Onako kako se Puškinova junakinja Tatjana izdvaja svojom pojavom među moskovskim lepoticama (tako i ona koju ne sme /da uzbuni zvuk moje pesme,/ ko uzvišena luna čista/ sred mladih žena sama blista), tako Puškinov roman u stihu Evgenije Onjegin blista na zvezdanom nebu ruske književnosti.

Aleksandar Puškin je svoje remek-delo pisao od 1823. do 1832. godine. Prvu i drugu glavu Evgenija Onjegina napisao je dok je bio u izgnanstvu na jugu Rusije, poslednju osmu dok je boravio u Petrogradu. Evgenije Onjegin je objavljivan u delovima, po glavama romana kako bi koja bila dovršena, a celovito izdanje prvi put je izašlo 1833.

Čudesno lepi, jednostavni i laki Puškinovi stihovi, brzi prelazi, česta promena tona i intonacije, neodoljiva ljupkost pisca u direktnim obraćanjima čitaocima kojima delo obiluje, privlačnost likova Evgenija, Tatjane i Lenskog, osvajaju čitalačku publiku podjednako silno u svim vremenima.

Evgenije Onjegin i Vladimir Lenski - Dvoboj, slikar Ilja Rjepin
Dvoboj Evgenija Onjegina i Vladimira Lenskog, slikar Ilja Rjepin

Roman u stihovima

U pismu prijatelju knezu Vjazemskom Puškin ovako opisuje početak svog rada na Evgeniju Onjeginu: „Što se tiče mojih poslova, sada ne pišem roman, nego roman u stihovima – đavolska razlika! Tipa Don Žuana – nema razloga da pomišljam na objavlljivanje, pišem nemarno.“

Evgenije Onjegin napisan je u četvorostopnom jambu, u takozvanim onjeginskim strofama, koje imaju po 14 stihova sa šemom rimovanja ababccddeffegg:

Razmišljah već o formi plana,   a
Junaku kako da dam ime,   b
I prvu glavu svog romana   a
Završio sam srećno time.   b
Sve to sam pregledao strogo;   c
Znam, protivrečnog ima mnogo,   c
Al’ neću na to da se vratim;   d
Cenzuri dug ću svoj da platim,   d
Pa ću na gozbe novinarske   e
Da pošaljem svoj plod i muku.   f
Sad putuj, delo mojih ruku,   f
Ka obalama Neve carske!   e
Zasluži slavu za moj trud;   g
Nepravdu, grdnje i loš sud!   g

Ruski formalista Tinjanov smatra da upravo književni postupci koji su karakteristični za prozu, za žanr romana primenjeni na stih, glavno obeležje Evgenija Onjegina, i da se jedinstvena i veoma izrazita govorna dinamika Puškinovog romana u stihovima gradi protivstavljanjem i preplitanjem proznih tehnika i stihovnog oblika.1

Autorovo obraćanje čitaocima, njegove primedbe, podizanje pisca na ravan aktera ili pasivnog učesnika u događajima sastavni su deo poetike romana. U Puškinovom stihu međutim, kako Tinjanov zaključuje, ovaj postupak je veoma izrazito naglašen time što se sve te piščeve primedbe, u intonacijskom smislu pojavljuju kao osamostaljene rečenice, narušavaju intonacionu konstrukciju stihova – postaju intonaciona igra, kao u sledećim stihovima, na primer:

Sad latinski u modi nije,
Na znanje ću vam ipak dati,
Znao je dosta Evgenije (I,6)

Radnja i sižejne linije poeme Evgenije Onjegin

Radnja Evgenija Onjegina veoma je jednostavna. Najkraće se može prepričati ovako:

Mladi peterburški plemić Evgenije dolazi na selo kao naslednik imanja njegovog strica. Tamo upoznaje susede, spahijsku porodicu Larinih, kao i drugog mladog plemića, bivšeg nemačkog đaka i pesnika idealistu Lenskog.

