Film Apokalipsa danas, reditelja Frensisa Forda Kopole, nesumnjivo je jedan od najboljih filmskih ostvarenja ne samo američke nego i svetske kinematografije. Sniman je dve godine, pod strašnim uslovima, sa užasnim peripetijama, sa kojima se jedva izlazilo na kraj.

Apokalipsa danas se našla u bioskopima 1979. godine. U početku film nije uopšte imao tako dobar status kao danas. Naprotiv, kritičari su bili dosta protiv njega, govoreći kako je nabudžen, i kako je to samo proizvod Frensisovog ega.

Film ima dve verzije, prvu, kraću, iz 1979. godine i drugu, dužu iz 2001. koje nude dve potpuno različite interpretacije.

Danas ovaj film definitivno predstavlja klasik, i 2009. godine zaslužno je proglašen jednim od najboljih filmskih ostvarenja u poslednjih 30 godina.

Apokalipsa danas, izvor: https://www.youtube.com/watch?v=vRp7tYWnJJs
Apokalipsa danas, izvor: YouTube screenshot https://www.youtube.com/watch?v=vRp7tYWnJJs

Apokalipsa kada?

Film je u početku trebalo da režira Džordž Lukas, ali je Kopola preuzeo klapu nakon uspeha oba dela Kuma.

Sa obzirom na to da je Vijetnamski rat još uvek bio aktivan, Warner Bros je odbio finansirati film koji bi snimali u Vijetnamu iz straha da će filmska ekipa poginuti na terenu.

Tada Kopola odlučuje da sam finansira film novcem zarađenim od oba dela Kuma kako bi mogao da zadrži svoju umetničku slobodu.

Zbog raznih prirodnih nepogoda (tajfun koji je uništavao setove), zbog helikoptera, nezgoda sa glumcima i snimanja koje se produžilo do dve godine, film je premašio budžet i gotovo doveo reditelja do bankrota.

Kopola i njegov nikakodasesnimi film je postao predmet sprdnje u novinama, i kritičari su ga iz poruge nazivali Apokalipsa kada?

Prokletstvo snimanja

Film se snima na Filipinima dok je Vijetnamski rat još uvek u toku. Zbog te situacije (snimanje filma o ratu u Vijetnamu za vreme rata u Vijetnamu), a i zbog dužine snimanja i problema koji su se izdešavali prilikom snimanja, film je dobio epitet ukletog, baš kao što je sama atmosfera filma.

Čim je filmska ekipa došla na Filipine, počeli su problemi: oko budžeta, oko glumaca, oko snimanja, filipinskih vlasti itd.

Naime, glavni glumac, Kapetan Vilard (Martin Šin) doživeo je na snimanju srčani udar, a i za vreme snimanja je imao problema sa alkoholom. Zbog njegovog oporavka koje je trajalo nedeljama, snimanje filma se usporilo.

Negde na polovini snimanja, počeo je period tajfuna koji su uništili set, i on se morao opet praviti, što je crpelo mnogo novca.

Helikopteri koje su tražili od filipinskih cazdušnih snaga za scenu napada helikopterske jedinice je predsednik Filipina tražio za pravu borbu protiv pobunjenika u svojoj zemlji.

Marlon Brando je od početka bio sumnjiv po pitanju pojavljivanja na filmu, koje bi trebalo da bude ključno. On se ipak pojavljuje, ali suviše debeo za lika koji je trebao biti mršav i bolestan. Takođe, odbija da nauči scenario i da pročita knjigu Srce tame (po čijim motivima je rađen film). Činjenica da je većina njegovih scena bila improvizovana je fascinantna, jer je gluma i rečenice koje Pukovnik Kurtz (Brando) izgovara, fascinantna.

Apokalipsa reditelja

Zbog svih tih problema, u dokumentarcu Hearts of Darkness: A Filmmaker’s Apocalypse vidimo Kopolu koji je došao do same ivice, i koji intenzivno razmišlja da se ubije (ili što bi kritičari rekli: ego-trip Frensisa Kopole).

Na festivalu u Kanu, Kopola govori poznatu rečenicu koja je mnogo toga objasnila o snimanju jednog antiratnog filma, kao i o samom filmu:

Moj film nije o Vijetnamu. On jeste Vijetnam. Bili smo u prašumi, bilo nas je previše, imali smo previše novca, imali smo previše opreme i, malo po malo, sišli smo s uma.

