There is a Mobile Optimized version of this page (AMP). Open Mobile Version.

Potraga za eliksirom mladosti i večnog života tema je koja je dosledno hronološki pratila razvitak čitave ljudske civilizacije. Još od sumersko-vavilonskog doba, udaljenog od nas danas nekoliko milenijuma, čovek se osećao nelagodno malim i nevažnim u odnosu na bezgranične daljine svemira i sile koje nadilaze njegove sposobnosti. Jedan takav čovek bio je upravo Gilgameš, nama poznat kao glavni lik nezaobilaznog štiva srednjoškolske lektire, Epa o Gilgamešu.

Gilgameš, iako čini se beskrajno dalek, na jedan sasvim jednostavan i prijemčiv način objasnio je najveću muku čoveka, koji u borbi sa vetrenjačama između života i smrti, nažalost, uvek mora izgubiti.

Ep o Gigamešu
Ep o Gilgamešu

Ep o Gilgamešu – podsetimo se priče

Gilgameš je bio stvarna istorijska ličnost, polubog, polučovek, najpoznatiji kralj sumerskog grada Uruka, za vreme njegove vladavine opasan čvrstim bedemima koji su krili pravo mesopotamijsko blago.

Ovaj kralj bio je voljen i poštovan, što se u samom epu da zaključiti iz sledećih rečenica:

S divljenjem i strahom gledaju građani njegov lik
Njegova reč i govor u gradu su zakon.

Kao što to i dan-danas biva, kada se neko nalazi tako visoko na pijedestalu mora da bode oči ili običnih ili superiornijih ljudi, pa tako bi i sa Gilgamešom. Rezignirana boginja Aruru stvorila je stepsku zver Enkidua, pandana našem kralju, u nameri da ga savlada.

Ipak, Enkidu i Gilgameš u dvoboju postaju ne suparnici nego prijatelji, udružuju snage i diljem Mesopotamije obračunavaju se sa zlim bićima, poput Humbabe, čuvara Kedrove šume ili strašnog bika.

Enkidu se, nažalost, nedugo nakon poslednjeg pohoda teško razboljeva i umire, ostavljaju svog najboljeg prijatelja u potpunom bunilu. I to ne samo zbog smrti najboljeg prijatelja kojeg je ikada imao nego i zbog toga što je postao primoran da se zapita ono poznato i ne tako omiljeno pitanje:

Šta će biti sa mnom?

Zar neću i ja, i ja kao Enkidu umreti?
Duša mi je razrivena bolom.
Uplašio sam se smrti i zato jurim preko stepe.
Odlazim moćnom Utnapištimu, koji je našao večni život.
Žurim da stignem k njemu.

I zaista, Gilgameš iako dve trećine bog, a jednu trećinu čovek, ophrvan brigom zbog svoje buduće sudbine kreće na dugačak put ka Utnapištimu. Na tom putu susreće, između ostalog, svog zaštitnika, boga sunca, Šamaša, koji mu saopštava da „život koji traži neće naći”.

Zatim razgovara sa boginjom Siduri Sabitu, koja ga savetuje da uživa dok još može, da se slobodno prepusti radostima i ne razmišlja mnogo o onome što će prirodno doći.

Na kraju, ipak, dolazi do trave besmrtnosti, nosi je nazad ka svom gradu kako bi je podelio sa sugrađanima, no pravi pauzu da bi se okupao u jezeru, ostavlja travu na obali i, kao po ironiji, zmija je odnese. Gilgameš zatim razgovara sa Enkiduovom seni i pita je koja je tajna života nakon smrti, a Enkidu odgovara:

Ako bih ti otkrio zakon zemlje koju sam video,
Ti bi seo i zaplakao.

Gilgameš umire odmah po povratku u Uruk.

Večni život – večna dilema

Kada govorimo o Gilgamešovoj bezuspešnoj poteri za eliksirom večnosti, ne možemo a da se ne podsetimo trenutka kad mu je ova pomisao uopšte došla glave.

Da, to je bio onaj trenutak kad je izgubio najvažniju osobu u svom životu. Pre toga, dok je vladao najmoćnijim sumerskim gradom, sa trona jednog od najmoćnijih ljudi Mesopotamije, nije ni pomišljao na išta drugo osim na brigu o svom gradu i stanovnicima i održavanje korektnih odnosa sa višim silama.

