Najpoznatiji pisac viktorijanskog doba, Čarls Dikens, jednom prilikom je rekao: Mi kujemo lance koje nosimo tokom života. Međutim, u jednom od svojih najpoznatijih dela, Božićnoj priči, upoznaje nas sa Ebenizerom Skrudžom, čovekom koji je imao mogućnost da se spase nošenja lanaca i posle smrti.
Zbog čega je taj teret za života neprimetan, a onda preko noći njegovo odbacivanje postane simbol besmrtnosti?
Lanci Jakoba Marlija, Skrudžovog poslovnog partnera, bili su simbol pohlepe, gramzivosti i tvrdičluka. Veče uoči Božića 1843. godine Ebenizer Skrudž imao je mogućnost da se oslobodi svojih lanaca s obzirom na to da se ni po čemu nije razlikovao od Marlija – voleo je novac, ali nije voleo da ga troši, a ujedno je bio i mizantrop koji je najviše od svega mrzeo siromašne.
Reklo bi se da je Skrudž čovek izuzetno teške naravi, namćor a ujedno i neko ko ne zaslužuje drugu šansu. 
Međutim, iako je Ebenizer Skrudž neprijateljski nastrojen prema svemu što je veselo i lepo, Božić naziva besmislicom, a siromašne smatra jeftinom radnom snagom, postoji jedno osećanje koje je kod njega prisutno u velikoj meri, a da toga nije bio svestan – strah.
Jakob Marli je, za života, posedovao iste osobine kao i Skrudž. Oni su, na neki način, preteča današnjih biznismena koji ne mare za potrebe drugih i smatraju da nisu dužni da pomažu siromašne, plaćaju svoje radnike ili troše novac na gluposti kao što je božićna gozba. Sve ono što je mukom stečeno, ne treba da bude uzalud potrošeno.
Duhovi kao upozorenje
Tri duha, Duh prošlosti, Duh sadašnjosti i Duh budućnosti, posetili su i Jakoba Marlija. Međutim, on nije ozbiljno shvatao poruke koje oni sa sobom nose pa je nastavio da bude isti pohlepni starac i tako nakon smrti završio u lancima.
U suštini, lanci simbolišu ono što je bilo najizraženije i najnegativnije u životu jednog čoveka – pohlepu. Zbog njih je Jakob Marli ostao zarobljen između zemaljskog i nebeskog sveta, uz nemogućnost da taj međuprostor ikada napusti i da konačno oseti mir. Ujedno vuče sa sobom teret koga nije želeo da se oslobodi kada mu je za to pružena prilika, a koji je godinama sam stvarao, kariku po kariku.
Za razliku od njega, Skrudž je prestravljen onim što je video: od samog Marlija koji je utvara, do prošlosti koja je isuviše bolna, preko sadašnjosti koje nije bio svestan i budućnosti koja je izvesna ukoliko ne odbaci svoj teret pohlepe i ne postane bolji čovek.
Duh prošlosti je bio tu da podseti Ebenizera Skrudža zbog čega je postao ono što jeste. Nekada je bio dečačić koji je živeo u nesređenoj porodici, ali je imao razlog za osmeh i sreću. Prošlost je trebalo da ga podseti da je i on bio siromašan – dosta toga mu je falilo, želeo je više a nije mogao da priušti.
Bio je motivisan time čak i kada je upoznao ljubav svog života. Međutim, motivisanost je prerasla u pohlepu. Senka njegovog siromaštva je uspela da ga pretvori u čoveka željnog novca, kome ništa sem toga nije bilo potrebno.
Duh prošlosti je želeo da pokaže da neumerenost u nečemu ima svoje posledice. Za Skrudža je to značilo potpuno napuštanje od strane svih onih koji su ga voleli. Međutim, prošlost se ne može izmeniti niti zanemariti ali se iz nje dosta toga može naučiti.
Duh sadašnjosti je Skrudža odveo u kuću Boba Krečita, njegovog radnika, koji je radio za jako malu platu ali je i pored toga bio presrećan zbog Božića i okupljanja cele porodice. I dok Skrudž posmatra kako Krečit nazdravlja njemu jer zahvaljujući plati koju mu on daje čitava porodica ima bogatu večeru koja je sve, samo ne bogata, shvata da je pogrešno postupao sa čovekom koji je zaslužio mnogo više od par zlatnika.
Pitanje na koje je očekivao odogovor glasilo je – kako bilo ko može nazdraviti meni, oholom starcu, koji nije zaslužio dobrotu koja ga okružuje? Trenutak koji je u Skrudžu probudio ljudske osobine bio je sedanje za sto Bobovog najmlađeg sina, Timija, koji je bolestan i kreće se uz pomoć štapa.
Ako se prošlost nije mogla promeniti, sadašnjost definitivno može i Ebenizer Skrudž je takvu odluku doneo i pre nego što se susreo sa trećim duhom koga se najviše plašio – Duhom budućnosti.
Sagledavanje sopstvenih postupaka
Svako se plaši da pogleda budućnosti u oči. Čak i oni koji stalno govore da bi voleli da znaju gde će biti za par godina, govore tako jer nemaju tu mogućnost. Videti budućnost znači suočiti se sa nečim što će se dogoditi a da ni na koji način ne možete na tako nešto uticati.
Zato je Ebenizer Skrudž znao da kada se pojavi Duh budućnosti poneće sa sobom sve loše stvari koje je njegova pohlepa stvorila.
Video je sopstveni grob, video je da nema prijatelje niti bilo koga ko će plakati za njim, naprotiv – svi su srećni zbog njegove smrti. Video je da sa njegovog kreveta na kome se nalazi telo kućna pomoćnica skida skupocene zavese, bez ikakvog poštovanja prema pokojniku. Video je sahranu malog Timija, Boba Krečita skrhanog od bola. Molio je da mu Duhovi pruže još jednu šansu za iskupljenje, obećao da će se promeniti i postati bolji čovek.
Božićno jutro je donelo novi dan a sa njim i potpuno novog Skrudža koji nije želeo da krene Marlijevim stopama i da sa sobom ponese lance. Izgleda da je u njemu bilo ljudskosti, samo je morao da se susretne sa strahom i istinom da bi se ona pojavila.
Čarls Dikens je ovim delom dao jasnu poruku – moramo voditi računa o svojim postupcima jer nećemo imati tri duha da nas izvedu na pravi put. Istovremeno, život jednog čoveka meri se time koliko je lepih stvari učinio za druge jer vreme prolazi a ljudi pamte.
Besmrtnost postoji, samo je treba izgraditi svojim sopstvenim delima, ljudskošću i poštovanjem. Tako će svako sebi obezbediti večni život kroz one koji će sa ponosom govoriti o lepoti tog postojanja.
„Niko ko olakšava tuđi teret nije beskoristan na ovome svetu.“
Čarls Dikens