Lenski je zaljubljen u mlađu ćerku Larinih Olgu, dok se Tatjana starija Olgina sestra, zaljubljuje u Onjegina. Tatjana pismom izjavljuje ljubav Onjeginu koji je odbija.

Da bi se osvetio Lenskom koji mu je pričinio neprijatnost ubedivši ga da odu zajedno na Tanjin imendan, Onjegin to veče namerno koketira sa Olgom. Uvređeni Lenski ga poziva na dvoboj, Onjegin prihvata poziv, i u dvoboju nehotice postaje ubica svog prijatelja.

Prošlo je nekoliko godina i sada Puškinove junake zatičemo na peterburškom balu. Onjegin se zaljubljuje u Tatjanu, udatu za važnog generala. Posle bezuspešnih pokušaja da joj priđe, piše joj pisma na koja ona isto tako ne odgovara. Kreće do njene kuće i najzad dolazi do konačnog razrešenja drame, u razgovoru Tatjane i Onjegina.

Pored glavne, najrazvijenije fabularne linije koja prati razvoj odnosa Evgenija i Tatjane, postoje i dve sporedne: Evgenije – Lenski, i Lenski – Olga.

Evgenije Onjegin nije bio dobro primljen od kritike Puškinovog doba, što naravno ne čudi jer je slavni pesnik bio ispred svog vremena. Jedan njen deo zamerao je Puškinu labavo povezane priče, takozvana nezavršenost plana, a bilo je zamerki i na „negativnost“ Onjeginovog lika.

Međutim, ove primedbe Puškina nisu mnogo brinule i čak se i u samoj poemi šaljivo prema njima odnosi.

Poznato je da je Puškinov pesnički uzor bio Bajron i ono što je on smatrao Bajronovom najboljom odlikom, njegovim majstorstvom, važi i za Puškinov postupak: „Bajron nije mnogo brinuo o planovima svojih dela ili čak uopšte o tome nije ni razmišljao: nekoliko scena, uzajamno slabo povezanih, bili su mu dovoljni za svu dubinu misli, osećanja i slika.“

Karakterizacija likova Onjegina, Tatjane i Lenskog

Evgenije Onjegin je okarakterisan u prvoj glavi romana, tako što Puškin, ne bez ironije, prikazuje jedan dan iz njegovog života u Sankt Peterburgu, kao i njegovo okruženje. Onjegin ima dobro obrazovanje, inteligentan je i živi dokonim i pomodnim životom visokog društva.

Tako je Onjeginov radni kabinet zapravo mesto gde se on uređuje više sati dnevno:

O, da l’ ću dati crtež verni
Odaje gde je čudak učen,
Pitomac mode besprimerni
Obučen, svučen, pa obučen?

Međutim, Onjegin je izvan svoje sredine po tome što mu je takav život već dosadio i tu se po svojim osobinama i tipu približuje Bajronovom Čajldu Haroldu, odnosno tipu junaka koji je u književnosti poznat kao suvišni čovek.

I bolest, čije su poreklo
Morali naći već lekari,
Splin, kako bi se negde reklo, –
Naša čamotinja u stvari,
Ovladala je njim pomalo.

Lajtmotiv junakovog prezasićenja, čamotinje, duhovne praznine, „hladne duše“ varira se tokom celog romana. Onjegin kao odgovor na Tatjanino pismo sam o sebi govori:

Povratka nema godinama,
I dušu neću obnoviti.

Nove boje u karakterizaciji svog junaka Puškin dodaje kroz Tanjine pokušaje da sazna ko je onaj za kojim mora da uzdiše. Inače, jedan od omiljenih postupaka Aleksandra Puškina u poeziji je postavljanje pitanja:

I Tanja je pomalo stala,
Svakoga dana i sve više,
Da shvata oonog, bogu hvala,
Za kime mora da uzdiše
Po volji moćne sudbe svoje.
Taj tmurni, kobni čudak – ko je?
Nebeski stvor il’ ada trag?
Taj anđeo, taj nadmen vrag,
Šta je on? Eho drugih ljudi?
Je l´ Moskov s praznom dušom taštom
Pod Haroldovim crnim plaštom,
Il´ prazni tumač tuđih ćudi?
Da l´ rečnik modnih reči nije?
Je l´ parodija Evgenije?

