Utopija, počev od istoimenog dela Tomasa Mora, postala je termin za idealno ustrojeno društvo – socijalni konstrukt savršenog uređenja ljudskih zajednica. Daleko pre pojave humanizma i renesanse u Antičkoj Grčkoj već su nastajale prve utopije. Najpoznatija među njima opisana je u Platonovom dijalogu Država – gde je predstavljeno društvo osmišljeno po uzoru na Spartu, uz neke dodatne idealizacije.

Od tada do danas, nastalo je mnogo drugih utopija. Među ostalima pisali su ih Tomazo Kampanela, Frensis Bekon, Etjen Kabe… Kao glavni nedostatak utopija uvek se uzimala njihova neostvarljivost. Ipak, sa razvojem teorijske misli, a i samog čovečanstva, došlo se do novog problema – opasnosti da se utopije ostvare. Otuda potiče i misao ruskog religioznog filozofa Nikolaja Berđajeva, sa kojom se i Orvel sasvim složio – pošto su ljudi sada u stanju da ostvaruju utopije, pred nama je jedan novi ozbiljan zadatak – kako da ih izbegnemo.

utopija

U eseju Zašto socijalisti ne veruju u sreću Orvel detaljno razotkriva taj problem. Reč pozitivno, kao naznaku smera u kojem (bar idejno) idu utopije, stavlja pod navodnike – on sumnja da utopija donosi sreću. Kritikujući Velsov svet racionalnog hedonizma on naglašava da se ne bi voleo buditi u takvom svetu. Sve pozitivne utopije liče jedna na drugu jer postuliraju savršenstvo, ali nisu u stanju dostići sreću. Sreća nije samo teško dostižna nego se teško može i zamisliti.

Orvel primećuje – u želji da oslikaju zagrobni život religiozni mislioci su retko bili toliko maštoviti u opisu raja koliko u prikazima pakla. U pokušajima da se zamisli i opiše raj, malo se odmaklo. I sve ovo se ne odnosi samo na zagrobnu ili utopijsku sreću nego i na onu čulnu.

U Volterovom opisu Karla VII i njegove ljubavnice pominje se da su uvek bili srećni, pri čemu je njihova sreća zapravo bila u beskrajnom prožderavanju i pijankama. Ali kome se neće smučiti nakon nekoliko nedelja takve sreće, ističe Orvel? Ista konstatacija važi i za Rableov opis “srećnika”, koji nalaze utehu u zagrobnom životu, i to u besposlenosti, vinu i zlatnicima. Sve ovo navodi na sledeći zaključak – ljudi nisu u stanju ni da zamisle sreću, osim putem kontrasta.

Dakle, čovečanstvo nije preterano domišljato u zamišljanju blagostanja – uvek predstavlja sreću kao suprotnost stvarnosti. U tom smislu, ni pesnički motiv radosnog proleća nije vezan samo za proces ponovnog rađanja prirode i povratka lasta – u srednjem veku je kraj zime bio mnogo krupnija stvar nego danas, ljudi bi tada dobijali sveže povrće, mleko i meso, mogli bi da izađu iz skloništa gde su se prethodno krili od mrazeva.

Otuda sva radost! Ne toliko u samom proleću koliko u kraju zime. Gotovo svi stvaraoci utopija liče na čoveka kojeg boli zub i čija je sreća u tome da prođe zubobolja, zaključuje Orvel.

Ostaje da se zapitamo, ako utopije ne donose dobro, šta je onda pravo rešenje za napredak čovečanstva? Mnogo razumniji način delovanja je u prihvatanju nekih opštih principa ka kojima bi čovečanstvo trebalo težiti, detalje ostavljajući za kasnije. Pokušaji zamišljanja savršenstva ne vode ničemu drugom, osim spoznaji sopstvene praznine. Da je zaista tako, Orvel potvrđuje primerom Džonatana Svifta – neobično kreativnog u ismejavanju čovečanstva, ali prilično nemoćnog u opisu bića koje bi bilo savršenije od čoveka.

Nije teško zaključiti da Guliverova putovanja nisu dečija priča nego vešto kamuflirana povest mizantropa koji na domišljat način iskazuje svoj odnos prema čovečanstvu. Ipak, u četvrtom delu, gde govori o utopijskoj zemlji Huinhma, po mišljenu Orvela, Svift nije bio toliko maštovit. Huinhmi (predstavljeni kao konji) su suprotnost odvratnih Jahua (ljudi) – ne znaju lagati, umiru isključivo prirodnom smrću, ne boje se smrti, ne žele moć (čak i ne znaju za tu reč), ne svađaju se međusobno i provode svoje dane okupirani delatnostima razuma.

Ipak, Orvel ne oseća nikakvo divljenje pred tim stvorenjima nego ih ocenjuje kao neverovatno dosadna, a sve njihove aktivnosti podvodi pod jednu – izbegavanje neprijatnosti. Time odbacuje i tu utopiju, ukazujući na nedostatak gotovo svih, i izvodeći važan zaključak – ako se ljudima oduzme sve ono što je Svift kritikovao, ostaje samo golo postojanje.

Slično ispada i kod drugih utopija, i otuda Orvel za kraj poručuje – koliko god da je Svift želeo da predstavi Huinhme kao savršene, kod njega kao čitaoca izazvao je suprotan efekat, te njemu odvratni Jahui ostavljaju mnogo više nade nego racionalni Huinhmi.

