Blade Runner (kod nas izašao pod imenom Istrebljivač) reditelja Ridlija Skota je kultni film. To će vam reći i oni koji ne vole, ili se ne razumeju u naučnu fantastiku, a iole poznaju sedmu umetnost.

Nastao 1982. godine, po motivima knjige Filipa K. Dika Sanjaju li androidi električne ovce?, film je uticao na čitave generacije kako filmskih stvaralaca tako i tvoraca video igara, televizijskih serija, pisaca…

Čini se kao da je odredio tok kojim se kreće naučna fantastika današnjice. Postavio je, u najmanju ruku, ogromne standarde za nastavak koji je usledio čak 35 godina kasnije – Blade Runner 2049, u režiji Denija Vilneva.

Iako se radi o nesumnjivo odličnom filmu, njegovim izlaskom ponovo se nametnulo pitanje: da li je epohalnim filmovima zaista potreban nastavak?

Fenomen Blade Runner

Radnja originalnog filma naizgled je prototipično naučno-fantastična. Smešten u distopijski, mračni, magloviti Los Anđeles, 2019. godine, film prati Ričarda Dekarda (u tumačenju Harisona Forda), svojevrsnog „detektiva“ (iliti blejd ranera) čiji je zadatak da prati i istrebljuje takozvane replikante.

Replikanti su bića nastala kao rezultat bioinženjeringa. Nazgled su identični ljudima, ali ih, u zavisnosti od modela, odlikuje zapanjujuća snaga, izdržljivost, inteligencija, brzina. Film se zahuhtava kada Dekard dobije poseban zadatak, da pronađe i ubije četiri replikanta koja su nezakonito na Zemlji i prave probleme.

Potraga za replikantima za Dekarda vrlo brzo postaje potraga za odgovorima na brojna filozofska pitanja, koja na koncu vode do najdubljeg: šta znači biti čovek?

Blade Runner ne koketira samo sa egzistencijalističkom filozofijom nego se kroz njega provlače i teme poput filozofije religije, etike bioinženjeringa, ali i biblijski motivi. Film se često etiketira i kao neo-noir, a već na prvi pogled jasno je i zašto.

Dekard nam, odeven u kišni mantil, obasjan samo neonskim svetlima prenaseljenog Los Anđelesa, vrlo rano u filmu daje do znanja da ga muči nešto dublje od slučaja na kome radi. Pomislimo samo na filmove poput Dubokog sna (The Big Sleep), Haurda Hoksa, i neće nam biti teško da povučemo paralelu.

Figura fatalne žene (femme fatale), tipična za noir filmove, ovde ima oblik replikantkinje Rejčel, duboko unesrećene otkrićem da nije čovek.

Upravo je ta nenametljva slojevitost Blade Runner lansirala kilometrima izvan okvira žanra i revolucionizovala samu naučnu fantastiku.

Vanvremenska noćna mora

Dvadeset godina nakon izlaska filma, reditelj Ridli Skot za njega je rekao:

Blade Runner je ekstremno mračan, i doslovno i metaforički, sa posebno izraženim osećanjem mazohizma.

Mrak na koji Skot ukazuje ogleda se i u sveprožimajućem osećanju paranoje, ali i zloslutnosti. Možda najveći udeo u tome ima sama scenografija filma.

Policijska svetla nalaze svoj put kroz svaki prozor, dim je nezaobilazan u svakoj sceni, a Los Anđeles više podseća na moderni Tokio, samo sa neprestanim padanjem kiše. Likovi su odeveni u kostime koji odišu duhom četrdsetih godina prošlog veka, ni govora od futurističkih odela od lateksa, običajenih za tadašnje naučnofantastične filmove.

kotova vizuelna estetika prevazilazi vremenske i geografske okvire, i to Blade Runner čini aktuelnim u svako doba, na svakom mestu.

Blade Runner je, slobodno se može reći, prvi film koji je omogućio prodor sajberpanka (cyberpunk), kao pod-žanra naučne fantastike na velika platna. Ovogodišnja hit serija izašla iz Netfliksove kuhinje, Altered Carbon, najsvežiji je predstavnik žanra i živ primer toga kako uticaj Blade Runnera na naučnu fantastiku ne bledi.

Blade Runner 2049

Skačemo tri i po decenije unapred, u 2017. godinu, kada u bioskopske sale stiže Vilneov ozbiljan rediteljski poduhvat Blade Runner 2049, zamišljen kao direktan nastavak originala.

