Kada govorimo o savremenom srpskom filmu jedno od neizostavnih imena svakako je Stevan Filipović, autor filmova Šejtanov ratnik, Šišanje i Pored mene.
Svojim prvim fimom Šejtanov ratnik, koji ima elemente fantazije, uneo je nešto novo u srpsku kinematografiju, koja nije baš široka i raznolika kada su u pitanju žanrovi. Upravo on, sa mladim kolegama sa Akademije, uspeo je da napravi spoj, uslovno rečeno, tinejdžerske drame i komedije, sa odličnim specijalnim efektima, koje do tad nismo imali prilike baš često viđati u srpskim filmovima.
Nakon toga, snima Šišanje, kojim potvrđuje svoj rediteljski kvalitet i u kojem vidimo njegovu sklonost ka društveno angažovanim filmovima, kao i bavljenju problemima sa kojima se susreće društvo u kojem živi.
U svom poslednjem filmu, Pored mene, Stevan Filipović ostaje dosledan sebi, u smislu uočavanja problema, prikaza srpskog društva i stvaranja jedne slike koja nije nimalo sjajna.
Film Pored mene
Radnja filma Pored mene smeštena je u beogradsku gimnaziju, u kojoj će, igrom slučaja, tinejdžeri jednog razreda ostati sami tokom čitave jedne noći. U toj noći, bez mobilnih telefona i interneta, koji su sastavni deo njihovih života, biće primorani da ostanu zajedno, razgovaraju i suoče se kako sa sobom tako i jedni sa drugima.
Umesto u ekrane svojih omiljenih igračaka, mobilnih telefona, oni će gledati u svoje drugare i komunicirati sa njima.
Kroz priču o jednom sasvim običnom razredu, Filipović zapravo govori o savremenom srpskom društvu. Kroz stavove učenika i njihova ponašanja, videćemo da je srpsko društvo puno podela, netolerancije i predrasuda. Pristuna je podela na patriote i izdajnike, Zvezdaše i Partizanovce, Četnike i Partizane, Srbe i Hrvate…
Mržnja prema drugačijem, onom manjinskom koje se razlikuje od većine u bilo kom smislu, a naročito političkom ili seksualnom, i više je nego prisutna. Isto tako, film Pored mene je priča i o obrazovnom sistemu u Srbiji i pojedincima koji u istom žele nešto promeniti.
Pojedincima, najčešće mladim, koji su puni elana, energije i volje da rade sa decom, ali jednostavno nemaju podršku ostalih. I upravo oni često ispadaju crne ovce i predmet ismejavanja. Jedan takav lik u ovom filmu, odigrala je sjajna Hristina Popović, tumačeći ulogu razrednog starešine ovog beogradskog razreda.
Kao jednu od tema koje se dotiče, Filipović uzima i napredne tehnologije i njihov uticaj na ljude, a naročito mlade. Oni na neki način žive na raznim društvenim mrežama, blogovima i imaju potrebu da snimaju sve. Ta potreba za senzacionalizmom u vidu objavljivanja svega i svačega na društvenim mrežama, kao i potreba za voajerizmom, generalni je problem vremena u kome živimo, a ne samo srpske omladine.
Pored te društvene angažovanosti kao glavne odlike ovog filma i stavljanja akcenta na konkretne probleme jednog određenog društva, u ovom slučaju srpskog, film Pored mene možemo posmatrati i kao jednu univerzalnu priču lišenu geografskog i vremenskog konteksta.
Priča je to o omladini koja kao i svaka druga iz bilo kog dela sveta misli da sve zna i da je ceo svet njen. Takođe, ovo je priča o sukobu genaracija kao jednom od onih koji postoji oduvek i koji će postajati uvek.
Pored Hristine Popović, Dragana Mićalovića i Mirjane Karanović, sa kojom je Filipović već sarađivao i to kao koscenarista na filmu Dobra Žena, većinu glumačke ekipe ovog filma čine mladi glumci, na čelu sa sjajnim Slavenom Došlom, Nikolom Glišićem i Milicom Majkić.
U nameri da napravi autentičan portret jedne generacije, Filipović im je dao slobodu da sami donekle kreiraju svoje likove, kako bi prikaz te omladine bio što uverljiviji. Fenseri, navijači, hipsteri, rokeri, darkeri, samo su neki od tipskih likova koji se javljaju.
Muzika u filmu jedan je od bitnih faktora koji upravo oslikava tu mladu generaciju, koja najviše odrasta na turbo folku, kvazi repu, ali i roku. Isto tako, nije slučajno da se film završava upravo pesmom Šal od svile Darka Rundeka, koja govori o umešanosti u zaveru strana u kojoj se nalazimo mimo svoje volje i pronalasku puta da budemo slobodni i lišeni svih okova koje nam nameću, što je donekle i poruka samog filma.
Treba spomenuti i to da se Filpović jednim delom dotakao i teme homoseksualnosti kroz pricu o dva mlada muškarca, što nije baš čest slučaj ne samo u srpskoj kinematografiji nego i ostalim granama umetnosti u Srbji.
Hrabar i provokativan, film Pored mene je i glas jedne mlade generacije, oličene u liku reditelja Filipovića, koja ne želi da ćuti i stavlja probleme pod tepih. To je generacija koja se dotiče devedestih, nacionalizma i predrasuda, ali tako da to ne bude teret, kako to kod nas često biva.
Na kraju, film Pored mene možemo posmatrati i kao ogledalo srpske omladine, ali i srpskog društva u celini. Film je to o empatiji, ali i nedostatku iste. Bez obzira na to kako se predstavljali, u suštini svi mi negde imamo duboku potrebu za komunikacijom i potrebu za nekim ko će biti pored nas, o čemu između ostalom govori i ovaj film.
Svetlana, gubimo ih, uskoro više nećemo govoriti istim jezikom kao oni. Čitala sam neku kanadsku studiju i kaže da se rečnik srednjoškolca sveo na osamsto reči, a to je Kanada, razumeš?
Iz filma „Pored mene“
