezuju se sa glumcima koji ih igraju. Osim što bajka profitira od popularnosti poznate ličnosti koja glumi nekog od junaka, priča se ovime izmešta na nivo koji je bliži stvarnom svetu, jer sada imamo stvarnu osobu koja tumači neki lik.
Ipak, iako se čini da je izmeštanje na živi film popriličan zicer za Dizni, i ovaj proces ima svoje zamke. Naime, koliko god publika volela te priče, manje su šanse da će biti zainteresovane za nove verzije ako je u njima baš sve isto. Zato u filmovima mora da postoji neka promena koja će, tehnički, učiniti tu verziju novom, ali će pritom i izazvati radoznalost kod publike.
Na primer, pre Lepotice i zveri, na internetu se dugo raspravljalo o tome koji će aspekti priče biti izmenjeni nakon što su se prve glasine o feminističkoj pozadini glavne junakinje i prvom gej junaku u bajkama pojavile u javnosti.
Uglavnom su se ove promene fokusirale na to da priču učine mračnijom, da joj oduzmu nešto od romantičnosti koju je originalna animirana verzija nosila. Tako imamo niz filmova koji posmatraju zlikovce i trude se da im daju ljudskost i donekle opravdaju njihovu iskvarenost. Tako je Grdana dobila svoj sopstveni film i u izvedbi Anđeline Džoli postala u biti jedna mučena duša. Ista sudbina zadesila je i zlu kraljicu iz Snežane, koja je u filmu Ogledalce, ogledalce doživela blagu transformaciju, a slično je prošla i u Juniverzalovoj adaptaciji te bajke u filmu Snežana i lovac.
Takođe, čest način da se priča dovoljno izmeni kako bi podstakla radoznalost kod publike jeste i da se veže za aktuelni momenat u društvu i da joj se doda neki aspekt koji se bavi aktuelnim društvenim temama. Osim što tako postaje relevantna u sadašnjem momentu, priča tako dobija i na popularnosti, jer su šanse da će ovaj potez biti fokus debate kod publike i medija i više nego ogromne.
Dizni je svakako majstor ovog segmenta, te je tako i pre ovog novog live-action talasa uspevao da isprati aktuelne društvene teme poput kulturne aproprijacije, rasizma, etničke raznovrsnosti, feminizma i tako dalje. Tako redom imamo animirane filmove Lilo i Stič, Aladin, Pokahontas, Mulan, Princeza i žaba i Moana, ali i brojne adaptacije stripova (poznati Marvelov filmski univerzum) koji praktično uvodi likove koji su predstavnici određenih socijalnih grupa i problema (Crna udovica, Falkon, Crni panter, Kapetan Marvel i drugi).
Kapitalizam je ubio kreativnost
Ono čime se studiji generalno vode u izbacivanju novih filmova jeste zarada. Onda kad se uzme u obzir koliko danas košta da se napravi jedan film i da budžeti često dostižu vrtoglavih nekoliko desetina, pa i stotina miliona dolara, ovakva motivacija možda može i da se razume. Međutim, čini se da ovakva politika funkcioniše po ustaljenim šablonima.
Naime, svaki studio, pa i Dizni, traži sigurnu investiciju kad odlučuje koji će film snimiti, a koji ne. Zbog toga se u poslednje vreme odlučuju za priče koje su, praktično, već testirane kod publike – priče za koje se zna unapred da će ih publika prihvatiti. Ne odmaže ni to što studio nije dužan da plaća autorska prava za ove priče, jer su ona istekla čak i u onim slučajevima kada priča ima konkretnog autora. Ipak, kako bi se smanio rizik od eventualnog neuspeha, priča mora imati neku novinu, ali u biti mora da se dovoljno drži originalne priče kako se ne bi izgubio faktor nostalgije.
Onda kada se neka nova verzija ispostavi kao uspešna, ona automatski postaje franšiza i može se reći da Holivud sada živi svoju eru franšiza. Generalno, priče koje se izbacuju uglavnom su nastavci starih priča (kud ćete boljeg primera od novih Ratova zvezda?) ili su adaptacije stripova i romana čiji je prijem praktično zagarantovan. Otud i tolika ekspanzija popularnih Marvelovih i DC-ovih strip junaka na filmskom platnu, ali i adaptacija popularnih Young Adult romana (na primer Krive su zvezde, Gradovi na papiru i drugi).