Glavna uloga poverena je Rajanu Goslingu, miljeniku novijih generacija, glumcu melaholičnog pogleda, ali svakako ozbiljnih glumačkih sposobnosti i talenta. Od značajnih glumačkih imena, u filmu se pojavljuju Džered Leto, Robin Rajt, kao i sam Harison Ford.

Blade Runner 2049, izvor: https://www.youtube.com/watch?v=bYHZ2L-27kc
Blade Runner 2049, izvor: https://www.youtube.com/watch?v=bYHZ2L-27kc

Radnja filma smeštena je u 2049. godinu, gde su replikanti sada infiltriraniji u društvo (za početak, slobodno žive na Zemlji), ali im je status robova ostao gotovo isti. Goslingov junak, nazvan jednostavno K, pripadnik je policijskih snaga Los Anđelesa, te, poput Dekarda, lovi i „penzoniše“ odbegle ili nepodobne replikante.

Nakon izvršenja jednog od zadataka, u dvorištu ubijenog replikanta pronalazi kutiju u kojoj se nalaze ostaci replikantkinje umrle na porođaju, što se kosi sa prethodnim uverenjem da replikanti ne mogu da se razmnožavaju. U cilju sprečavanja rata između replikanata i ljudi, K. dobija naređenje da pronađe i ubije to dete, te spreči istini da izađe na videlo.

Iako nije zaradio mnogo novca, štaviše, ozbiljno je podbacio na blagajnama, film je ove godine osvojio čak dva Oskara, jednog za vizuelne efekte, drugog za fotografiju, a bio je nominovan u čak pet kategorija. Naravno, osvojeni Oskari više nisu merilo kvaliteta (ako su ikada i bili), ali svakako idu u prilog činjenici da je Blade Runner 2049 ozbiljan i kvalitetan film, kojeg je kritika dobro prihvatila.

Klizav teren

Ali, kako je uopšte došlo do realizacije ideje o nastavku?

Kultna ostvarenja Blade Runner-ovog kalibra u sebi nose neku posebnu vrstu filmske magije, osećaj neponovljivog i večnog. To su komponente koje je najteže, ako ne i nemoguće oživeti u nastavku. Da, ljubitelji filma se možda slažu oko toga da, na primer, Kum II ima istu, ako ne i veću snagu od Kuma I, ali, čini se da je to više izuzetak nego pravilo.

To je zato što nastavci filmova nažalost najčešće nastaju iz potrebe da se što duže neka ideja eksploatiše i na njoj zarađuje, a ne da bi se produbila tema ili kompletirala priča. Vrlo često ostavljaju gorak ukus u ustima nakon gledanja, i nije retkost da gledaocu „pokvare“ originalni film, upravo zbog neiskrenosti koja izbija iz kadrova i lako se prepoznaje.

Setimo se samo filmova kao što su Briljantin II (Grease II), Braća Bluz 2000 (Blues Brothers 2000), Pogledajte šta se desilo Rouzmerinoj bebi (Look What Happened to Rosemary’s Baby)… Ili, da li uošte možemo da ih se setimo?

Kada se sve to uzme u obzir, jasno je da Vilnev nije imao nimalo lak zadatak. Štavše, film je prvo hteo da režira sam Ridli Skot, ali je, u saradnji sa studiom, odustao od te ideje, te Blade Runner 2049 potpisuje „samo“ kao izvršni producent, a u rediteljsku stolicu smešta perspektivnog kanadskog reditelja novije generacije.

Prelepa, opasna ideja

Vilnev je iza sebe već imao niz uspešnih projekata, kada mu je ponuđeno da režira ovaj film. Njegovi filmovi su žanrovski raznovrsni (naučno-fantastični Arrival (Dolazak), potresna drama Incendies (Žarišta), akcioni Sicario, kafkijanski Enemy (Neprijatelj)…), ali kroz sve se proteže istančano osećanje misterije, koje primorava publiku da se uključi.

Vilnev zna kako da pridobije njenu punu pažnju, te to umeće koristi da kroz filmove provuče svoje refleksije na temu moralnosti i etike. Baš ta sposobnost, načinila ga je idealnim „kandidatom“ za ovako ambiciozan poduhvat.

Iako je za reditelja prvobitno bio planiran Kristofer Nolan, studio se ipak odlučuje za Vilneva, koji je priznao:

,Nisam bio siguran kako da se osećam po pitanju te ideje. Mislio sam da za to treba imati petlju, ta ideja je tako opasna, prelepa – ili možda loša. Ne znam. Lično smatram da postoje filmovi poput Blade Runner-a koji su jedinstveni i imaju posebno mesto u istoriji filma, i da ih ne treba dirati.