Tatjanin lik pisac uvodi napomenom o njenom imenu ruskog porekla – po prvi put junakinja nekog romana se tako zove. Opisuje je kao divlju i ćutljivu sanjalicu koja nije sklona društvu, već radije sanjari, čita knjige ili usamljeno šeta po prirodi.

Prirodnost njenog lika i neizveštačenost njenih osećanja Puškin gradi tako što uzima poređenja iz prirode kada opisuje njena duševna stanja:


Zaljubila se – vreme dođe.
Proleće tako budi vrelo
U toploj zemlji zrno zrelo. (III,7)

Trepere grudi, strah je mori,
A lici joj sve jače gori…
Tako u ruci tužno trepti
I lupa krilom leptir slabi
Kad ga nestaško kakav zgrabi;
Tako i zec u polju cepti
Kad naglo spazi izdaleka
Da ga u grmu lovac čeka. (III, 40)

I ljupke Tanje tamni mladost:
Tako na nebu bura siva
Zek rođen dan u tamu skriva. (IV, 23)

Aleksandar Puškin kao sredstvo karakterizacije svojih junaka ističe njihovu lektiru, s obzirom da se oni na nju prilično ugledaju u životu. Onjegin se poredi sa Čajldom Haroldom i Bajronov portret se nalazi u Onjeginovoj sobi, a Tatjana odrasta čitajući Rusoove i Ričardsonove sentimentalne  romane, koje je pre nje u svom devojaštvu čitala njena majka, spahinica Larina.

Vladimir Lenski je treći lik koji je, pored Evgenija i Tatjane, potpunije oblikovan u Puškinovom romanu. Kao i Evgenije Onjegin, on je mlad i obrazovan plemić, s tim što je suprotnost Onjeginu po svojoj naivnosti, veri u život i ljude i svežini osećanja. O njihovom prijateljstvu Puškin kaže da se „steklo iz dosade”, ali i da je Onjegin imao puno razumevanja i simpatije prema mladom Lenskom, jer je u njemu video svoje nekadašnje snove i iluzije:

S osmehom on je slušô Lenskog,
Nadahnut pogled, govor buran
Pesnika mladog getingenskog
I um u sudu nesiguran –
Mom Evgeniju sve je ovo
Izgledalo još sasvim novo
I trudio se on da spreči
Hladnoću svojih oštrih reči,
Jer što da tuđoj sreći smeta?
Doći će vreme; neka živi
I nek’ se pesnik malo divi
Svem savršenstvu ovog sveta!
Oprostimo mu varke ove
I mladih dana žar i snove. (II, 15)

Nakon što Lenski strada u dvoboju od Onjeginove ruke, Puškin se duhovito poigrava predviđanjima šta bi Lenski da je poživeo dovoljno dugo mogao postati, slavan pesnik, ili:

A možda je i mog poeta
Običan udes jednom čekô;
Prohujala bi mlada leta,
Ohladnelo bi srce meko;
Promenio bi narav mnogo,
Mahnuo muze, ženu smogô,
U selu svome srećan, rogat
Nosio halat sit i bogat
I poznao života zbilju…
S kostoboljom bi starost sreo,
Mršao, debljô, pio, jeo
I najzad bi u izobilju
Skončao svoje dane stare
Uz decu, babe i lekare. (VI, 38, 39)

Ljubavna priča Tatjane i Onjegina

Kao što je već rečeno, ljubavna drama između Tatjane i Onjegina predstavlja glavnu fabularnu liniju, glavni zaplet Puškinovog romana u stihovima.