Tako nešto se može reći i o vođenju samog rata: biti u prašumi, sa mnogo stranaca, imati novca, opreme (oružja) i silaziti sa uma. To je bilo upravo ono što se dešavalo u Vijetnamu, i što se dešavalo i na snimanju.

Amerika voli spektakl

Kopola nije nikako taj film zamislio kao dokumentarac ili film o jednom ratu. On je od tog filma napravio spektakl, jer, kako Kopola kaže: Amerikanci vole spektakl! I u ratu i na filmu.

Čuvena scena napada sa helikopterima je savršen primer toga. Momci obožavaju da puste Vagnera kada kreću u vazdušni napad jer to poplaši žutaće. Nakon što su uništili svaki mogući znak otpora, oni ipak, da bi imali dobru, spektakularnu završnicu bitke bace napalm duž prašume (jer, može im se).

Oni prave spektakl od rata jer se osećaju superiorniji. Ta scena pokazuje i kulturnu dominaciju belaca, i njihovo vođenje rata kao jedne društvene igrice protiv nekoga ko je slabiji. Jer film i želi tako da prikaže belce (konkretno Amerikance), ne samo u Vijetnamskom ratu nego i u istoriji.

Kopola godinama nije imao kraj kakav želi, a hteo je da nosi antiratnu poruku, a sa scenom vazdušnog napada na kraju (kada treba da se izvrši zračno bombardovanje) ne bi ostavio mesta za nadu, za neki svetliji završetak.

Pukovnik Kurc – od humanosti i dobrote do iskonskog zla

Reditelj je ovim likom želeo da pronađe odgovor zašto se jedan, u suštini dobar čovek, pretvorio u takvog zločinačkog vođu koji je napravio neku vrstu hrama za lokalno stanovništvo domorodaca stavljajući sebe u poziciju boga.

U sceni prvog sustreta Vilarda i Kurca, pukovnikovo lice je obavijeno tamom dok je Vilardovo okrenuto svetlu. Vizuelno je prikazana borba svetla i tame, a tama je u ovom slučaju bilo zlo pukovnika Kurca, njegovo skretanje sa uma, brutalnost, zloba.

Da je pukovnik nekada bio dobar čovek znamo po tome što govori Vilardu da je vakcinisao decu protiv paralize, a da je kasnije došla vojska i odsekla svaku vakcinisanu ruku, nakon čega je on plakao kao starica. Ali baš tada se prvi put javila iskra zla i ludila jer je on u tome video snagu, video je superiornost tih ljudi jer su mogli tako nešto da urade.

I tako, baš kao i u svakom totalitarnom režimu, bio on u džungli ili u državi, ako se nekontrolisana moć nađe u rukama onih koji su uvereni da njome vladaju ispostavi se da im ona postaje alat svog zla i ludila. A s obzirom na okolnosti, na ludilo rata koje se odvijalo oko njega, to je bilo vrlo lako učiniti.

Žrtvovanjem Kurca na kraju filma, Kopola je potvrdio ideju da je ludilo osnovni preduslov zla i temelj svakog rata.

Antiratna poruka

Godinama je Kopola imao problema sa završnicom filma; odbio je scenu u kojoj se Vilard i Kurc bore, jer to ne donosi onda nikakvu antiratnu poruku.

Takođe, da je na kraju izvršen vazdušni napada na selo, žrtvovanje Kurca bi tada postalo antižrtvovanje, jer je naveo Vilarda i sve ostale na isti strašan i zao čin. Kopola je tu scenu uklonio jer je insistirao da kraj ne bude sa apokaliptičnim bombardovanjem nego je hteo da ostavi tračak nade.

Njegova namera bila je prikazati užas Vijetnamskog rata, u kojem su Amerikanci imali ulogu imperatora, baš kao i za vreme evropskog imperijalizma. Hteo je pronaći odgovore na neka istinska pitanja o dobru i o zlu, egu, ludilu…

Prikazao je užase i ludilo svakog rata, ne samo Vijetnamskog, a antiratni film ne može imati takvu poruku ako rat nije verno prikazan, sa brutalnim scenama i fatalnim ličnostima kakvih u ratu uvek ima.

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.