Prethodna godina odnela je znatan broj veličina iz filmskog i muzičkog sveta, gde je između ostalog i svet horora izgubio Vesa Krejvena. Početkom 2017. mislili smo da je i tim gubicima kraj, ali onda je u julu ove godine preminula još jedna horor ikona.

Široj javnosti verovatno je najpoznatiji kao začetnik zombi subžanra u okviru horora, sa svojim prvencem Night of the living dead (1968) gde je prvi put na filmu, a i generalno, predstavljen koncept mrtvih koji se dižu iz zagrobnog života sa nagonom da proždiru žive ljude. Film je imao veliki odjek, ne samo u vidu velikog broja nastavaka i kasnije rimejkova nego i u vidu mnogih drugih priča u stripovima, knjigama, filmovima i serijama.

Iako je to dovoljan doprinos, često se zaboravlja koliko nam je dobrih filmova Romero ostavio van te zombi matrice i kakve je implikacije njegov pristup filmu imao na ostale horor filmove.

Šezdesete i sedamdesete su hororu donele revoluciju u smislu obrta perspektiva. Ranije je horor dolazio od onog nesvakidašnjeg: od monstruma ili sirena iz dubina mora, od čudovišta sa druge planete, ili čudovišta koje je rezultat radijacije… U većini slučajeva, horor je dolazio od onog metafizičkog. Ali kako je vreme odmicalo, a horori u našim komšilucima postajali sve strašniji i strašniji, pojavljuju se sredstva putem kojih svi mogu da čuju o njima, a pritom te neistražene lokacije (džungle, šume, svemir, more…) postaju sve više istražene.

Džordž Romero, By George_Romero,_66ème_Festival_de_Venise_(Mostra).jpg: nicolas geninderivative work: Andibrunt (talk) - George_Romero,_66ème_Festival_de_Venise_(Mostra).jpg, CC BY-SA 2.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=9384890
Džordž Romero, By George_Romero,_66ème_Festival_de_Venise_(Mostra).jpg: nicolas geninderivative work: Andibrunt (talk) – George_Romero,_66ème_Festival_de_Venise_(Mostra).jpg, CC BY-SA 2.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=9384890

Horor počinje da se bavim onim ličnim i subjektivnim mračnim stranama naših ličnosti. Strah sada vreba iza ugla.

Ono što je Romero uradio je, kao što to uvek biva u dijalektici, uspeo da spoji oba i napravi jedan vid simbioze. U većini slučajeva, Romerove filmove možemo opisati kao demistifikaciju metafizičkog, gde bi uzeo dobro poznat kliše u okviru datog žanra, ali ga smestio u surovu realnost kao vid društvene angažovanosti gde bi na kraju gledaoci zavoleli onog ko čini zlodela.

Sigurno da povratak iz mrtvih nije originalna niti nova ideja, ali povratak iz mrtvh kao komentar na rasizam u prvom i potrošačku kulturu u drugom delu, jeste.

Evo još pet takvih filmova koji, iako sadrže sve gore navedeno, nemaju zombije.

5. Bruiser (2000)

Na petom mestu imamo jedan od svežijih filmova u Romerovom opusu. Iako nije na istom nivou kao naredna četiri filma na listi ili prva dva filma iz serijala Mrtvih, svakako da zaslužuje pažnje.

Ovaj film je možda najlakše, ali sigurno ne najvernije, predstaviti kao priču o tome kako je Majkl Majers postao Majkl Majers. U prvom delu Halloween-a u režiji Džona Karpentera, imamo glavnog antagonistu u vidu Majkla Majersa koji nosi belu, bezizražajnu masku i uživa u ubijanju tinejdžera. U tom filmu, Karpenter namerno ne otkriva skoro ništa o njemu jer želi da u očima publike on bude kao sila prirode. Skoro kao metafizičko biće!

Romerov film se takođe dešava za vreme Noći veštica, samo je njegov glavni lik, put ka jednom takvom ubici. Glavni junak je Henri Kridlou, koji radi u redakciji magazina Bruiser, i konstantno je ponižavan i vređan. Ponižavan od strane svoje supruge, kolega, šefa. Ponižavan do te mere da fantazira o tome kako bi voleo da naudi njima ali prvenstveno sebi, jer često razmišlja o samoubistvu.

Svi ljudi u njegovom životu, osim žene njegovog šefa, ne samo da nemaju dlake na jeziku kada je u pitanju umanjivanje njegovih mogućnosti nego mu iza leđa rade o glavi i to mu priznaju u lice jer imaju toliko nisko mišljenje o njemu. Možemo ih osuđivati, ali ni Henri ne radi ništa povodom toga nego se samo izjeda se iznutra.