Međutim, postavlja se pitanje gde je tu kreativnost? Šta se desilo sa originalnim pričama i umetnicima koji ih pišu? Da li je ovo što Dizni trenutno radi samo puko prepričavanje i u suštini prodavanje iste priče iznova i iznova?
I pored svih promena koje Dizni unosi u priču, ne može se reći da se unošenje pojedinih promena u priče računa kao kreativnost. Utoliko je situacija gora što se Dizni uglavnom fokusira na dodavanje mračnije atmosfere svojim bajkama, što baš i nije topla voda. Naime, Dizni u svoju romantizovanu priču ubacuje mračne detalje – iste one koje je prvobitno izbacio u gorepomenutom procesu Diznifikacije.
Dobro je poznato da je Dizni svoju imperiju izgradio uz pomoć ovakve taktike prodavanja iste priče više puta – originalne animirane bajke su doživele svoju inkarnaciju kroz brojne predstave na ledu, tematske parkove, nova DVD izdanja, te kroz različitu robu sa motivima junaka.
U današnjem Holivudu, sve što je novo preveliki je rizik za studije. S obzirom na to kolika su im ulaganja, malo ko se od njih usudi da snimi nešto novo, jer onda rizikuju propast. Ako bi film podbacio na blagajnama, to bi se direktno odrazilo na budžet studija, a ono što vodeće ljude najviše zanima je, pre svega, opstanak na tržištu.
Ipak, mora se naglasiti da ni ovakva strategija oslanjanja na stare priče nosi svoje rizike. Uspeh danas nije zagarantovan nijednom projektu, pa tako nije isključeno da i filmovi koji se vezuju za svoje uspešne prethodnike propadnu. Takav je bio slučaj sa drugim delom Snežane i lovca, na primer, (mada je realno film po motivima bajke o Snežani bez Snežane i bio osuđen na propast, ma koliko u njemu glumili Šarliz Teron i Kris Hemsvort), ali i sa drugim ostvarenjima, poput Dana nezavisnosti 2 i nedavno najnovijeg iz serijala filmova o Mumiji.
Nostalgija kao stanje civilizacije
No, i pored toga što su neuspesi mogući, ova taktika uglavnom uspeva kod današnje publike. Pa, zašto je onda to tako?
Kritičari uglavnom ovaj fenomen vezuju za nostalgiju. Nostalgija ili tuga za prošlošću dobro je poznat fenomen ljudskog uma – svi smo mi slušali priče o tome kako je nekad sve bilo bolje, a neki od nas i sami počinju da iste te priče i sami pričaju.
Ono što se krije u takvoj pojavi jeste traženje eskapizma u poznatom. Haotičnost današnjeg modernog sveta kao da je od ljudi napravila previše nesigurne ličnosti, pa svi zajedno tražimo malo sigurnosti u onome što nam je poznato, u ovom slučaju u bajkama koje su nas kao male učile da će na kraju sve biti dobro i da ćemo svi dočekati svoj srećni kraj, ma koliko problema nas u životu zadesilo.
Verovatno se zbog istog razloga i sve što je u ovim bajkama previše promenjeno dočekuje na nož. Onda kada se pročuje da će studio napraviti preveliku promenu u nekoj priči ili nekom liku, horde besnih fanova osuju paljbu na mučene filmadžije na društvenim mrežama i internet sajtovima.
Od svega ovoga studiji profitiraju, jer je nostalgija, čini se, jedina donekle sigurna karta na koju se može igrati. Zbog toga se može očekivati još reinkarnacija starih Diznijevih animiranih bajki, od kojih je, zasad, Dizni najavio čak 17 koje su u planu u narednih par godina.
Zasad se zna da će čim pre biti snimljena nova Mala sirena, kao i nova Mulan, Knjiga o džungli 2, ali i Kralj lavova sa impresivnom glumačkom postavom. Šuška se i da bi poznati režiser Gaj Riči mogao da snimi novog Aladina, a gotovo je izvesno i da će Tim Berton režirati film o Dambu. Isto tako, Ema Stoun će glumiti Kruelu DeVil u još jednom samostalnom filmu o popularnim Diznijevim negativcima, a ukoliko studio pridobije Anđelinu Džoli, mogli bismo dobiti i drugi deo Grdane.
Osim ovih, pominju se i mnge druge priče, te je izvesno da će se ovaj trend oživljavanja starih priča nastaviti i u narednim godinama, sviđalo se to nama ili ne. No, sudeći po uspešnosti dosadašnjih Diznijevih projekata, reklo bi se da nam se itekako sviđa.
