Velika je stvar kada film, knjiga, ili drugi artefakt dobije status kultnog ostvarenja još za života autora. To je važno ne samo za autora dela nego i za sve generacije njegovih savremenika. Film Doba nevinosti reditelja Martina Skorsezea je jedno takvo umetničko delo.

Raskošno visoko društvo Njujorka krajem devetnaestog veka, mala slatka Mej, nekonvencionalna grofica Olenska i čestiti advokat Njuland Arčer, zauvek rastrzan između te dve žene. Njegova verenica Mej je sve ono što njujorška elita očekuje od jedne devojke da bude, ali njena rođaka grofica Olenska je sve ono što Njuland Arčer zapravo želi.

Iza potpune ekstravagancije, mondenskog stila života, i reklo bi se jednog lagodnog pristupa životu, kriju se zapravo jako stroga društvena pravila, nevidljiva ali svakako veoma prisutna.

Mej, iako mlada, naizgled naivna, nezaštićena, neiskusna devojka – ta pravila odlično poznaje. I pridržava ih se do kraja. Međutim, grofica Olenska pokušava da živi svoj život prateći neka druga pravila, pravila srca, razuma, i moralnog kodeksa. I paradoksalno, ali upravo zbog takvih ubeđenja ona postaje „primer kako ne treba“. Grofica Olenska se razvela od svog muža, što je već skandalozno samo po sebi, a još skandalozniji i potpuno neprihvatljiv je razlog njenog razvoda – među njima više nije bilo ljubavi.

Mladi advokat Njuland, ne uspeva da odoli šarmu i prirodi grofice Olenske. Ali takođe ne uspeva ni da nađe snagu u sebi da se suprotstavi licemernom društvu.

I to bi bio samo još jedan prikaz teme koju smo, čini se, mnogo puta već gledali, da Martin Skorseze nije veliki reditelj/filozof koji je otišao korak dalje i predstavio psihologiju večito nejasnih muško-ženskih odnosa. Predstavljajući ta dva ženska lika (koja fantastično tumače Vinona Rajder i Mišel Fajfer) Skorseze je zapravo definisao dva tipa ženske ličnosti.

Naravno, bez želje da čitavu žensku populaciju svedem na dva tipa, i svakako poštujem raznolikost karaktera ali… nekako se čini da bi, u najširim crtama razume se, svaka žena mogla da se odredi da li je „mala slatka Mej“ ili je „ozloglašena grofica Olenska“. Zašto pod znacima navoda – pa zato što te dve žene upravo NISU to, to je površni doživljaj te dve žene, to je etiketa koju okolina lepi, čita i vodi se njome, to su dve uloge od prirode date a od društva nametnute koje ove dve mlade žene igraju, s manje ili više uspeha.

Pretpostavljate na čijoj je strani uspeh, naravno?

Grofica Olenska je u prvom planu, ona je u centru pažnje i društva i čestitog advokata Njulanda, ona je ta osoba koja pleni i nenametljivo osvaja svojim slobodnim duhom ali isto tako i sopstvenom moralnom lestvicom koja je u skladu sa ljudskim dostojanstvom i poštenjem, pre svega. Ali nije grofica Olenska ta koja je uspešno odigrala.

Mala slatka Mej, koja je samo deo dekora tog jezivo licemernog društva, mala slatka Mej koja vrlo nametljivo deluje potpuno bezopasno i čak naivno, ta mala slatka devojčica koja „ne može ni dana bez svog verenika Njulanda“ zapravo igra igru. I vodi. I pobeđuje.

Njuland prema Mej oseća moralnu obavezu, oseća odgovornost, oseća dužnost da ostane uz nju. Sa druge strane, grofica Olenska je „vizija svega onoga što je oduvek želeo“… I zauvek propustio. I da, deluje nemoguće, ali sva ta osećanja društvene odgovornosti prema Mej pobeđuju osećanje ljubavi. Njuland nikada nije prestao da voli groficu Olensku ali ipak se potpuno svesno odrekao te ljubavi u trenutku kada je mogao da bira.

Obmanut ili proračunat? Pomiren sa sudbinom ili pomiren sa društvom? Da li je on žrtva „zabranjene“ ljubavi ili je on žrtvovao ljubav zbog žene koja je svoju ulogu žrtve odigrala besprekorno, i do kraja?

Ta pitanja ne postavlja samo ovaj film, to su pitanja koja postavlja život. To su pitanja koja postavlja ljubav. Čini se danas glasnije nego ikada. Jer danas igramo tako mnogo uloga, što je normalno, i imamo tako mnogo realnih i virtuelnih profila, što je već diskutabilno; i danas zaista nije tako lako razlikovati žrtvu i ulogu žrtve. Original i kopiju. Realno i virtuelno. Šalu i uvredu, jačinu i slabost, ljubav i emotivnu manipulaciju. I tako dalje.

Sada,u 21.veku pravila ponašanja su mnogo slobodnija. Ili – danas, u 21.veku pravila ponašanja su mnogo slobodnija? To je pitanje koje postavljamo sebi, koja bi zapravo trebalo da postavimo sebi svaki put kada moramo da odlučimo između društveno prihvatljivog i srcu prihvatljivog izbora. A umetnost i veliki umetnici poput Martina Skorsezea, nastaviće da nam drže ogledalo svedočeći koliko smo puta bili iskreni. Prema sebi.

Piše: Miljana Đorđević

POSTAVI KOMENTAR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.