To jest, sve dok se jednog dana ne probudi sa belom, bezizražajnom maskom, koju ne može da skine sa lica. Čim pokuša, poseče se. Jedna stvar vodi ka drugoj i dolazi do ubeđenja da će, ukoliko se osveti onima koji ga ponižavaju godinama, uspeti da je skine masku.

Stih pesme Ramba Amadeusa Šakom u glavu možda najadekvatnije opisuje poruku filma na jedan banalan način: ako ne odreaguješ ni verbalno ni fizički, odraziće se na nervnoj bazi psihički.

Izražavanje naših emocija i onoga što mislimo možda je najljudskija osobina, a Henri se od početka filma trudi da tu stranu sebe suzbije. Na taj način umesto da se od ljudi udalji ili da kaže nešto i izbori se za sebe, on zapravo odstranjuje svoju ljudskost. Do te mere da postaje neprepoznatljiv drugim ljudima.

Više ne liči na čoveka nego na negativca iz horor filma!

Ipak, Henri uspeva da povrati svoju ljudskost, što bi značilo da je i našao način da ispolji svoje emocije. Poslednji kadrovi filma sugerišu da to ipak nije slučaj. Ovo je tipičan primer Romerovog cinizma koji je prisutan kroz sve njegove filmove. Naš glavni junak, čak i nakon pobede ne dobija duševni mir, jer njegova patnja opet kreće ispočetka. Opet ulazi u istu rutinu i opet je osuđen na isto otuđenje.

Ništa se nije promeilo i izgleda kao da promena zapravo nije ni moguća! Vrlo hladan pogled na ljudsku prirodu, a imamo još četiri filma na listi.

4. The Crazies (1973)

Iako je u početku, Night of the living dead dočekan na nož od strane javnosti koja nije bila spremna za tu količinu nasilja u hororu, pet godina nakon premijere brojke su pokazale da je zapravo taj film najprofitabilniji horor film proizveden van studio sistema. Otprilike je u tom periodu Romeru ponuđeno da prepravi scenario The Mad People i režira ga. Taj film danas znamo pod imenom The Crazies.

U samoj premisi, film podseća na njegov prvi film u onoj meri u kojoj ga svodimo na to da je glavni zaplet horda nesvesnih ljudi koji šire strah, ali kao što ni 28 dana kasnije nije zombi film, tako treba praviti distinkciju i ovde.

Ono što je suštinski drugačije je to što je ovde u pitanju oštra i direktna kritika vlade. U tom periodu još uvek je buktio rat u Vijetnamu, a američka vlada je odobrila biološke napade na Vijetnam. Ovaj film je direktna reakcija na te poteze vlade i daje primer kako bi jedan takav scenario mogao da se odigra, ukoliko bi to oružije vlade bilo upotrebljeno u Americi.

Film se odigrava na dva fronta: jedan je iz perspektive ljudi u selu gde su sve zalihe vode zaražene Trixi virusom, a vojska ulazi kako bi suzbila epidemiju, a druga perspektiva je iz vizure čelnika vlade koji donose odluke kako da suzbiju epidemiju virusa.

Vojska je poslata kako bi čitavo mesto pretvorila u karantin, s tim da imaju spremno nuklearno oružije da dignu selo u vazduh ukoliko se stvar otrgne kontroli, dok doktor Vats sa druge strane razvija vakcinu koja bi trebala da suzbije virus.

Plan se istog trenutka otrgao kontroli jer vojska ima naređenje da puca na svakog ko pokuša da napusti selo, i na taj način potencijalno ugrozi bezbednost ostatka zemlje. Osim što se virus, koji ljude čini nasilnim i suicidnim, proširio na skoro čitavo selo, problem onima koji nisu zaraženi zadaje i vojska koja je u tom trenutku u otvorenom ratu protiv seljana.

Dok su monstrumi u zombi serijalima uvek mrtvi, pa na taj način bezumna stvorenja koja se polako kreću, nemaju trunku humanosti i tela su im se već delimično raspala, ovde je razlika između nezaraženih i zaraženih veoma tanka.

Zaraženi i nezaraženi izgledaju isto, a to ne samo da odmaže vojsci u suzbijanju epidemije nego ne pomaže ni ljudima u samom selu. Oni ne mogu da znaju da li je neko unutar njihove kuće zaražen virusom. To sve čini totalno paranoičnim, jer ne znamo odakle zlo vreba.