Piše: Milovan Đokić

Tekst je preuzet sa bloga Teetetovanje 

20 KOMENTARI

  1. […] Prva epizoda prvog i poslednja epizoda drugog serijala, bave se istom temom, politikom i političarima. Međutim, zagledamo li malo dublje, videćemo da su pravi junaci obeju priča zapravo mediji i mehanizam koji upravlja njima. Uz njih ide i publika, hipnostisana masa koja zuri o četvrtaste kutije i čeka da joj bude servirana nova priča. […]

  2. Vrlo bih rado polemisao sa tobom da si oitsvao neki link, ili primer bilo koje vrste za srpski internet biznis koji ne odgovara onoj slici koju sam dao u postu (jer ako sam dobro razumeo ti misliš da moja slika nije potpuno verodostojna?) Opipljiv ili neopipliv proizvod neko ili nešto pravi, reklamira, isporučuje, naplaćuje Ne postoji on-line busines u zaključanoj šupi (samo da serveri ne pokisnu). Juče sam sreo na Sajmu turizma, čovek započinje sa nekom vrstom portala za Spa centre, zasukao je rukave i obilazi potencijalne klijente. Mislim da je to zdrav i realan pristup koji obećava neki rezultat. Možda je mogao to isto da radi i preko twittera ili facebooka? Nek veruje ko hoće da veruje ali ako se internet zajednica isključivo druži medju sobom i gadi spoljnog sveta, upada u jednu veliku i opasnu zamku. Ipak, koliko te poznajem, mislim da to što imaš svoj san ne znači da veruješ u bajke. I to je dobra stvar za sve nas. Ljudi sa energijom i vizijom će na kraju ostvarite neke stvari koje danas postoje samo u mašti, ali što reče jedan od profesora koje sam slušao u U razvoju biznisa nema preskakanja stepenica! Pitaj Džobsa, Gejtsa, Cukerberga, Čada Harlija pitaj koga hoćeš

    • Nije meni ni bila namera da nekom raijzbam iluzije ili (ne daj bože) solim pamet. Samo sam želeo da pomognem dragim likovima poput Hane da malo razveju maglu koja ih ponekad vodi u depresiju, za koju uopšte nema mesta. A magle ima dosta ponekad mi to sve liči na onu staru mafijašku poslovicu: ko ne zna priča ko zna ćuti! Ali, što reče Čerčil: niko ne može da laže sve ljude sve vreme , pa će tako maske brzo pasti i svi će shvatiti da su pitanje popularnosti (tj. vidljivosti na raznim mrežama) i pitanje komercijalne isplativosti dve RAZLIČITE STVARI (koje mogu ali i ČESTO i ne moraju da se poklapaju).Meni dodje ponekad žao ljudi koji će od silne popularnosti zaraditi samo bolove u vratu i artritis od besomučnog tvitovanja, lajkovanja, i šta-god No dobro gube ljudi vreme i na gluplje stvari

  3. Fin tekst. Interesantna je ljudska sklonost da rajska blaženstva kao najviši vid sreće uopšte traže na ovom svetu i vera da organizovano društvo uopšte može biti neki strukturni okvir koji bi proizveo raj.
    Definisanje sreće epikurujski, hedonistički. negativno, kao odsustvo neprijatnosti, umesto pozitivne deskriptivne definicije sreće, t.j. raja, govori mnogo o tome kako ko shvata pojam sreće. Moram da priznam da mi je sreća u smislu blaženstva, širok i nedomisliv pojam, kao i raj, kao i pakao u vidu nesreće. Poznato mi je šta mi je prijatno, t.j. šta mi čini zadovoljstvo, ali je takvo epikurejsko određenje sreće preusko za blaženstvo. S druge strane, iako lično verujem da na ovom svetu blaženstava pa i sreće u tom smislu na svu sreću nema, to i dalje ne znači da ne treba slušati šta drugi za sreću smatraju, jer ih upravo takav mutan i strogo individualan ideal, hteli oni to ili ne hteli, pokreće još od američkog ustava.
    Blaženstvo mi se uvek činilo kao veoma ženstven pojam, jer je sreća u tom smislu valjda jedini cilj koji sam dosad prepoznao kod gotovo svih žena,ali i dobrog dela muškaraca koje sam upoznao. Lično, dovoljno mi je umereno zadovoljstvo, obaveze kojima mogu, a daj bože i hoću da odgovorim, kao i konstantno unapređenje u svojim veštinama i postignuće. Znam da bi takvo određenje blaženstva trenutno bilo smešno čak i detetu koje se uzveralo na zrelu komšijsku trešnju, ali, ko je rekao da smo uopšte ovde da bi ovde ili posle ovoga ovde bili blaženi?

    • Neuspeh stvari u Srbiji je često vezan za nenznoavapje materije u kojoj određena osoba pokušava da pliva. Prva stvar je da ga upoznamo i počenemo da Internet pišemo velikim slovom. Ako smo ga upoznali. Zašto velikim slovom? Jer postoji samo jedan Internet pa je ime vlastita imenica , jer smo ga upoznali i možemo da budemo sa njim na Ti, i gradi se odmah neki prisniji odnos. Drugo, slažem se da je za Internet biznis potreban novac, međutim tu dolazimo do situacije da naši ljudi često mešaju babe i žabe zbog jednog jednostavnog nerazumevanja. Internet može biti biznis. I Internet može biti platforma. Ko proba da implementira oba u jedno može veoma lako odlutati. Internet biznis znamo šta je ali ako imaš realni offline biznis moraš implementirati Internet kao platformu, ne kao još jedan biznis jer će ti ugroziti postojeći i neće doneti rezultate. Još bolje možemo definisati i pojasniti ovo kroz posmatranje da li je proizvod opipljiv ili nije? Ako je opipljiv, implementiraj Internet kao platformu. Ako nije opipljiv implementiraj ga kao biznis.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.