No, sve se promenilo kad je Enkidu umro. Zato što mu je bio važan. Zato što njegovu smrt nije očekivao. Zato što ga je upravo njegova, a ne nečija tuđa, smrt nagnala da se zapita šta li to tek njega čeka, gde će li se i da li će se uopšte njih dvojica ikada ponovo sresti.

Kada ga boginja Siduri obasipa hedonističkim mantrama srećnog života, Gilgameša to čini samo utučenijim, jer postaje svestan da čitavog života vodi bitku sa neizvesnošću i samog sebe zamajava odbijajući da prizna da je učesnik te brige.

Zvuči neverovatno, ali ovu onespokojavajuću istinu ljudska civilizacija dobila je na dvanaest glinenih ploča, izrezbarenih znakovima klinastog pisma, slobodno govoreći – u sasvim primitivnom obličju. Pa ipak, nikada realnije, nikada aktuelnije i nikada bolnije.

Da tuga bude veća, sama činjenica da je naš junak bio čak cele dve trećine bog, a tek jednu bednu trećinu čovek, svedoči nam da je upravo ta sićušna ljudska klica zapravo determinisala čitavu njegovu neizbežnu sudbinu i opstanak, tačnije neopstanak na ovoj planeti.

Za razliku od bogova, koji se kao „psići” (kako tvorac ovog epa kreativno dočarava) kriju od potopa i u najtežim okolnostima staraju se samo za sebe, Gilgameš je u svojoj nevolji pravi ideal plemenitosti i ljudske dobrote, te travu besmrtnosti ne pojede sam nego je ponosno nosi sunarodnicima.

Ipak, uprkos svim vrlinama koje su ga vodile kroz život, a i na ovom najtežem putu, skončao je kako su skončali mnogi nakon njega – i kako gubitnik i kao pobednik. Gubitnik, jer je izgubio u borbi sa sopstvenom smrtnošću, a pobednik, jer je u smrt poneo sve ono najbolje što je za života duhovno mogao da stekne i za sobom ostavio neizbrisivog traga.

Zapravo, tako neizbrisivog, da mi, ljudi dalekog 21. veka, i dalje sa setom i ponosom govorimo o njemu – jer tako je, konačno, i zaslužio.

3 COMMENTS

  1. Izvanredno!!!
    Želeo bih samo da se zahvalim Katarini na fejsbuk podršci(nadam se da se radi o istoj Katarini, pošto ne koristim pomenutu socijalnu mrežu – više sam za žive kontaktne ili možda antisocijalne mreže:-)i jednom od njenih kvalitetnih radova…Ovo je večna tema bez konačnog odgovora – da li je čaša poluprazna ili polupuna odgovor je koji moramo pronaći u vlastitom srcu…
    GILGAMEŠ: ,, Za koga su se, trudile ruke moje?Za koga kruži i ističe krv moga srca? Radio sam ali meni samom to nije donelo ništa dobro. Za crva koji gmiže u zemlji dobro sam činio!”.

  2. Da. Upravo je Ep o Gilgamešu otvorio Vječnu Muku Straha od Smrti. I skrenuo ciljnik spoznanja Promjene kao Vječne Kategorije. Jer i Život kao Takav Promjena. A promjene tijekom života ne percipiramo kao promjene, već kao Život odnosno Život kao Fiksnu Kategoriju. Pa slijedom i Smrt percipiramo kao fiksnu kategoriju. Naša su tijela sastavljena od zemlje. I hranimo se onim što je iz zemlje izniklo. Kad Gilgameš kaže: “Za crva koji gmiže u zemlji dobro sam činio”, jer će crvi jesti njegovo tijelo. I naša tijela. Ali, i tijekom “Života” jedemo ono što crvi preregjuju u zemlji. Jedemo jedni druge, mi crve, i oni nas, a slijedom logike, u preciznijem hranidbenom lancu ljudi jedu jedni druge, a da toga jamačno nismo svjesni. Dakle Život kao Promjena ili Smrt kao Promjena. Ili i jedno i drugo kao Promjena. A Dušu nismo uspjeli izmjeriti niti kategorizirati, niti opipati niti spoznati. Možda se upravo stoga doživljavamo samo tjelesno…

  3. Imam 18 god. Smatran da ovo svako mora procitati (pod prisilom ako treba) i uciti delove kao ja u srednjoj. Bili bi bolji ljudi…

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here