Sa druge strane, segmenti iz vlade su tu i mogu samo da prouzrokuju bes, jer su paralele sa čelnicima prave vlade previše očigledne. Bes i nemoć jer je samo nekolicina ljudi na bezbednom kroje sudbinu gomili bespomoćnih u selu.

Iako je prvi u nizu filmova tog tipa koji su usledili skoro tri decenije kasnije, Romero je još onda imao više petlje da stvari prikaže onakvima kakve su.

Nakon iscrpnog rada na vakcini koja bi spasila sve stanovnike sela, doktor Vats uzbuđeno prijavljuje svoje otkriće, samo da bi ga zamenili za još jednog zaraženog i stavljaju ga u karantin sa ostalima. Ostavljeni smo da razmišljamo dok vojska napušta selo i dolazi do sledeće lokacije gde je izbila epidemija.

Nema pobednika! Nakon što su se dogodile epidemije poput H1N1, možemo reći da takav scenario nije toliko nerealan. Ostavlja nas da se zapitamo da li bi pod ovim okolnostima mi bili bar malo humaniji? Romero nije imao optimistična predviđanja.

3. Monkey Shines (1988)

Kada neko želi da izvuče sentimentalnu reakciju iz publike, deca i životinje su glavni aduti. Klipovi smešnih mačaka i pasa dominiraju internetom, a stav mnogih je da ukoliko pas ne voli nekog sa tom osobom nešto nije u redu jer psi to osećaju.

Svi smo sigurno bili svedoci toga da životinja ume da bude do te mere ljubomorna da nasilno odreaguje u pisustvu drugih životinja (ljubimaca) i bude agresivna. Neka osećanja koja su skoro detinja ih do te mere obuzmu da ne mogu da se obuzdaju. Romero koristi ovaj momenat kako bi konstruisao jedan od svojih najboljih horora.

Alen je sportista koji biva paralisan nakon što ga je udario kamion za vreme džoginga. Ove okolnosti čine ga depresivnim i suicidnim zbog toga što ne može da ustane iz svojih kolica i normalno funkcioniše. Tada mu njegov prijatelj naučnik, koji eksperimentiše nad životinjama ubrizgavanjem ljudskih moždanih ćelija u njih, daje majmuna Elu da mu bude društvo i pomoćnik.

Alen se brzo vezuje za majmuna i postaju veoma dobri drugari. Zajedno slušaju srceparajuću muziku i ne razdvajaju se. Ali ono što Alen nije mogao da zna je da Elen razvija telepatsku povezanost sa njim i upija svaku crnu misao koju on ima. A Elen, kao svaki veran i dobar prijatelj, želi da ugodi Alenu. Alen saznaje da postoji mogućnost da će se izlečiti operacijom, i to je posladnja kap koja je prelila čašu za Elen.

Ovo je Romerov prvi film snimljen za studio, ali kao što to često biva, naišao je na negativne reakcije i studio je izmontirao njegov film što je film učinilo gotovo negledljivim. Tek niz godina kasnije kada se pojavljuje originalna autorova verzija, ovaj film stiče veliku bazu fanova, i to sa razlogom.

U početku se Romero trudi da nas prevari da gledamo srceparajući film o prijateljstvu čoveka i životinje. Vezujemo se za majmuna i onda je samim tim zaplet utoliko strašniji jer je u pitanju neko do koga nam je stalo i čije namere razumemo. Svi žele lep završetak.

Međutim, Romera ne zanimaju takvi filmovi, i baš zbog toga ovaj film poentira. Romerov ciničan pogled na svet ovde se odražava kroz kontemplaciju prirode odnosa čoveka i životinje, u prvom planu, a onda čoveka i prirode u širem smislu. Ujedno postavlja bitna pitanja o prirodi tehnološkog razvoja i o granici u tehnologiji, ali i o odnosu prijatelja.

2. Martin (1978)

Imali smo profil serijskog ubice, predviđanje epidemije i priču o čoveku protiv životinje. U ovom filmu, zlo oko kog je fokusiran zaplet filma je Romerova interpretacija mita o vampirima!

Vampiri su u pop kulturi obično predstavljeni kao monstrumi bez odraza u ogledalu, bledog lica, sa oštrim kljovama, koji napadaju žene kad su same u kućama, imaju veliki nagon za ljudskom krvlju i strah od sve religiozne simbolike.

Ovo je Romerova interpretacija mita o vampirima u svrhu društvene kritike. Film počinje tako što Martina na železničkoj stanici čeka njegov rođak Kuda kod kojeg treba da se useli i živi sa njim. Tada mu Kuda, koji je katoličke veoispovesti i zastarelih ubeđenja o demonima, bez imalo suzdržavanja otkriva da je Martin zapravo vampir koji je star osamdeset godina, i nagoveštava mu da će pokušati da mu pomogne, ali ukoliko nanese zlo bilo kome u gradu, da će ga ubiti bez predumišljaja.

