Ex Machina (2015) je film naučnofantastičnog žanra koji je dobio preko 70 nagrada i 150 nominacija iz mnogih oblasti, među kojima je svakako najbitnije pomenuti – Oskar, za vizuelne efekte.

Aleks Garlend je prvi put u svojoj karijeri preuzeo na sebe ulogu reditelja baš za ovaj film. Film se bavi popularnom tematikom sintetičke, tj. veštačke inteligencije. Pored prosečne tematike za ovakav film, bavi se dubokom i skrivenom psihološkom analizom robota i čoveka, kao i njihovim međusobnim odnosima.

Priča filma Ex Machina

Kejleb je mladi programer koji radi za najveću internet kompaniju na svetu Bluebook. Na samom početku saznaje da je pobedio na konkursu te kompanije, te da ima jedinstvenu priliku da nedelju dana provede u izolovanom , luksuznom domu vlasnika – Nejtana. Ubrzo saznaje da nije tu bez naročite svrhe, već da ima priliku da prisustvuje i učestvuje u prvom pravom pokušaju stvaranja veštačke inteligencije.

Ex Machina

Kejlebov zadatak je da sprovede Tjuringov test nad robotom Ejvom. Dakle, mora da utvrdi da li je moguće primetiti da ona zapravo nije čovek, na osnovu razgovora koje vodi sa njom. Nejtan insistira na emotivnim utiscima Kejleba, a ne na mišljenju programera. Mada nas film kao gledaoce poziva da vidimo kako je Ejva napravljena i vidimo njene delove pojedinačno i način na koji su prikupljene informacije za njen „mozak”, u isto vreme nas navodi da na nju gledamo kao na živo i svesno biće.

Vremenom se Kejleb zaljubljuje u Ejvu, kao i naizgled ona u njega; Ona izaziva nestanke struje za vreme njihovih razgovora, kako ih Nejtan ne bi mogao nadzirati. Pokazuje strah od Nejtana i pokušava da nađe spas u Kejlebu. Iz razgovora saznajemo da Kejleb nikad nije imao roditelje, te se u tome može na neki način  shvatiti empatija prema Ejvi. On kasnije smišlja plan kako da pobegne sa njom. Koristeći se Nejtanovim slabostima – narcizmom i alkoholizmom, on uspeva da ga nadmudri. Sve se završava tako što Ejva ubija Nejtana, a Kejleba bez ikakvog obzira ostavlja zauvek zaključanog u kući na izolovanom ostrvu.

Nejtanov pristup veštackoj inteligenciji

Dakle, očito je da sama priča nije naročito nova i jedinstvena. Borba čoveka i robota koji poseduje veštacku inteligenciju je već star motiv. Međutim, ono što ovaj film odvaja od drugih jesu utkani filozofski i psihološki motivi. Misaoni eksperimenti su upotrebljeni suptilno i na nov način, kao Merina soba (Mary’s room).

Scenario filma Ex Machina u kojem Ejva poseduje ogromnu količinu informacija o svetu, budući da ima sve informacije pretraživača Bluebook-a (poput Google-a), ali nismo sigurni da li ona sve to i razume bez pravog doživljaja, obzirom na to da nikada nije izašla iz kuće Nejtana, dobija  novu dimenziju, jer je Meri čovek, a Ejva robot.

Takođe je veoma zanimljiv Nejtanov pristup veštackoj inteligenciji i činjenica da od programera ne traži analizu Ejvinih pokreta i reakcija, već njegove emocije. Nejtan u jednom trenutku, zasigurno ne slučajno, spominje nemačkog filozofa Ludviga Vitgenštajna, čije se najveće delo zove Plava sveska (Blue Book).

Dakle, načela i tendencije Nejtanovog razmišljanja o veštackoj inteligenciji možemo pronaći baš u tom delu. Otvorenost ka novim i nezamislivim pretpostavkama, kao: „Da li mašina moze imati svest?”, ali i opreznost pri definisanju znanja i svesti.

Nejtan se pita da li je moguće da Ejva učini nešto što nije automatski. U ovom razmišljanju on se ne okreće nauci, već umetnosti. Pokazuje Kejlebu sliku Džeksona Poloka, koja je nastala, kako Nejtan kaže: Nenamerno, nenasumično. Negde između. To zovu automatska umetnost. Zatim se zapitao da li bi Polok naslikao istu sliku, da je obrnuo proces, da je rekao da ne može da naslika bilo šta ako prvo ne promisli dobro o tome. Obojica dolaze do zaključka da Polok u tom slučaju ne bi ni naslikao ovu sliku.

Nejtanov zaključak je da u robotu, kao dokaz veštacke inteligencije,  treba da traže radnju koja nije automatska.

Čin Ejvine svesti

Na kraju filma, Ejva smisleno ubija svog „oca” kako bi pobegla, što je svakako, prema Nejtanovim standardima, dokaz njenog, ne automatskog, već promišljenog ponašanja, budući da joj zasigurno nije u kodu da ubije Nejtana, a ni želja za životom i slobodom nije odlika robota.

Takođe, nakon što ubije Nejtana, odlazi i ostavlja Kejleba iza, što se može protumačiti kao mišljenje Aleksa Garlenda, da moralna načela nisu automatska, već nešto što zahteva promišljanje.

Kraj potvrđuje opravdanu pretpostavku, na osnovu imena robota, da se kroz ceo film provlači motiv Boga, Adama i Eve. Kao što je Bog storio čoveka prema Božijem liku, tako i čovek stvara robota prema svom liku. Bog podaruje čoveku slobodu uma, što se završava izdajom i prekršavanjem naredbi.

Motiv izdaje je ono što stvara strah kada se razgovara o veštačkoj inteligenciji robota. Ako bi čovek podario slobodu razmišljanja robotu, kao sto je i Bog čoveku, da li bi ishod bio sličan?

Nejtan je u filmu oličenje čoveka kao narcisa, koji sebe doživljava kao Boga. Čak kada Kejleb priča o Bogu, Nejtan podrazumeva da je o njemu reč.

Ex Machina uspeva, kroz razna upućivanja na misaone eksperimente i filozofske misli, koje spaja sa mislima o veštackoj inteligenciji, da nam približi veoma strane i nepoznate ideje.

Ejva je možda zaista svesna i ima želju za slobodom, pa makar morala da ubije oca, koja joj nije „urođena”. S druge strane, s obzirom na misaoni eksperiment Merine sobe, moguće je da Ejva sve zna, ali nije moguće da ima pravi doživljaj. Druga opcija zapravo navodi na razmišljanje o liku i narcisoidnoj prirodi čoveka, čije replikovanje može da ima kobne posledice ako se spoji sa gotovo beskonačnim znanjem.

Dakle opasnost fenomena veštačke inteligencije prema filmu Ex Machina ne leži u svesti robota, već u karakteristikama čoveka koji ga stvara.

1 COMMENT

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.