Ispijena figura nalik ljudskoj, neodređenog pola i starosnog doba, odevena u crno, sa glavom među rukama, bez kose, bez identiteta, sa samo naznačenim crtama lica, ali dovoljnim da prikažu grimasu koja se ne zaboravlja. Crveno nebo i modra reka stapaju se, čineći pozadinu koja kao da pulsira u ritmu izušćenog vriska. I sama figura izvija se pod silinom ovog zvuka.

Upravo opisani prizor fabula je slike Krik, koja predstavlja jedno od najpoznatijih dela moderne umetnosti, a čiji je tvorac slikar Edvard Munk. Slika koju možemo čuti gledajući je, kao da se nalazimo ispred osobe koja vrišti iz sve snage. Ili smo, možda, mi sami ta osoba i posmatramo sebe u ogledalu. Svejedno, utisak je snažan, jeziv i hipnotiše.

Radi se o slikaru koji je umeo vešto i bez ustezanja da vizualizuje najskrivenije kutove svoje psihe. I kao takav, izvršio je značajan uticaj na slikare ekspresionizma u Nemačkoj, srednjoj i severnoj Evropi.

Krik, By Edvard Munch - WebMuseum at ibiblioPage: http://www.ibiblio.org/wm/paint/auth/munch/Image URL: http://www.ibiblio.org/wm/paint/auth/munch/munch.scream.jpg, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=37610298
Krik, By Edvard Munch – WebMuseum at ibiblioPage: http://www.ibiblio.org/wm/paint/auth/munch/Image URL: http://www.ibiblio.org/wm/paint/auth/munch/munch.scream.jpg, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=37610298

Njegova dela prepoznatljiva su po neprijatnoj atmosferi i neretko morbidnim scenama. Neporecivo je da u svakom od nas podjednako bivstvuju prijatna i neprijatna osećanja međusobno se boreći za prevlast. U Munkovom slučaju, preovlađivale su psihička nestabilnost, strah, depresija i ljubomora. Predstavljajući, verovatno, posledicu teškog detinjstva i života.

Edvard Munk rođen je 12. decembra 1863. godine u Norveškoj i rastao je okružen smrću, bolešću i verskim fanatizmom svoga oca. Još dok je bio vrlo mali njegova majka a potom i sestra preminule su od posledica tuberkuloze. Njegova druga sestra imala je psihičke probleme.

Povrh svega, odrastao je okružen bolesnom decom iz siromašnih porodica koju je njegov otac, inače lekar, besplatno lečio načinivši od porodične kuće ordinaciju. I on sam bio je krhkog zdravlja čitavog života. Bolesno dete, majka koja umire, uzglavlje pokojnika bili su prečesti motivi njegovih dela, obojeni sumornim bojama.

Školovanje je, najpre, otpočeo na Tehničkom fakultetu u Oslu, ali ga je umetnost sa kojom se srodio još od malena navela da napusti ovaj fakultet i uči slikarstvo na Kraljevskoj akademiji za dizajn. Međutim, zbog sukoba sa profesorima nije se zadržao ni na akademiji već je doneo odluku da se pridruži grupi slobodnih umetnika. U njihovim krugovima razmatrali su se tada nešto drugačiji pristupi stvaranju.

Na pomolu je bio sasvim novi umetnički izraz koji se javljao kao suprotnost impresionizmu, stavljajući akcenat na ljudska osećanja proizišla iz socijalnih i psiholoških nagona, a bacajući senku na slikanje mrtvih priroda i pejzaža.

U jednoj od zabeleški iz Munkovog dnevnika možemo pročitati da:

Više ne treba slikati enterijere, ljude koji čitaju ili žene koje pletu. Oni moraju biti živi ljudi koji dišu, osećaju, tuguju i ljube.

Na Munkovim slikama možemo zapaziti novoizgrađeni izraz, interpretiran kroz površine omeđene vijugavim linijama i obojene depresivnim bojama. Ljudi na njegovim slikama naglašenih su podočnjaka i upalih očiju − često podsete na aveti. Obavijeni crnilom garderobe i teških senki koje ih prate, simbolišu melanholiju, strah, nemire, depresiju, usamljenost, bolest, smrt. Jer Munka ova psihološka stanja prate čitavog života, a u svom stvaralaštvu vidi način da ih iskaže i sa njima se suoči.

Edvard Munk: Smrt u bolesničkoj sobi, By Edvard Munch - Google Art Project: pic, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=37628028
Edvard Munk: Smrt u bolesničkoj sobi, By Edvard Munch – Google Art Project: pic, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=37628028

Slikar je i u emotivnim odnosima sa ženama često nailazio na probleme. Sve prolazne avanture koje je imao sa ženama, neretko i udatim, završavale su se burno ostavljajući ga isfrustriranog, depresivnog, ljubomornog. Konzumirajući alkohol i kockajući se tražio je utehu. Na svojim slikama žene prikazuje ili kao krhka stvorenja ili kao vampirice i ubice koje muškarca progone.

Prvo veće izlaganje Munk je imao u Nemačkoj 1892. Ova izložba privukla je veliku pažnju kritičara i vlasti. Novine koje su uvedene smatrane su sramotom i ruglom umetnosti. I kasnije će ekspresionizam biti oštro osuđivan od strane nacista − iskazivanje osećanja smatrano je slabošću koju viša rasa sebi nije smela da dopusti.

Fijasko koji je njegova izložba doživela u Berlinu Munka nije obeshrabrio. Nastavio je dalje sa slikanjem i izlaganjem u Oslu i Parizu. 1902. godine u Berlinu je ponovo bila organizovana njegova velika izložba na kojoj je predstavio slike iz serije pod nazivom Friz života. Ovoga puta, izložba je protekla u miru.

Kroz ovu seriju od 20 slika, nastojao je da ispriča univerzalnu priču o životu, ljubavi, smrti, nemirima. Friz je smatrao svojim kapitalnim delom čijem je stvaranju posvetio dobar deo svoje umetničke karijere.

Munk je ostatak života proveo u Norveškoj stvarajući povučeno i bez puno buke. Preminuo je 1944. godine u osamdesetoj godini, ostavivši za sobom Friz života propraćen ispuštenim Krikom.

Artikvarnica

3 COMMENTS

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.