U projekat se ipak upustio kada je pročitao scenario i saznao da će i Skot biti angažovan na filmu, što mu je ulilo osećaj sigurnosti.

Vrlo atipičan blokbaster

Vilnev i Gosling su u šali nazvali Blade Runner 2049 najskupljim umetničkim (art-house) filmom ikada, ali nisu bili daleko od istine, zato što se film u neku ruku može okarakerisati kao umetnički. Sa trajanjem od skoro tri sata, teško da može da održi pažnju prosečnog gledaoca, naviknutog na bleštave, brze kadrove, akciju i neočekivane zaplete.

I, da, Blade Runner 2049 poseduje sve to, ali u znatno manjoj meri od one koju blokbasteri podrazumevaju.

Oni kojima se film dopao su uglavnom saglasni u tome da je dužina, tj. sporiji ritam radnje, zapravo jedna od njegovih velikih prednosti, jer služi da stvori dublji uvid u svest i ponašanje likova, ali i svet u kojem oni žive.

Dok nas je Blade Runner prvi put susreo sa tom hladnom, jezivom distopijom, 2049 nam ukazuje na to koliko smo joj bliži sad, nego što smo bili 1982. godine. Iako možda još uvek nemamo leteće automobile i gomilu drugih tehnoloških novotarija prikazanih u filmu, usamljenost i osećaj nepripadanja koje K. u sebi nosi deluju vrlo stvarno, blisko, ali i upozoravajuće.

Iako su snimljena čak tri kratka filma (Black Out 2022, 2036: Nexus Down, 2048: Nowhere To Run) koja objašnjavaju šta se promenilo u Blade Runner-univerzumu u perodu između dva dugometražna, 2049 deluje kao vrlo organski produžetak prvog filma, zato što daje novu dimenziju problemu ljudskosti

Za razliku od Dekarda, zbog koga se pitamo šta je to što nas čini ljudima, K. nas, kroz drugi film navodi na razmišljanje šta mu nedostaje da bismo ga smatrali čovekom. Ovu promenu perspektive možemo da stavimo u kontekst vremena u kome živimo, gde veštačka inteligencija uzima sve veći mah i sa sobom nosi niz etičkih pitanja o kojima pre nije bilo potrebe raspravljati.

Posmatrano sa tehničke strane, jasno je da je fotografija zasta spektakularna. Zadržava estetiku prethodnog filma, ali sa nešto modernijim obrtom. Direktor fotografije, Rodžer Dikins (Roger Deakins), uspeva da oživi svetlost i da joj prida mnogo veći značaj, ublažuje je i udaljava se od snažnih kontrasta po kome je originalni film poznat.

Dikins u značajnijoj meri istražuje različite palete boja, i igra se sa njima, što je velika vizuelna razlika u odnosu na film iz 1982.

Poštovanje pre svega

Bez obzira na svoje jake strane, činjenica je da Blade Runner 2049 filmskoj umetnost ne donosi ništa novo i revolucionarno, ali ni ne pretenduje na to. Velika je retkost videti tako dostojanstven nastavak, koji se sa toliko poštovanja odnosi prema originalnom filmu.

Deluje kao omaž, ali uspeva da sve reference na originalni film upakuje tako da ne izgleda kao da njegova struktura prati određenu formulu. Iako je očigledno vizuelno nadmoćniji u odnosu na film iz 1982, ni u jednom kadru ne pokušava da se nametne kao bolji od originala.

I, kao što je od odgovora na pitanje da li je Dekard replikant li ne, koje već decenijama muči obožavaoce, bitnije pitanje samo po sebi, tako je i u slučaju ova dva flma: lepo je porediti ih sa različitih aspekata, ali konačna presuda ne može da postoji.

3 COMMENTS

  1. Ni prvi Blade Runner nije bio blokbaster, kultni status je dobio polagano, vremenom. Smatram da će i drugi deo imati vise poštovalaca kako vreme bude prolazilo. Ja sam ga u šali svojim prijateljima opisala kao “savršeni Božićni film”.

  2. Ključna reč koja jenavedena u tekstu po meni je omaž. By the way dostojanstveni nastavak je nekakva klasična srpska izmišljen kovanica – to ne postoji. Po meni, istina je mnogo prozaičnija: novi Blade Runner je ponajviše neuspešna kopija prvog filma (ima na youtubeu kako je “kopiran” kadar po kadar originala), i što je najvažnije totalno nezanimljiva, neoriginalna i loše napisana priča. Kao veliki poštovalac Ridley-ovog filma gledao sam ga prvog dana prikazivanja i umalo nisam pobego glavom bez obzira… Tu dizajn ne pomaže.

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.