„Moj deda je bio car. Pitam se da li u mojoj generaciji uopšte ima careva?“

To je samo jedno od pitanja koja sebi postavlja glavni junak romana Naivan. Super. norveškog pisca Erlenda Lua. Taj dvadesetpetogodišnji mladić iz Osla, u jednom trenutku svog odrastanja shvata da je izgubio osećaj da postoji smisao i da će na kraju sve biti OK.

Na vrlo osoben i iznad svega duhovit (Luov) način, mladić počinje da traga za smislom, entuzijazmom, za nečim što bi ga pokrenulo. Preispitujući postojanje vremena, on zapravo upoznaje i istražuje ogroman i specifičan prostor – svoju ličnost. Vrlo iskrena i emotivno obojena, ali bez patetičnog tona i fraza, ova ispovest glavnog junaka je,na simboličkom planu i kritika savremenog društva.

Mladić je prepun znanja, ali ne zna kako i za šta da upotrebi to znanje. Pita se da li da se prijavi na neki kviz i osvoji put u Grčku.

„Za dvoje? Ali ja nemam devojku. A i šta ću ja u Grčkoj?“

Opisana jednostavnim jezikom, dočarana vrlo jednostavnim pitanjima, ova dilema nije samo još jedno duhovito promišljanje glavnog junaka; ona je suštinsko pitanje današnjeg mladog čoveka.

Svestan nepremostive razlike između sebe i svojih vršnjaka, svestan da kvaliteti koje poseduje nisu ono što savremeno potrošačko društvo očekuje (i zahteva) od pojedinca, ovaj mladi čovek pada u neku vrstu apatije i obuzima ga osećanje besmisla.

Ne tako redak slučaj, zar ne?

Upravo u tom kontekstu bi se moglo tumačiti i značenje samog naslova romana. Da li je mladić naivan jer veruje da postoji smisao? Da li je mladić naivan jer veruje da je našao smisao? Da li je mladić naivan jer veruje? Da li je danas mlad čovek, čija se znanja ne mogu navesti kao skills (u CV-ju) osuđen na apatiju i obamrlost duha? Da li treba konstatovati da smo, možda, jednostavno naivni za ovo vreme koje nam je dodeljeno? Da li nam je super kad poverujemo da više nismo naivni?Erlend Lu

Norveška je jedno bogato i dobro organizovano društvo. Čovek može misliti samo o sebi i svojim željama. Zato nema volje. Srbija je zemlja u tranziciji. Čovek na sve misli osim na sebe i svoje želje. Zato nema volje.

Iz ovih, površno datih činjenica, nameće se zaključak da nam smisao postojanja ne određuju okolnosti u kojima živimo.

U izobilju ili nemaštini, jedino što zapravo imamo i jedino što nam ne može biti oduzeto je naša svest, naše biće, naša ličnost, drugim rečima – ono što nosimo u sebi. Nije lak put samospoznaje i nikad se ne završava, ali čuvena fraza iz američkih filmova je tačna – niko nije rekao da će biti lako.

Erlend Lu, koji je za kratko vreme postao kultni norveški pisac i čija su dela prevedena na više od dvadeset svetskih jezika, i ovim romanom je potvrdio svoju veštinu i talenat da o filozofskim pitanjima govori jednostavnim, nepretencioznim jezikom, na vrlo duhovit način.

U kritici je rečeno da je ovo jedan od onih romana zbog koga mladi zavole književnost, i to je tačno, ali treba dodati i da je ovo roman koji će pokrenuti mladog čoveka da postavlja pitanja. Sebi i svetu. I to je super.

Piše: Miljana Đorđević

5 KOMENTARI

  1. Jedan koji je isto tako zavolio knjizevnost, zbog Murakamija i Lua.
    Hvala ti Geopoetiko!

    P.S. knjigu sam kupio zbog korica, znao sam da sa takv fotkom ne moze biti loša.
    Dakle, sudi po koricama.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.