Kuda pokušava da mu pomogne starim metodama koje uključuju venac od belog luka, Isusa na krstu, odraz u ogledalu, ali svaki od ovih pokušaja je bio bezuspešan i Martin ih ne uzima za ozbiljno. Za razliku od klasičnih vampira, Martin može da vidi svoj odraz u ogledalu i nema nikakvog straha pred religioznim simbolima. Gomila Kudinih eksperimenata, a ujedno i društvo koje podržava i glorifikuje šovinistički tretman žena, do kraja gura Martina do ivice i ostavljeni smo paralisani nad hororima koje će Martin počiniti.

Čitav film možemo svesti na jednu Martinovu repliku: Magija ne postoji!

U tom smislu je mit o vampirima sveden samo na onaj deo u kom je Martin željan krvi i napada žene, ali sama činjenica da nema magije tera nas na razmišljanje o tome da li je Martin stvarno vampir ili je uzeo ulogu koju mu je okolina dodelila, a u suštini je silovatelj i ubica?

Ta pitanja Martin postavlja samom sebi jer je i on zbunjen po pitanju svog identiteta, a film se ne trudi da nam te odgovore da jer to nije ni poenta. Poenta je u kritičkom pogledu na društvo i religiju, tačnije, na religiozne fanatike. U jednom trenutku pojavljuje se i sam Romero u ulozi sveštenika koji dolazi kod njih kući. Kuda ga bombarduje svojim religijskim ubeđenjima, koje sveštenik ne da nije uzeo za ozbiljno nego se trudi da se suzdrži od smeha.

Osim što opet izlaže svoju skeptičku viziju sveta gde nema magije takođe nam daje i dobar vid upozorenja da fanatično obožavanje neke ideje može da vodi u zlo. Čak i ako je namera dobra!

1. Knightriders (1981)

Kao što nije fer svesti Romera na gomilu zombi filmova, isto tako ne bi bilo fer opisati ga kao reditelja koji ne ume da se snađe van matrice horora. Za razliku od svih prethodnih filmova, ovo je jedno prijatno osveženje, i u kontekstu Romerove karijere.

U pitanju je adaptacija legende o Kralju Arturu i njegovim vitezovima, smeštena u moderno doba, na motorciklima.

Bili je vođa putujuće trupe vitezova na motorciklima, koja je hijerarhijski uređena prema legendi o Kralju Arturu. Iako je cela trupa okupljena oko istih ideala i ideje da su jedno malo putujuće kraljevstvo koje putuje od grada do grada i priređuje ljudima spektakl u vidu viteških borbi, ekonomski faktor je previše bitan da bi se ignorisao.

Njihove nevolje postaju još gore kada im lokalna policija stane na žulj, jer im se ne dopadaju njihove aktivnosti. Dolazi do svađa i razdora među grupom gde se pojavljuju oni koji dovode u pitanje kompetenciju Kralja Bilija i misle da bi oni bili kompetentnije vođe trupe.

Koje su sličnosti između protagoniste bajker žanra i legende o Kralju Arturu? Na prvi pogled nema ih mnogo, ali ono što sigurno imaju zajedničko je da i jedno i drugo stanje možemo opisati kao stanje uma. Skoro kao filozofiju života. U legendama o Arturu, sveti Gral može pronaći samo onaj vitez koji je čistog srca. Tako da jednog viteza, osim fizičkih predispozicija, moraju da krase i moralni epiteti, od kojih se najviše ističe čast. Tako je to u legendi, ali potpuno je drugačija realnost u modernom društvu.

Film postavlja pitanje: ima li uopšte časti u društvu gde se svet okreće oko novca? Svakako da legenda živi dok neko u nju veruje, ali je ovde slučaj o transformaciji legende u nešto drugo.

Kada se vitez istrgne iz konteksta svog vremena i onoga što je njihov cilj u legendi bio od početka, dobija se ništa drugo nego bajkerski road movie.

Iako je njegov komentar društva prisutan kao i uvek, ovde nema hladnog cinizma. Ovaj film, iako drama i akcija u svojoj srži, ima elemenata komedije. Film sebe ne shvata ozbiljno, već kroz jednu finu igrariju rastavlja stari mit, uz malo kritike kapitalizma i mnogo dobre zabave.

Piše: Nikola Jović

POSTAVI KOMENTAR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.