Irac. Utemeljivač modernog romana. Kultni pisac koji je inspirisao i nadahnuo generacije čitalaca. Džejms Džojs.

Rođen je 2. februara u predgrađu Dablina, u Irskoj. Jedan je od najcenjenijih pisaca XX veka. Njegovo eksperimentisanje sa jezikom i novim literarnim formama ukazalo je na njegov spisateljski genije, a napravio je i potpuno nov pristup pisanju svojom tehnikom romana toka svesti i preispitivanju velikih događaja kroz mala svakodnevna dešavanja.

Mladost Džejmsa Džojsa u Irskoj

Džejms Džojs dolazi iz velike porodice. Bio je najstarije od desetoro dece. Kako njegov otac, koji je bio talentovani pevač (jedan od najboljih tenora u celoj Irskoj, kako su govorili), nije stvorio stabilan dom, a bio je sklon alkoholu i zanemarivanju porodice, Džojsovi su često bili bez novca.

Uprkos tome, od najranijeg doba Džejms je pokazivao ne samo izuzetnu inteligenciju nego i dar za pisanje kao i strast prema knjigama. Zbog toga se njegova porodica potrudila da mu priušti dobro obrazovanje.

Džejms Džojs, By C. Ruf - Cornell Joyce Collection, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=7383877
Džejms Džojs, By C. Ruf – Cornell Joyce Collection, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=7383877

Diplomirao je na koledžu u Dablinu, a kako je njegov odnos sa domovinom bio kompleksan, posle diplomiranja napustio je Irsku da bi započeo novi život u Parizu. Nadao se da će tamo studirati medicinu. Međutim, već posle kraćeg vremena se vratio u Irsku zbog bolesti majke koja je umrla 1903. godine.

Džojs je ostao u Irskoj kratko, ali dovoljno dugo da upozna i zaljubi se u Noru Barnakl, koja će kasnije postati njegova žena. Za to kratko vreme, Džojsu je prvi put objavljena priča u jednom irskom magazinu. Izdavač je bio zainteresovan za još dve njegove priče, ali ovakav početak spisateljske karijere nije bio dovoljno dobar da zadrži Džojsa u Irskoj.

Težak život sa Norom Barnakl

On i Nora Barnakl su se preselili u italijansku luku Trst. Džojs je podučavao engleski i učio italijanski, jedan od sedamnaest jezika koje je govorio, pored arapskog, sanskrita i grčkog. Njih dvoje su putovali i pokušavali da stvore dom u gradovima kao što su Rim i Pariz.

Iako nisu bili formalno venčani, stvorili su porodicu, dobili su sina i ćerku. Da bi omogućio kakvu-takvu egzistenciju svojoj porodici, Džejms je nastavljao da radi kao nastavnik. Ali nastavljao je i da piše.

Svoju prvu knjigu Dablinci objavio je 1914. godine. Bila je to zbirka od petnaest kratkih priča. Dve godine kasnije objavio je svoju drugu knjigu, Portret umetnika u mladosti. Iako nije postigla značajniji komercijalni uspeh ona je skrenula pažnju Ezri Paundu, američkom pesniku koji je hvalio Džojsa zbog svog nekonvencionalnog stila.

Onda je usledilo objavljivanje Uliksa koji će biti prekretnica u njegovoj karijeri i koji će uticati, posredno ili neposredno, na celokupnu svetsku književnost.

Uliks: najveći roman XX veka

U Uliksu se evocira sećanje na jedan dan u Dablinu, 16. jun 1904, dan kada su se Džejms i Nora upoznali. Čitalac prati priče tri centralna lika, Stivena Dedalusa, Leopolda Bluma i njegove žene Moli Blum, kao i celokupnu gradsku atmosferu u kojoj se odvija radnja.

Prvo izdanje Džojsovog Uliksa, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=555052
Prvo izdanje Džojsovog Uliksa, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=555052

Uliks je takođe i moderno prepričavanje Homerove Odiseje sa tri glavna karaktera koji služe kao moderne verzije Telemaha, Odiseja i Penelope. Sa svojim izuzetno snažnim unutrašnjim monologom roman dovodi čitaoca u najmračnije uglove Blumovog uma.