Kroz nju se Puškinovi junaci menjaju i sazrevaju. Odbijena Tatjana kroz bol otkriva da stvaran svet nije nalik onom iz sentimentalnih romana koje je ona čitala, da bi potom s tugom ali i sa mirom prihvatila životnu zbilju. Evgenije Onjegin prolazi kroz suprotan proces – od stanja duševne pustoši (povratka nema godinama/ i dušu neću obnoviti), dve godine kasnije prolazi kroz neočekivani „preporod” kada se zaljubljuje u Tatjanu.

Ruska pesnikinja Marina Cvetajeva otkriva da je čitanje Evgenija Onjegina uticalo ne samo na nju već i na njenu majku tako što su se u životu ugledale na Puškinovu Tatjanu:2

Ali još nešto, ne nešto, nego mnogo šta predodredio je u meni Evgenije Onjegin. Ako sam docnije do dana današnjeg uvek prva pisala, prva pružala ruku – i ruke, ne bojeći se osude – onda je to samo zato što je u osvit mojih dana Tatjana, koja je ležala u knjizi, uz sveću, sa raščupanom kikom prebačenom preko grudi, na moje oči to – učinila. I ako docnije, kad su odlazili (uvek su – odlazili), ne samo da nisam pružala za njima ruke nego ni glavu nisam okretala, onda je to samo zato što se tada, u bašti, Tatjana skamenila u kip.

Lekcija smelosti. Lekcija ponosa. Lekcija vernosti. Lekcija sudbine. Lekcija usamljenosti.

Romantizam i/ili realizam

Dobar deo književne kritike hvalio je Puškinovu poemu zbog realističnog načina prikazivanja ruske stvarnosti dvadesetih godina 19. veka. Evgenije Onjegin nazivan je i enciklopedijom života tog vremena, prema često citiranim rečima književnog kritičara Belinskog.

Razlozi za svrstavanje Puškinovog romana u stihu u preteče realističkog žanra svakako je opseg ruskog života koje Puškin umetnički obrađuje, kao i Puškinovo satirično poigravanje sa mnogim likovima i tematskim jedinicama.

S jedne strane, Onjegin i Tatjana po svom tipu i po unutrašnoj težnji za izdvajanjem od konvencija koje uobličavaju nekakav opšti društveni život, jesu romantični likovi. On je obrazovani skeptik koji ne pronalazi nikakvu vrednost koja bi njegovom životu dala smisao, romantični tip suvišnog čoveka i nezadovoljnog mrgodnog lutalice, dok se ona izdvaja po iskrenosti, snazi osećanja i poštovanju moralnog zakona.

Međutim, ovako zasnovane svoje romantične likove Puškin postavlja u društvenu stvarnost Rusije onog vremena, sa svim opisima života ruskog plemstva u gradu, spahija na selu, društvene i književne mode tog doba: francuski jezik kao lingua franca XIX veka, vlastelinski prijemi, balovi i sedeljke, francuska, engleska i nemačka lektira ruskih plemića, pokušaji agrarnih reformi, dvoboj kao način odbrane časti …

Opisi tih događaja, kao i sporednih karaktera (spahinice Larine i njenog pokojnog muža, Zareckog, Lenskog …) često su satirično i sa izvanrednim osećajem za komično intonirani, ali oni ostaju humani, puni razumevanja i ljubavi prema ljudskim slabostima, što je opšta odlika Puškinove poezije.

1 Jurij Tinjanov: O kompoziciji Evgenija Onjegina; iz knjige Ruski formalisti o Puškinu

2 Marina Cvetajeva: Moj Puškin; treća knjiga Izabranih dela Marine Cvetajeve

DELI
Saradnica portala Kultiviši se. Završila Opštu književnost i teoriju književnosti. Perfekcionista – radi stvari kako treba ili nikako.

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here