Upravo to je od Džojsa stvorilo pionira romana toka svesti i otvorilo put za potpuno novu vrstu romana. T. S. Eliot je rekao da je Uliks roman koji je moderni svet učinio mogućim za umetnost. Ali Uliks nije lak za čitanje. Kada je objavljen u Parizu 1922. godine naišao je kako na oduševljenje tako i na oštru kritiku.

Džojsa je napadala kritika koja je govorila da je njegovo delo nepristojno, optuživan je za širenje nemorala, delovi knjige su bili zabranjivani. Iako je doživeo žestoku cenzuru, Uliks je na nimalo lak način našao put do svojih čitaoca. Konačno, sa cenzurom je završeno 1934. u Americi, a 1936. godine u Britaniji.

Iako mu je Uliks doneo veliku slavu, Džojs je sebe i dalje video kao pisca koji se bori sa preprekama i izdavačima.

Nikada nije bilo lako. Tokom Prvog svetskog rata Džojs se sa porodicom preselio u Cirih, potom su pokušali da započnu novi život u Parizu, gradu u kom su živeli kad je Uliks objavljen. Ali uspeh ga nije mogao zaštititi od zdravstvenih problema.

Imao je velikih problema sa vidom, imao je niz operacija i tokom godina postao je gotovo potpuno slep. U to vreme trudio se da piše bojicom na papirima velikog formata.

Konačno se 1939. godine pojavila njegova sledeća, dugo očekivana knjiga posle Uliksa, Fineganovo bdenje. Ona je bila puna novih reči i kovanica, pisana Džojsovim prepoznatljivim stilom. Postigla je neverovatan uspeh – nedugo posle objavljivanja bila je proglašena jednom od najboljih knjiga u Americi i Britaniji.

Godinu dana posle objavljivanja Fineganovog bdenja Džojs i njegova porodica su se opet selili, ovog puta na jug Francuske, strahujući od moguće invazije nacista na Pariz. Posle izvesnog vremena vratili su se u Cirih.

Džojs nije doživeo kraj Drugog svetskog rata. Posle još jedne operacije kojoj je morao da se podvrgne, umro je u pedeset devetoj godini, 13. januara 1941. Sahranjen je u Cirihu.

Iako je kratko živeo u Irskoj i imao vrlo specifičan odnos prema svojoj domovini, on je zauvek ostao irski pisac. I danas se 16. jun obeležava kao Blumov dan (Bloomsday), dan kada i turisti i Dablinci šetaju rutom Leopolda Bluma, posećuju kafane u koje je on tog dana zalazio i organizuju javna čitanja Uliksa, iznova ga analizirajući.

Odavno je poznato da i kada bi Dablin nestao sa lica zemlje mogao bi biti rekonstruisan prema Džojsovim opisima.

Koliko je Džojs bio daleko od Irske toliko joj je i pripadao, koliko je mrzeo toliko je i voleo, a svoja najdublja i najintimnija osećanja za svoju zemlju izrazio je jednom jednostavnom rečenicom:

„Kada umrem i otvore mi telo naći će Dablin istetoviran na mom srcu.“

Piše: Zorana Kostadinovski

10 KOMENTARI

  1. […] Dostojevski je ovu pripovetku smatrao fantastičnom zbog načina na koji ju je napisao. On je zabeležio psihološki red Naratora koji počinje nedugo nakon što saznaje da mu se žena ubila. Pripovetku je inspirisala stvarna vest o samoubistvu žene zbog odnosa sa mužem, a sam stil beleženja psihološkog reda sličan je delu Viktora Igoa – Poslednji dan na smrt osuđenoga. Ova pripovetka preteča je moderne ideje beleženja nesređenih unutrašnjih tokova, koja se najlepše oseća u Uliksu Džejmsa Džojsa. […]

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.